У улици, на ободу Грачанице, у десет кућа, живи двадесет
петоро деце. У овдашњем породилишту, протеклих година, рађало се више беба него
у Прокупљу, Блацу и Куршумлији. Гето је настао, јужно од реке Ибар, као
последица сукоба 1999.
У њему живи, раздвојено, у различитим деловима Косова и Метохије, око 80.000 Срба. Он је симулација нормалног живота и града, има позориште, сликаре, музичке школе. У гету су рођена ова деца: где је и од чега зависи њихова будућност. Сваки немир, инцидент или нетрпељивост средине појачавају страхове.
„Нека се причувају Срби, знају како су прошли 1998. и 1999”,
поручио је из француског кућног притвора, Рамуш Харадинај.
Огроман број њему сродних групација, племенских и
криминалних структура, не може да прихвати чињеницу да је 1999. „унутар
албанске нације” преживела Пећка патријаршија, Богородица Љевишка и Грачаница.
Да су остали Високи Дечани и ова деца у гету.
Свет се убрзано мења, зато јастребови Клинтонове и Обамине
ратне администрације, у овом прелазном периоду кажу Албанцима: „Завршите
посао!”.
Десетине гласова утицајних људи и медија обнављају стару
тезу о подели Косова. План се састоји од само три потеза: изазивања
терористичког напада у ком би страдао велики број Срба; реакције Београда и
уласка српске војске до реке Ибар и на крају – муњевитог етничко чишћење Срба
јужно од Ибра и уништавање свих споменика српске духовности и културе.
Улога Кфора и НАТО, у заштити Срба на КиМ, никада до краја
није дефинисана. Зато се, као и 17. марта 2004., може очекивати потпуна
равнодушност.
Упркос сигналима да ће НАТО штитити српске цркве и
манастире, то се неће догодити, јер само потпуно разарање може уклонити „мину”
из темеља албанске нације. За српска гета отворили би коридоре за излазак са
КиМ.
У тим конвојима нашла би се, на путу према Мердару, и она
грачаничка деца. Београду остају гола брда на северу Косова. Митровица као
једина урбана средина нема више залеђе од 80.000 људи, који неће у њој живети
након егзодуса.
Универзитет у Приштини без већине студената губи сваки
смисао. Тако је албански национализам, једно време, потпуно намирен, а српски
пораз би вероватно дотакао дно.
Подела Косова заснована на страсти територијализма и цртања
граница, најгоре је од свих решења, јер ће Косово први пут остати без Срба, а
духовни, културолошки и национални контекст без основних и конститутивних
симбола.
Чак и у том случају раздвајање Срба и Албанаца није могуће.
Анархична творевина на новим српским границама опет ће правити проблеме сличне
данашњим.
Суочени са Албанцима, ми предуго имамо осећај да је наше
време истекло. У тој журби се многима гола брда на северу Косова причињавају
као будућност, а деца у Грачаници, Гораждевцу, Поморављу, Штрпцу као прошлост.
Реченица на глобалним светским ТВ мрежама, о рушењу Унеско
блага на Косову живеће један дан. Толико су живеле Будине статуе у Авганистану
или национално благо Ирака.
Ако се једног дана, на темељима Пећке патријаршије и Високих
Дечана, буде организовао концерт класичне музике, сличан оном у Палмири, и ако
у оркестру буде неко од деце из гета и конвоја биће јасно, и њему и нама, да
смо живели готово савршени пораз.
Аутор: Живојин Ракочевић
Извор: ТВ:Храм
Нема коментара:
Постави коментар