Празник Преображења Господњег у Требињу ове године
прослављен је торжествено како и доликује величини овог празника.
У навечерје празника, славе Саборног храма и града Требиња, служено је празнично вечерње богослужење којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије уз саслужење свештеника и ђакона, а у присуству умировљеног епископа Атанасија и изабраног Епископа захумско-херцеговачког архимандрита Димитрија.
На дан празника јутарње богослужење је почело у 8 часова.
Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ
захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије уз саслужење Његовог
Преосвештенства умировљеног Епископа г. Атанасија, изабраног Епископа
захумско-херцеговачког и приморског архимандрита Димитрија, свештеника и ђакона
из епархија Српске Православне Цркве од Америке до Аустралије. Црква је била
препуна верног народа који се сабрао да заједничари у Телу и Крви Господњој на
славу Божју и на радост Небоземне Цркве. После читања светог Јеванђеља,
надахнуто је беседио епископ Григорије који је још једном поучио верни народ
како треба хришћански достојанствено живети и радовати се.
После заамвоне молитве освећено је грожђе и преломљен је
славски колач испред храма, након чега је славље настављено трпезом љубави у
хотелу Леотар.
У вечерњим сатима Преображења Господњег улицама града
Требиња кренула је свечана литија у којој је учествовало више хиљада људи. Ове
године, као и многих предходних година,
верни народ је био почаствован присуством Његово Преосвешенство Епископ
будимљанско-никшићки г. Јоаникије, који је заједно са домаћином епископом
Григоријем и умировљеним епископом Атанасијем, као и архимандритом Димитријем,
предводио овогодишњу свечану литију. Од уважених гостију и ове године на слави
је био председник Републике Српске г. Милорад Додик.
На крају Литије пред мноштвом верног града Требиња епископ
Григорије је изговорио дирљиву опроштајну беседу:
-Обичај одржавања ове литије, која је постала симбол нашег
града, започели смо давне 1992. године. Ова литија нас је, као наставак свете
Литургије, водила и још увијек води на гору Преображења. Tако нас је ова
континуирана служба Богу преображавала, исцјељивала, одобровољавала, упућивала
ка Господу, а потом и једне ка другима. Тако је Требиње – наш чудесни мали град
– постао град преображења и преображаја, његове улице постале су улице
преображењске, док је требињски Саборни храм постао стуб и тврђава у коју је
свако било када током дана могао ући да заблагодари Господу, да пусти уздах и
сузу и да добије опроштај и мир. Једном ријечју – да се преобрази. Дјеца,
одрасли људи, сви који би ушли у тај храм па и у овај град могли су, ако су
хтјели, осјетити тај додир преображењске свјетлости. А онда се над нама, као на
гори Тавору, уздигао нови храм, Херцеговачка Грачаница, проповиједајући својом
љепотом, а у њему је свој смирај и коначни преображај нашао бесмртни пјесник.
Наши су манастири од разваљених пећина постали лучезарна свјетила којима идући
у сусрет бивамо тајанствено озарени. У међувремену, међу нас је с острошке горе
сишао наш брат и отац Василије и пустио свакога од нас да га загрли и цјелива.
И наша пустиња је процвјетала, наше ријеке постале су крстионице кроз које су
струјале воде освећења и преображења. И ми смо се, мили Требињци, заједно с
градом и црквама тихо и нечујно преображавали и постајали браћа, сестре и
пријатељи.
У долини у којој тече света ријека и рађају грожђе, смокве,
нар и све остало лијепо и укусно, бивало је свакога новог Преображења све
укусније и љепше. И зато људи из разних крајева желе да дођу на Преображење у
Требиње, да се и сами преобразе, јер сви смо ми грешни и своја бића неријетко
умјесто да преображавамо заправо изобличавамо. Увијек је било и увијек ће бити
оних које је Преображење изобличавало али не зато што је тако хтио празник и
преображени Исус – не, то је био увијек њихов избор и њихов рат против
преображавања и поправљања. Сви ви који се сјећате разореног града, у коме
бјеше све запустјело тих ратних година, вјерујем да ћете се сложити са мном да
је овај град преображен. Али исто тако треба да имате на уму да преображавању
нема краја и да смо још увијек на том путу, још смо у преображењским литијама и
ходу ка бољем. Јер не треба никада да мислимо да је све апсолутно добро и да не
може постати још боље. Зато стално идемо у сусрет Господу а Он нас пак усмјерава
да идемо напријед, да се непрестано преображавамо, сусрећемо и волимо једни
друге.
