Учесници у Великом рату са Косова и Метохије

„Гробови говоре - то само камење ћути“

   Стеван Раичковић

                                    

У књизи „Заборав је велика грехота“ Слободан Лазић, секретар Подружнице Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године, забележио је све значајне податке о Солунцима са Косова и Метохије. Ова књига штампана је у Приштини и промовисана крајем 1998. године, у предвечерје нових страдања.

„Војнике сачекиваху деца по улицама и питаху: “Чико, иде ли мој тата? Јесте ли га видели и хоће ли скоро доћи?“

За само двадесет и шест дана од пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. године, ратници са Косова и Метохије нађоше се пред вратима својих кућа.

Према ратном дневнику генерала Огиста Шарла Транијеа, команданта француске коњице, који је учествовао у ослобађању Косова и Метохије, 6.октобра 1918. године ослобођен је Качаник, 8. октобра Урошевац, 9. октобра Липљан, 10.октобра Приштина, Вучитрн и Косовска Митровица, а Призрен 11. октобра. Српска војска, на путу за Косовску Митровицу, у Приштину улази 16. октобра.

Вратило се доста ратника и са ранама, али и здравих, међу којима и Трајко Димитријевић, капетан прве класе из Ливађа. Узбуђен, пита за оца Станка, првог учитеља, којег су Бугари још 1915. године стрељали у Сурдулици са још много учитеља и свештеника.

Трајко Димитријевић

Трајко Димитријевић, последњи председник Друштва у Приштини поживео је сто две године, а пре њега Петар Марковић из Јасеновика доживео је сто трећу годину, а Милосав Симић из Србице чак сто четири године. Последњи солунски ратник, Јеврем Ивановић рођен у Крушељеву код Свилајнца, сахрањен је у сто другој години на приштинском гробљу 18. фебруара 1998. године.

Учитељ Трајко Димитријевић, каплар, солунски борац и народни учитељ, учио је своје ђаке да се реч човек мора писати великим словима. Оснива прву ђачку гимназију на Космету а потом прву месну задругу за пољопривредни кредит , па земљорадничку и здравствену задругу, трезвењачко друштво, па течај за описмењавање одраслих. Са познатим лекаром оног времена, Драгом Хлаупеком обилази сеоске домове да им на лицу места даје савете о одржавању хигијене, а потом хита на њиве свог родног Ливађа да подучи ратаре да кукуруз сеју, не као до тада- “омашке“, већ у бразде. Био је прави народни учитељ и просветитељ

Други светски рат провео је у логорима Италије и Немачке. Након рата наставио је са учитељевањем. Проводио је пуно времена са Слободаном Лазићем, певао му старе косовске песме које нико други није певао и приповедао му, дуго приповедао. Када га је овај питао да ли је остварио статус ратног војног инвалида, као законско право, старина је одговорио питањем готово љутито: „Зар сам се борио да уновчим ране!?!“Говорио је да се смрти не плаши, јер је страх од ње затурио у ратним окршајима.

У периоду између два светска рата носиоци одликовања и обични војници нису имали изједначен третман у бенефицијама, па је тако основано Удружење носилаца Албанске споменице које би преузело бригу о здрављу и егзистенцији солунских ратника које је капитулацијом Југославије 1941. године престало са радом. По завршетку Другог светског рата било је покушаја да се поново формира Удружење, али није било разумевања власти, напротив, добијали су циничну етикету „Солунаши“.

Тек 1965. године благонаклоно је прихваћена идеја у Маршалату.Одржана је оснивачка скупштина Удружења носилаца албанске споменице 1915-1916. године у Београду, 15. априла 1967.године. Оснивачка скупштина подружнице у Приштини била је одржана већ 5. августа 1967.године. Перисуствовало је седамнаест носилаца Споменице. За чланове управног одбора изабрани су Трајко Димитријевић, председник, Голуб Самарџић секретар и благајник, чланови Јеврем Ивановић, Јован Булајић и Јован Васић. Надзорни одбор чинили су Лука Ђуровић, Марко Перовић и Тиосав Прибак. Прва редовна скупштина одржана је 19. априла 1970. године. Присусвовало је 35 чланова а у регистру уписаних налазило се 52 члана са територија општина Приштина, Призрен, Липљан, Гњилане, Витина, Косовска Каменица, Вучитрн, Подујево, Лепосавић, касније је прикључена и општина Штрпце.

