Шта је мајка? То је биће најсличније Богу.

ЧАСТ СРПСКИМ МАЈКАМА

„Благо утроби  која  те је носила и грудима које су те дојиле!“( Лука 11, 27)

Част и похвала српским матерама! Коме ако не њима? И када да кажемо, то ако не данас, на српски празник светих Матера, на Материце? Ја кажем с р п с к и, због тога што само Срби имају и држе овај празник.

Није ми познато, да и један други православни народ, нити иједан народ уопште у свету, има празник Материца. У нашим црквеним 

књигама ове две недеље пред Божић посвећене су Праоцима и Оцима, то јест оним праведницима и пророцима Старог Завета који чезнуше за доласком Спаситеља света, који Га символично оцртаваше или пророковаше, али га не дочекаше. Зашто је црква установила ово празновање старозаветничког угодника баш пред Божић, баш пред Рођендан оснивача Новог Завета? Зато, да би нам предочила везу између старога и новога. Зато, да би нас научила да гледамо на свету историју рода људског као на целину. И још и за то, да би нам показала како у плану Бога Промислитеља нема прекида.

Српски народ примио је то предање васељенске цркве и држи ту науку. Али по свом практичном генију он је и то на свој начин применио у животу. Разделио је празновање Отаца тако, да је једну недељу посветио Матерама, другу Оцима, но није заборавио ни Децу. Па ето због тога, сходно нашем народном обичајном празновању, ми имамо: Детињце, Материце и Оце. Да би се, прво, сећали свете деце, светих матера, и светих отаца, и друго, да би везивали децу са родитељима и родитеље са децом. Сва три ова празновања дакле код нас Срба имају исти садржај: С е ћ а њ е  и  В е з и в а њ е.

Прошле недеље били су Детињци, идуће биће Оци а данас су Материце. Ми се данас сећамо светих матера из прошлости хришћанске цркве и из прошлости наше српске цркве. Да није било светих матера, многи светитељи и светитељке не би били уписани у наш календар. Ко зна, да ли би се посветили Св. Никола и Св. Василије и Златоуст и толики други стубови Православља, да њихове мајке нису биле свете душе.

И ко зна, да ли би икад у календар ушла имена оних дивних сестара, Вере, Наде и Љубе, да им мајка није била Св. Софија. И број хришћанских мученика свакако би био мањи, да многе од њих нису мајке њихове храбриле да слободно пођу у смрт за Христа. Кад отворимо житија многих хришћанских светитеља, ми читамо одмах на почетку, како су и матере њихове биле побожне и честите жене, и како су их оне васпитале у духу свете вере Христове.

Кад се сећамо нашег Светог Саве, зар можемо заборавити мајку његову Св. Ану? Из светог корена свето и стабло.

И како би могли и помислити, да су се они моћни и плаховити владари наши из династије Немањића посветили без утицаја њихових матера? Свети краљ Стеван Првовенчани, па Милутин и Драгутин, Стеван Дечански и цар Урош имали су, као што је познато, мајке богоугоднице.

Ми се данас сећамо и оних мајки које нам родише и остале многе светитеље, било од рода кнежевскога, сељачкога или занатлијскога.

Сећамо се мајки које родише толике витезове и заточнике истине и правде Божје, и безбројне страдалнике и мученике за крст часни и слободу златну. Да ли би Марко био онакав делија, ненасит правде Божје међу људима, да није чуо од мајке Јевросиме јеванђељску поуку:

Сине Марко, мој очињи виде,

Боље ти је изгубити главу,

Него своју огријешити душу!

И без онакве несравњиве и невероватне јунак – мајке зар би Југовићи пошли у смрт свесно и драговољно под крсташем барјаком?

О па Милица! Она истинска царица и за време царства и по пропасти царства! Царица у порфири и царица у монашкој ризи! Увек царица, јер је царица по духу. Телесна мајка неколико синова и кћери, но духовна мајка многе сирочади српске после слома Косовскога. Царица у Крушевцу, царица у Љубостињи. Царица на земљи и, верујем, царица у небеском царству.

Па зар да се не сетимо данас Мајке Ангелине, коју баш Мајком назива сав српски народ? Мајка која је изродила свеце и војводе, док се и сама није посветила.

Ми се данас сећамо и кнегиње Љубице, која је многим врлинама превасходила свога великога мужа,  а   у   ратном    јунаштву   није   му   уступала. Сећамо се и кнегиње Зорке и њене врле мајке Милене. Како да се несетимо мајке оног Краља, за којим је народ наш пре шест година толико плакао, да је, мислим, за увек осветио сузама својим и своју белу престоницу и сву своју земљу?

