Ову земљу треба сачувати до судњега дана

Више од две хиљаде верника је у току два празнична дана (13. и 14.јула), посетило манастир Светих Врача Козме и Дамјана у селу Зочишту код Ораховца. Верници су из разних места Србије, Црне
Горе, Босне и Херцеговине, Македоније у манастир почели да пристижу већ у навечерје славе, када је служена вечерња служба са петохљебницом. Кивоту са моштима, који игуман Стефан отвара само за славу и у сличним приликама, су у свечаном расположењу, са пуно поштовања, прилазили и стари и млади и деца. Свештеници су по окончању вечерње службе читали молитве потребитима, помазивали светим уљем, а порта је била пуна народа који је дошао да ту крај својих светитеља проведе ноћ уочи славе, под ведрим небом... Већ у рану зору пристизало је још верника у порту, а пред црквом су се до касно поподне смењивали они који су желели да целивају мошти, да у знак захвалности за исцељење оставе неки дар Светим Врачима, или да на тренутак на кивот с моштима спусте умотан део одеће, који ће понети из манастира на дар неком болесном детету, рођаку, пријатељу. Јер како нам рекоше, Свети Врачи исцељују и оне који су далеко, ако им се понесе неки благослов из светиње, или се једноставно помолимо за њих.

Празничну литургију на дан славе је служио владика Теодосије уз саслужење шеснаест свештенослужитеља из Епархије рашко-призренске, Црногорско-приморске и Нишке.

   Владика је са свештеницима освештао славске колаче и жито, а од Саше Маниташевића из Грачанице, који је са манастиром припремио славу ове године, део колача као залог за наредну годину узео је Александар Перовић из Колашина.

   Владика Теодосије је произнео беседу у којој је говорио о животу и чудима Светих Врача Козме и Дамјана, нагласивши да је манастирска црква и цео манастирски комплекс био у рушевинама од 1999. до 2004. када је обнова кренула. Али се и на рушевинама служила служба Божја, народ је под пратњом долазио и узносио молитве Светим Врачима.

Владика Теодосије се такође захвалио свима који су учествовали у обнови овог, али и осталих порушених храмова на Косову и Метохији, најпре Влади Републике Србије и Канцеларији за Косово и Метохију, а потом и представницима међународних снага КФОР-а:

-Помогли су нам тада многи Божји људи, пријатељи, Самарјани, они који нису наше вере и наше крви, али су превили ране ове цркве и овог манастира и исцелили га рањеног и болесног. Један од њих тада, будући генерал војске КФОР-а, Италијан Енрико Данило, који је недавно примио и орден „Светог Саве“ за племенито дело и за оно како је поступио и као војник и као човек. Нису сви били такви, али било је много њих који су знали да овде праваославна црква хришћанска страда пред њиховим очима, штитили су оно што се дало заштитити од наших манастира и помагли су да се обнове. Ми им то не заборављамо и неће им ни Господ заборавти то на дан суда.

     Такође је истакао захвалност немачком пуковнику, Вилеру, који је касније био и командант снага КФОР-а, и који се лично заузео да поново међународне војне снаге заштите манастир Зочиште, иако у рушевинама, те да на истом месту отпочне његова обнова. Али је рекао да је било и много појединаца који су помогли обнову, те је уздвојио сестру Милојку из Бајине Баште која је дала сву своју уштеђевину, продала њиву и то наменила обнови наших храмова на Косову и Метохији. Она није хтела да се то њено име помиње, али пошто већ прошло три године како се упокојила, владика је споменуо њено име како би се сви окупљени помолили за покој њене душе.

-Ова света обитељ је обновљена и духовно и физичи. Поново је овде братство са игуманом Стефаном. Поново се овде служи и приноси молитва Богу и Светим Врачима, а и мошти су поново овде у овом светом Храму и никада светија и никада лепша ова света обитељ и црква нису били, него после страдања и после васрксења - навео је владика.

   Владика се у беседи осврнуо и на проблем продаје српске имовине на Косову и Метохији и упутио апел Србима са Косова и Метохије да не напуштају и продају своја огњишта.

-Ова земља је заливена крвљу многих наших предака и тешко је данас одредити цену и продати је. Немојте да будемо као некада Јуда који је узео 30 сребреника за крв Христову, немојте очевину своју отуђивати. Сачекајте, стрпите се мало, биће бољих времена и бољих људи, а ова земља нама припада и њу треба да сачувамо до судњега дана.

-Да ли смемо да оставимо браћо и сестре, наше свето Косово, ову свету земљу, кад светитељи не желе да оду са овога места- запитао се владика. -Питајте Светог краља Стефана Дечанског да ли је икад напустио свој Храм подигнут у славу Христа Сведржитеља Распетог и Васкрслог. Прошли су многи ратови и време ропства и Свети Краљ је остао у храму манастира Дечани и сада је владар са још већом силом, пред престолом Господа нашег и штити светињу и нас и све оне који верују у Господа и њега. Ево и Свети Козма и Дамјан вратили су се у свој дом и не желе да оду из њега. И као што су они верни светињама и свом Косову и Метохији морамо и ми бити верни њима, не остављати светитеље своје, као што и Апостол и Јеванђелист Јован, жене мирноноснице и Мајка Божја нису оставили распетог Христа на крсту.