За ове три године умрло је шест чланова Подружнице. На Другој редовној Скупштини марта 1972. године, на почетку рада одали су пошту још шеснаесторици умрлих чланова. Констатовано је да се Закључци Извршног већа СР Србије на Космету у пракси не спроводе. Буџетских дотација нема сем повремене помоћи.

Број регистрованих чланова порастао је на 73, а од 47 живих ратника трећој редовној Скупштини која је одржана априла 1974. године присуствовао је само 21 члан јер осталих 26 није дошло. Као гост присуствовао је председник Подружнице из Пећи Благоје Јанџиковић. Иако је договорено да се због смањења броја чланова две подружнице уједине, до тога није дошло.

Четвртој Скупштини присуствује једанаест од 36 живих чланова. Покренута је иницијатива за формирање заједничког удружења под називом „Савез бораца ослободилачких ратова Србије1912- 1920“.Овај савез сачињавала би удружења „Носилаца албанске споменице“, 1300 каплара“, „Борци ослободилачких ратова 1912-1920“, „Добровољци 1912-1918“, „Секција носилаца Карађорђеве звезде са мачевима“и секција „Puali d'Orian“ из Франциске.

Петој, последњој Скупштини Подружнице марта 1978. године, присуствовало је само седам од укупно 27 живих чланова. Председник и секретар моле да се ослободе дужности због старости, али Скупштина доноси одлуку о проглашењу за доживотног председника Трајка Димитријевића, и доживотног секретара Јеврема Ивановића.

Спомен костурница

На састанку маја 1979. године Солунци моле председника Општине да се очува и огради простор од пет ари на српском православном гробљу у Приштини како би се уместо војничког гробља (кога скоро више и нема) изградила спомен костурница српским војницима погинулим и умрлим од тифуса. „Некада ће се многи покајати и зажалити, говорио је Трајко, али биће касно. Док други уређују своја гробља, ми их раскопавамо“.

Многе је завете Трајко Димитријевић извршио, али је посебну пажњу посветио обавези датој ратним друговима. Уз помоћ својих сељака подигао је у свом селу Ливађу споменик ратницима свога краја погинулим у Првом светском рату. Један му је завет одавно лежао на срцу. Заветовао се да на војничком гробљу у Приштини изгради спомен костурницу, јер више није могао подносити да се кости српских војника раскопавају и растурају.А није их било мало. Према неутврђеним подацима око 400 (према некима и око 2000) официра из Десетог таковског пешадијског пука било је сахрањено на приштинском гробљу.

Изградњом нове железничке пруге Косово Поље- Куршумлија, 1934. године, пруга је, према пројекту морала проћи кроз један део војничког гробља, па је дошло до раскопавања гробља. Прикупљане кости бацале су се у једну бетонску јаму коју је изградило предузеће „Батињол“, коме је и била поверена изградња пруге.

Димитријевић се обраћао свим политичким и друштвеним структурама у власти са молбом да се заштити и очува једно историјско сведочанство српског страдања. Временом је непоштовањем сопствене историје и небригом нестало једно историјско светилиште. А када је дошло ипак до откривања костурнице, скоро и да није имало шта похранити у њу. Након седам година настојања и мољакања, 19. септембра 1984. године откривена је костурница и спомен плоча са натписом „Овде леже посмртни остаци српских војника палих у ратовима 1912-1918“.

Срби и Французи

Одмах поред ове постављена је још једна плоча на француском и на српском језику: “Вечна захвалност француским ратницима палим 1918. године.“ Јер, по изјави гробара онога времена, Благоја Терзића, поред костију српских ратника, похрањене су и кости око 30 француских војника, углавном Сенегалаца.