Може неко приметити, да ја говорим само о краљицама и кнегињама, а не и о мајкама сељанкама и сиротицама. Нећу се ја огрешити о мајке сељанке. И моја је мајка сељанка. Не заборављам ја, да сам са села, из једног китњастог села ваљевскога. Ја похваљујем у нашим владарским женама и мајкама баш оно што је вечно сељачко у њима, неизгубљено а префињено. И наш календар и наша историја били би сиромашни без сељака; без тежачких матера, које су родитељке или прародитељке свих оних чије су слике постале иконе, и чије су главе круном крунисане, и чија су бедра мачем опасана била, и чији су подвизи ушли у црквене стихире или у гусларске певаније.

Ми се сећамо данас и тих народних матера, милиона и милиона њих, које поколења изродише, својим добрим духом запојише, и својим благим молитвама и нежним песмама над колевкама благословише.

Па се сећамо мајки коморџија. То су оне оштре Црногорке, које на својим леђима носише комору синовима својим на бојиштима, из рата у рат, из рода у род, из века у век, кроз векове. Ја не могу да се отмем томе сећању, јер сам их лично негда гледао с дивљењем у рату под Скадром.

Сећам се још матера коритара. То су оне сироте удовице, које у кориту туђе платно праше, да би децу своју исхраниле и школовале. Заиста, није ни сад мален број високих службеника државних, који памте кад им је мајка иза туђег корита сапуњавом руком и са сузним очима додавала новчиће за буквар и читанку.

Не смем прећутати ни оно најболније сећање. То је сећање на мајке српске, које су пре четврт столећа стајале под вешалима својих родољубивих синова и кћери. Али како су од њих још многе у животу, а неке вероватно овде и присутне, то нећемо даље позлеђивати њихове ране. Само ћемо им рећи, да је део бола њиховога ушао у свако српско срце, па и у наше.

Шта је мајка? То је биће најсличније Богу. Такво питање задао сам ја сам себи и такав одговор дао  приликом  једног незаборавног догађаја. Био сам  ђак  присутан    стрељању    једног    разбојника. Убио човека и жену, кућу им похарао па запалио. Осуђен на смрт и везан за колац, над ископаном раком. И жандарми са пушкама чекали су команду па да стрељају. У том се појави једна жена, па кршећи руке поче преклињати: „Господо, господо моја, немојте га убијати. Ви не знате, колико је он добар био. На зло је наведен. Учинио је једно недело. Али ја знам много његових добрих дела. Ако неверујете мени, његовој несрећној мајци, питајте комшије, они ће посведочити. Јаој, не убијајте њега, убијте мене!“

Овај догађај упечати се дубоко у моју душу, и до данас није се изгладио. Када сам доцније учио у богословији, како је Христос дошао у свет да умре за грешнике и спасе грешнике, ја сам се увек сећао оне мајке.

Зашто је Христос дао Себе распети за грешнике? Зато што је у сваком грешнику видео неко добро под пепелом зла. Исто као што мајка, и само мајка може да нађе неко добро и у најпропалијем сину свом и у најпрљавијој ћерки својој.

Ај, браћо моја, поштујмо мајке, и своје и туђе. Јер свака је мајка по природи као мајка слична Христу Спаситељу, тим пре мајка хришћанка. Страдања матера за децу своју, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски. И тешко да можемо схватити љубав Христову према људима ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија.

Поклонимо се зато у данашњи дан материнству, јер је свето, и свима матерама, а нарочито правим хришћанским матерама, јер су слика љубави Божје.

Поред сећања, рекосмо, садржина овог празника јесте и везивање. На Материце деца везују своје матере; на Оце опет деца везују своје очеве; на дан Детињаца родитељи везују своју децу. Каква слатка слика, и каква поучна символика.

То се везује прошлост и будућност; везују се узајамним поштовањем. То се везују два поколења, старо и ново; везују се узајамном љубављу.  Јуче и сутра спајају се у Данас крвном и духовном  везом. То један народ ткаје своје ткиво, свесно и савесно, без кидања и осипања. То родитељи  додају  деци  вечну  основу живота и показују своју китњасту потку, а деца примају са страхопоштовањем ону основу и уткивају своје шаре у њу, мотрећи на склад са родитељским ткивом. Основа је Вера Божија, а потка је љубав.