Опомињућу маловерне који од Косова окрећу главу и одлазе, Владика је рекао да погледају на цркву Девичку и Свете Архангеле, који су поред манастира Светих Врача у Зочишту, из пепела подигнуте.

-Они који су безбожни они нам руше храмове, они који су маловерни и немају довољно вере, они продају своју очевину и своје домове. Одлазе,као на сигурно, а не знају да су сигурнији овде него тамо где су отишли!“

       Подсетивши да је за свету косовско-метохијску земљу много крви проливено, владика се обратио онима који земљу и огњишта своја продају:

-Ако ми оставимо ове светиње и нас ће Господ оставити. Погледајте како су прошли многи који нису ни имали велику потребу да продају своју земљу, али су се полакомили за велики новац. А од тог новца, које добро су видели?. Кад се једном погреши тешко се исправља, ова светиња нас опомиње да будемо и ми опредељени на завет Светога кнеза Лазара, да не мислимо на пролазно земаљско, него на оно што долази и што је Господ обећао. Онима који носе крст свој и који претрпе до краја и они који му остану верни до краја њима ће дати венац живота.

   Владика Теодосије је додао да се данас ретко где може видети да се народ у оволиком броју, притом не мислећи ни на какве околности, нити претње, може видети на једном месту.

-То је зато, јер не хају за претње, јер знају да долазе својим светитељима, који су најближи нама и са нама када страдамо и када смо у опасности-рекао је владика.

По окончању Свете Литургије и освећења водице владика је са игуманом манастира Свети Врачи оцем Стефаном запалио свеће на гробовима игумана Дамјана, монаха Мојсија и монахиња Саватије и Ане који се налазе у порти манастирској.

Међу бројним верницима који су дошли на славу,и испунили цркву и порту манастирску били су и мештани села Зочишта који од 1999.године живе расељени по разним местима Србије и Црне горе. Међу њима је био и Вељко Крстић који је допутовао из Краљева. Вељко је казао да је рођен у Зочишту и да је од најранијег детињства волео да долази у манастир. Са носталгијом се присетио неких детаља из тога времена:

   - Сећам се времена када су у манастиру биле монахиње Анастасија и Јелена, а после њих је дошла мати Саватија. У манастиру су држали овце и краве, а пошто је и мој отац држао стоку помагали су једни другима. Мени и деци, које је било много тада у селу монахиње су давале што год је имало у манастиру. Некад би нам дале по неколико ораха или јабука из манастирске порте, за Васкрс би нам делиле црвена јаја... Ја сам као дете волео да будем ту у манастиру, да послушам монахиње кад би требало да им нешто донесем... Мати Саватија ми је била друга мајка. Дала ми је васпитање и много сам је волео. Била је посвећена Богу иако је била неписмена, знала је многе молитве напамет и изговарала их је на глас кад су долазили болесни по помоћ Св Врача. Била је вредна, зидала је конак и звонару.

Вељку који је сада пензионер прича о срећним временима је изазвала сузе у очима јер оно што се десило са ратом је много променило.

• Много је тешко, кад сада долазим на славу. Знаш да ти је доле у селу кућа запаљена, ал не можеш да је обиђеш ал не можеш да се вратиш. То може да осети само онај који кроз то пролази.

Иако није рођена у Зочишту, Светлана Пауновић из Панчева је пресрећна што је дошла на славу. Повела је своју децу Марту, Михајла и Марка. Своје утиске је описала на следећи начин:

-Лавина људи силази са пута у подножје у до сада незапамћеном броју. Аутомобили налагани уз аутобусе поред пута, море људи. Запљуснуо нас је талас благодати већ у порти. Владикина беседа дубока као и увек. Неописива радост причешћивања. Данима ће ме држати овај леп осећај.

   Немања Павловић, момак из Београда је први пут дошао у Зочиште. На Косово и Метохију је већ долазио. Његови другови ми рекоше да је син пилота пуковника Миленка Павловића, пилота који је дао свој живот за одбрану неба над родним Ваљевом 1999. За љубав према Косову и Метохији и свему што је у животу постигао захвалан је своме оцу.

   -Осећај је неописив, не постоје речи које би описале осећања кад год дођем на Косово и Метохију. Када сам се школовао и стицао знања искуства у животу нисам заборављао ко сам шта сам одакле сам и та чињеница да сам син једног од највећих хероја у савременој историји ми је дала задатак како да живим и како да гледам на живот. И ево, овде на овом месту, кад видим оволико људи, мојих сународника ја осећам неизмерну радост, која се преплиће са поносом и пркосом који у себи носим.

  

Оливера Радић

Православие.ру