Писма и сусрети на релацији Приштина- Париз размењивана су од 1968. године. Андре Траније писао је свом саборцу Трајку Димитријевићу и Воји Панићу Посебно је занимљиво писмо Транијеа пуковнику Вемеру од 18. маја 1968. године где између осталог стоји: “Тако ме је у оквиру Удружења старих ратника Приштине (Србије) господин Воја Панић, професор и резервни официр, замолио за једну малу мисију код Вас. Дао ми је један сат рекавши: “Овај сат је припадао једном непознатом француском војнику. Узели смо га после једне борбе од једног Немца који га се дочепао. Молим Вас да га предате Војном музеју у знак наше захвалности Француској која је спасла и братство по оружју наша два народа.“

Потом је маја 1970. година уследила посета Приштини синова генерала Шарла Транијеа. Луис, Рене и најмлађи Андре са генераловим унуком Винсентом, желели су да прођу ратним путевима свога оца, да обиђу и посете све средњевековне споменике Србије. Пренетом великом љубављу са оца они су желели да виде ратне другове свога оца и своје пријатеље. Пријатељство и дописивање са Андре Транијеом трајало је док су старине биле у животу. Делегација ратника „Меморијала источног фронта“ Француске коју је предводио генерал Де Кларанс, представник националне уније ратних ветерана и потпредседник Светске федерације бораца оба светска рата боравила је у Приштини јула 1986. и септембра 1997.године. У делегацији је био и војни изасланик фрнцуске Амбасаде у Београду.

Генерал Де Кларанс истакао је да су Французи и Срби браћа по оружју и да су, без обзира на географску удаљеност блиски јер се боре за исте идеале.

У новембру 1988. године поводом потписивања примирја и капитулације Немачке у Другом светском рату, делегација из Србије и са Космета била је присутна у Паризу. На српском војничком гробљу у Тијеу одржана је комеморативна свечаност, а домаћин на пријему солунским ратницима био је господин Луис д' Гастине, унук маршала Франша Д'Епереа, као заменик председника организације ратних ветерана Француске. На прослави у Паризу солунци су били позвани и присуствовали церемонији 1991. године и 1996. године. „У присуству савезничких земаља, наша делегација имала је своје место на почасној трибини, непосредно поред саме Тријумфалне капије. Делегацију у оквиру Друштва чинило је 26 чланова, посебно позваних од организације „ Меморијала Источног фронта“ из Париза. „Поздрављајући се са гостима, г. Жак Ширак стиснуо је руку и деведесетосмогодишњаку, солунском ратнику, санитетском пуковнику Науму Ђорђевићу.“записао је Лазић.

„На једном од улаза у Булоњску шуму импозантан споменик подигнут од стране француских пријатеља и откривен 1936. године. На коњу краљ Александар, а дизгине држе краљ Петар први ослободилац и маршал Француске Франш Д' Епере, командант савезничких снага на Солунском фронту. Иза њих, девојка и младић- симбол снаге и младости. На прочељу рељеф који приказује принца Петра, иначе добровољца у француско- пруском рату 1870. године, како се бежећи из пруског заробљеништва извлачи из залеђене реке Лоаре“.

Владика Дамаскин одржао је парастос и на војничком гробљу у Тијеу, близу Париза, а свештеници залише 748 гробова српских војника који умреше од задобијених рана у рату за отаџбину. Док су догоревале свеће вијориле су се ратне заставе Грчке, Француске, Арменије, Израела и Србије, међу којима застава Дванаестог пешадијског пука „Цар Лазар“ која је отворила врата за повратак у отаџбину. Међу крстачама, у првом реду парцеле налази се и једна пирамида на којој пише :Есад Шаше Топтама са натписом“Умро за отаџбину 1914-1918“.