То народ српски поступа по оној речи Господњој: Мудар домаћин износи из клијети своје ново и старо.

Увиђате ли, да је цео један програм сликовно изражен у овом везивању деце са родитељима својим? Рекао бих, то је наивна шала, или шаљива разонода, али није тако. Уствари то је јасна слика како треба један народ да ходи кроз историју и живи животом непрекидне целине, носећи драгоцено благо прошлости и додајући му нова блага садашњости и будућности.

О браћо моја, како је ова поука као хлеб потребна садашњем поколењу нашем! Како је потребна баш данас када се неки труде да народно стабло одсеку од његовог корена, и да заваде и разједине поколење од поколења.

Ако други народи, који не знају за Детињце, Материце и Оце, то чине из незнања, може им се и опростити. Али ако то Срби чине, поред славне и јасне поуке коју им ова празновања пружају, заиста чине грех неопростиви. Не чине то Срби, не: то чине неки одсрбљени и однарођени људи, бивши Срби и бивши хришћани, који не схватају сликовни језик свога народа изражен у његовим празновањима и обичајима.

А ви прави Срби заблагодарите Господу што вам је дао оне мудраце народне, који установише код нас празновање Детињаца, Материца и Отаца, и украсише га обичајем узајамног везивања.

И поклонимо се свим светим матерама православне цркве и светим матерама српске цркве.

Ја сам навео само неколико славних српских матера по имену, премда је њихов број огроман. Но до сад су писали српску историју само мушкарци и само о мушкарцима. Али доћи ће време, надам се, када ће се историја српског народа писати пажљивије и правичније.

Тада ће се изнети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цело ткиво наше историје славне. И онај ко буде као епископ жички после сто година држао говор на Материце, биће у стању да именује несравњено више знаменитих и славних и светих матера српских него   што   сам    ја    у    стању    сада    то   учинити.

А ми сада шта можемо него пре свега да скинемо капе и поклонимо се пред матерама нашим, и да с благодарношћу помолимо се Господу Богу:

О свевишњи Господе Боже, хвала Ти што си даровао српском народу такве и толике матере, које остадоше до краја верне закону Твоме. Уведи их, Господе, у Царство Твоје вечно, тамо где се у вишњој и вечној Србији сија лик Светога Саве и свете Петке Српске. И Духом Твојим Светим, Господе благи, испуни, оснажи и управи садашње и будуће матере овога Твог крстоносног народа, да би и оне знале и могле рађати и васпитавати света поколења, која ће Теби служити и Тобом се прослављати. И помози нам, Оче наш небесни, да се и ми као деца Твоја вежемо уза Те љубављу деце према Родитељу своме, а Ти се вежи уз нас љубављу родитеља према деци Својој. Да Ти будеш наш и ми Твоји на век века. Амин.

Свети Владика Николај

фото - Жорж Скригин, чувена фотографија Мајка Кнежопољка...

Симбол страдања у Другом светском рату Козаре и Поткозарја, као и цијеле Југославије, свакако је фотографија Жоржа Скригина, начињена на Козари, јануара 1944. године. На фотографији се налази Козарчанка, Кнежопољка, Милица Тепић са сином Бранком на леђима, и кћерком Драгицом, у бегу од усташа. Скригин је сликовито описао како је настала ова фотографија:

„Јануарско зубато сунце дигло се доста високо када смо добили обавештење да кренемо према Кнежопољу…Гостопримиви Козарчани хтели су да нам олакшају ову офанзиву, па смо добили чак и коње за јахање…Заједно са нама кретао се и велики збег. Сви су они били натоварени стварима потребним за дуже време. И када смо сишли у Кнежпоље, видео сам једну жену која је ишла изоловано од осталих. Она је водила једно дете за руку, а друго јој је било привезано на леђима, осим детета, носи и неопходне ствари за одбрану од зиме и дуже офанзиве. Ту су били: јорган, торба са храном, па чак и лонци. Јашући поред ње чекао сам прилику да је боље снимим…Отрчао сам двадесетак метара испред ње и легао у траву, чекајући да наиђе. Дубоко замишљена она се приближавала, држећи и даље руку на лицу. И коначно израз који сам хтео да снимим, био је испред мене.“ Када је Скригин питао Милицу гдје се запутила она му је одговорила „У првој су ми мужа убили, сад су и кућу спалили. Ех да ми није ово двоје, знала бих ја куда“.

Извор: Манастир Лешје