Драги народе, а поготово моји Требињци, живећи 25 година у
овој благородној и благословеној долини Требишњице, у овом – како му само име
каже – жртвеном пољу Требињу, често сам био, као и многи од вас, загледан у
камену планину над нама – у наш Леотар. И сада сам потпуно увјерен да је тај
камени лав симбол нашега града и да није – сигуран сам – Дучић случајно
поставио ове камене лавице између којих пролазимо свакога дана. Јер након
толико година служења у Херцеговини и Требињу схватио сам да је човјеку
настањеном овдје задатак да буде лав. Тај задатак постављају му Леотар изнад
нас и наши Његош и Дучић међу нама, тај задатак му, на концу, постављају наши
преци пострадали за слободу и крст.
Стога ви, синови ових планина и поља, треба да се увијек и
непрестано присјећате да сте позвани да будете храбри и непоколебљиви као
лавови. А ја сам пак заувијек Богу благодаран што ми је допустио да столујем на
трону који је установио највећи лав који је икада рођен међу Србима – Свети
Сава. Благодаран сам на томе што сам прије готово 20 година уведен у трон на
којем су столовали Свети Василије и Свети Петар новомученик и многи други.
Посебно сам срећан што сам наслиједио правог духовног лава који не познаје
страх, а каквом ми тек радошћу срце испуњава спознаја да долази један млади и
дивни лав послије мене.
Желио бих још да знате и то да сам одлуку да преузмем нову
дужност донио сам , по благослову наше цркве и по својој слободној вољи. Када
сам у двадесет и петој години оставио све и отишао у Острог, говорили су да сам
вјероватно полудио. Ипак се испоставило да нисам, али када сам могао тада
оставити све – није ми тешко ни у педесетој оставити част и власт и утицај који
сам несумњиво стекао. Једноставно сам желио да се још једном у животу лишим
власти и моћи, да направим мјеста другоме и бољем од себе и да, што је
најбитније, одем тамо гдје је потреба и нужда већа и претежнија. Ако успијем у
својој накани и учиним шта добро у новододијељеној епархији – биће то
захваљујући Богу, а ако не успијем, биће то мој пропуст и кривица. У сваком
случају, никада нећу моћи да будем несрећан и неиспуњен јер ће у мом срцу и
овдје за мене увијек бити једина и света отаџбина Херцеговина. Драги Херцеговци и Херцеговке, браћо и
сестре, само вас једно молим – не дајте Цркву и светињу ни за шта. Чувајте
домове и породице, будите духовно лавови, никада не губите љубав и храброст и
увијек се запитајте у чијем сте друштву и да ли сте достојни лавова које малоприје
поменусмо. А што се мене пак тиче – мада је то у овом контексту најмање важно –
ја, по природи ствари, никада не могу одавде сасвим отићи јер овдје су моји
најмилији гробови и моји најмилији пријатељи. Физички могу бити одсутан, али не
и духовно и све што будем могао помоћи, колико то буде у мојој моћи, помагаћу,
увијек. На крају, желим још само да
заблагодарим Богу ријечима: хвала ти, Боже, и опрости ми! И хвала вама, браћо и
сестре, и опростите ми и ви. Својим непријатељима опраштам све увреде и клевете
и не кунем их већ благосиљам. Останите у љубави Христовој и у љубави
међусобној. На многаја љета и да благослов Божји буде с вама у све вијекове
вијекова! Амин.
Извор: Епархија захумско-херцеговачка
Нема коментара:
Постави коментар