При сваком сусрету ратни другови се сећају како су трупе генерала Шарла Транијеа за неколико дана у непрекидној борби прешле око 140 километара и само око Скопља приморале на предају око 80.000 Бугара од којих 1500

официра и три генерала. Ослобођено је много градова Македоније и цело Косово. Гонећи три пута јачег непријатеља генерал Шарл Траније у првој половини октобра 1918. године улази у Приштину, одакле командује својим трупама које ослобађају све градове Косова, у чему и сам непосредно учествује и све то бележи, оставивши у свом дневнику драгоцену историјску грађу.

Из дневника генерала Транијеа

О генералу Транијеу писали су његови официри: “Човек велике душе, изузетно скроман, вечито насмејан, предусретљив, одан, урођене доброте и изузетне простосрдачности, али одлучан у командовању. За изузетну храброст у битци на Вердену 1916. године ( у којој су погинула два његова сина), одликован је са два највећа одликовања у Француској:Орден официра Легије части и Ратни крст.

У Солуну се 31.јануара 1918. године искрцала његова 76. Дивизија у којој је он био командант артиљерије.Убрзо ступа у борбу између Охридског и Преспанског језера и око Битоља. За генерала је произведен јуна 1918. године.

У   његовом ратном дневнику записано је: “8. октобар- Сутра или прекосутра бићемо на бојном пољу Косову где је пропала српска независност пре петстотина година.

Липљан је једно бедно мало село које је само донекле значајно као саобраћајни центар. Испитивачи традиције саопштавају да је Косово у давнини било много јаче насељено но данас. Тако причају да је Липљан био велика варош са 3000 дућана и 7 цркава и да је из Липљана излазило 70 оклопника када се имало борити са Турцима.“

Десетог октобра пише:“ Прелазим са главним штабом у Приштину где улазим изјутра на коњу.“

Једанаестог октобра изјутра угледне особе Приштине чекају на улазу у свој град француске трупе које су стигле дан раније. Ту су Пантић, муктар са своја три помоћника, Попић, Шукри- беј који је муфтија. Ту је исто тако и Поповић, учитељ, као и поп који се исто тако зове и рабин Леви. Иза њих збио се народ, радознао и свакако већ обавештен преко прича од уста до уста. Гомиле чудно измешане у којима су измешане расе и религије у крајњој различитости одеће. Жене су потпуно покривене, друге у димијама, треће у сукњама са извезеном кецељом испред и друге позади. Председник општине прилази и жели добродошлицу. Учитељ преводи: Власти уверавају генерала у своју оданост и добру вољу. Генерал захваљује. Тада мукар узима узде генераловог коња и води га ка згради управе.

Те вечери генерал је записао:“ Приштина је град од 20000 становника врло оријенталног изгледа са џамијама танким минарима, уским улицама са малим белим кућама, са малим дућанима у којима раде занатлије седећи са прекрштеним ногама.

Председник општине ми је средио смештај у згради управе са 14 оделења са сваке стране, једног великог централног хола, где су Швабе биле сместиле позориште. Сви хоће да опште само са Французима чији је престиж огроман и свима се намеће. То су незаборавни историјски тренутци. У православној цркви и француски свештеник Мен држи помен мртвима. Све угледне личности без разлике вере присуствују церемонији.“

Дана 15. октобра Шар Траније записује: “Јутрос у 11 часова обред у џамији султана Мурата у знак прославе ослобођења. Молитва за мртве. Одмах затим у синагоги се церемонија завршава узвицима „Живела Француска!“ Свакога дана увиђам да Француска ужива велики углед. Муслиманско становништво прихвата нашу власт са највећом снисходљивишћу. Срби нас примају као ослободиоце отаџбине. Јевреји нас поздрављају као представнике земље слободе највећег ступња.

Поред председника Општине који ме је примио налазе се поп, муфтија и рабин. Овде се становништво дели на три групе које имају добре међусобне односе пошто су заједно трпели невоље. Јевреји су најмалобројнији, али су врло активни.Срби, православни били су посебно злостављани за време окупације. Муслимани су у већини. То су Турци, а нарочито Шиптари, последњи потомци Пелага. Антички Грци су их потиснули у планине Албаније.Турци су их превели у своју веру и пре три века су их сместили у ову област. Они су велики, црномањасти,обучени у грубо сукно оивичено црним.

Председник Општине Пантић, по природи је плашљив и мало образован. Највише нам услуге чине потпредседници муслимани Хамди-Беј и Шукри- Беј, потпредседник Србин Попић и учитељ Поповић. Најутицајнији угледни грађани су Хамди -Беј који је и муфтија, поп Поповић и рабин Лев. Када сам их по мом доласку примио, угледни грађани су ми тврдили да су разне верске заједнице у слози и практикују неку врсту светог савеза.“

У Приштини је Траније остао од 11. до 20. октобра. Дана 20. октобра пише „Све моје трупе напустиле су Приштину, када је у току дана стигао војвода Степа Степановић. Обавештавам га о ситуацији и предајем му моје овлашћење за овај крај.

Шарл Траније је део свог дневника са Косова завршио: “Моја је мисија најзад завршена...“

СЕЋАЊА

Солунци Косова и Метохије постарали су да подигну споменик у славу својих палих другова у већим местима и неким селима широм поктајине. Били су свесни да је још много гробова и хумки остало без обележја и обрасло у коров. Осећајем поноса и захвалности били су испуњени приликом сваке посете Српског војничког гробља на Зејтинлику које представља најуређеније гробље српске војске. На простору од 70000 квадратна метра обележено је 7441 имена српских војника а у капели са криптом налази се 5580 мермерних касета.

Овде су трајно урезана имена Вељка Јовановића из Вучитрна, Живка Симића из Крајишта, Ранђела Благојевића из Косовске Каменице, Благоја Лазића...Јефтић Марка из Сушице, Петровић Душана из Обилића.

Српско војничко гробље завршено и освештано 11. новембра 1936. године прави је парк погинулих у који се долази са трепетом и поштовањем.

У маузолеју на острву Видо пада поглед на касете са именима погинулих ратника са Косова: Јефтић Благоје број 303, обвезник чиновничког реда из Добротина, Манојловић Димитрије и Симић Јован из Гњилана број 514 и 980, Куртић Бајрам из Призрена број 475, Јовановић Велизар из Србице број 382, Стојановић Тома бр. 1090 и Селенић Божидар бр. 970 оба са Брезовице, Станковић Лука бр 1020, чиновник руског посланства у Косовској Митровици и ко зна колико још међу оних 1532 неидентификована војника.

Спомен костурница у Приштини данас

На узвишењу у централном делу гробља које је ограђено ланцима са бочних страна над два споменика које су поставили солунски ратници, надвиле су се брезе. Са задње стране самоникло су израсла велика стабла ораха и сакривају споменике, крстаче са именима погинулих војника које су ту наслоњене вероватно још тада када је је подигнут заједнички споменик.

У ових двадесет година о месту су се старали појединци. Неки су палили свећу, неки су кадили. Затицали смо и по једну јабуку крај оба монумента.

Онда смо у априлу 2016. године затекли између још једну мању спомен плочу са исписаним именом младог аустријског официра. Ове године, када смо походили Приштину, цркву светог Николе за летњу славу и наше покојне на гробљу, затекли смо још један споменик у облику стене на којој је била плочица са делимично избрисаним словима. Писало је France и 2009.

Текст на мањој плочици нисмо разумели.

Када смо новембра о задушницама били на гробљу, на јарболу се вијорила нова француска застава. Свежа земља указивала је да је нешто рађено. Видела се плоча спомен костурнице.

Верујемо да неко невидљив брине о овом месту баш као Трајко Димитријевић и породица Траније. Знамо да најстарији Приштевци пале свећу свима, онако како је учио свети Владика Николај Велимировић.

Радмила Тодић-Вулићевић

Извор: Православие.ру