СЛОВО О ХРИСТОЛИКОЈ КРОТОСТИ И НЕЗЛОБИВОСТИ 5

Отац Јефрем, исихаста из Катунакијске пустиње и изврсни учитељ светог, равноангелског живота, који је још увек жив и незаблудно руководи борце Христове, казивао нам је следеће:

„Ово што ћу вам испричати догодило се у манастиру Ивирону. Био је ту неки човек који је превозио дрва. Један свештеник му је рекао:

'Газда-Никола, довези и мени мало дрва.'

'Хоћу, оче! Колико дрва желиш?'

'Десет стабала.'

Човек их је и довезао.

'Довези их ближе', рекао је онај свештеник.

'Животиња не може да прође, плаши се. То је узана стаза и за њу је исувише стрмо', одговорио је човек.

'Кажем ти да ближе довезеш дрва.'

Тако је дошло до свађе.

'Неће ти бити опроштено', рекао је свештеник.

'Ни теби неће бити опроштено', рекао је превозник свештенику и отишао.

'Шта сад да радим', питао се свештеник. 'Не могу да служим Литургију. Не могу! Шта сад да учиним', размишљао је он. 'Ево, кад превозник сутра буде пролазио, поклонићу се пред њим да би ми опростио. Међутим, шта ће се догодити ако се његов син пре тога разболи и ако он изненада буде морао да оде у своје село? Како да нађем овог превозника?'

У међувремену се смрачило и, као што знате, закључали су манастирску капију.

'Шта сад да чиним', размишљао је свештеник. 'Не могу ни да одем ни да останем. Сад кад смо се посвађали постоји истинска ризница. Пресвета моја Богородице, просветли ме шта да учиним. Каква је та ризница? То је молитва. Због тога ми, монаси, када имамо неки проблем, кажемо: Пресвета Богородице, помози ми, просветли ме.'

Свештеник је, дакле, почео да се моли: 'Пресвета Богородице, шта да учиним?'

Убрзо је добио одговор. Упалио је лампу и изашао кроз манастирска враташца, а затим почео да се успиње уз планину, иако је била ноћ а он имао само ту једну светиљку.

'Добро вече.'

'Добро дошли, оче.'

'Благословени, посвађали смо се због неких дрва. Опрости ми', рекао је свештеник.

'Бог Вам опрашта, оче', одговорио је онај човек. 'Опростите и Ви мени.'

'Нека Бог опрости', одговорио је свештеник и отишао да служи Литургију.

Кад се с неким посвађаш, немој ићи да се причестиш пре него што се помирите.

И мени се пре неколико година догодило нешто слично. Пролазила је једна лађица и ја сам у њој спазио оца Демоклита, лекара из Новог Скита. Будући да је мој старац био болестан, отишао сам до чамца да бих га упитао нешто у вези са старцем. Међутим, ништа нисам рекао капетану и он је помислио да и ја идем за Дафни. Кад су се сви оци укрцали, лађица је испловила из пристаништа.

'Коста, ја не путујем', рекао сам капетану.

'Зашто ми то ниси рекао?'

'Желео сам само нешто да кажем лекару док се остали оци не укрцају', одговорио сам.

Коста је вратио лађицу до пристаништа и ја сам искочио.

'Иди дођавола', довикнуо је.

Отишао сам и све испричао старцу.

'Старче, тако и тако се догодило на Костиној лађи. Не могу да служим Литургију.

Одлучио сам да у подне, кад се Коста врати, одем до њега и затражим опроштај.'

У подне сам отишао до пристаништа.

'Како је, Коста', упитао сам.

'Добро је, оче.'

'Благословени, јутрос сам погрешио и ражалостио сам те. Опрости.'

'Нека Бог опрости, оче', рекао је Коста. 'Опростите и Ви мени.'

'Нека Бог опрости.'

Будући да смо опростили један другом, могао сам да служим Литургију.

То исто би требало да учините и ви кад су у питању ваши пријатељи или сарадници (ово је старац рекао мирјанима). Ако им кажете неку ружну реч, немојте ићи да се причестите, јер нећете моћи ни да се помолите. Ваша молитва неће моћи да се узнесе. Најпре вам мора бити опроштено, а онда можете наставити са молитвом и причешћивањем.”

„Ни на шта се не жалим. Сви ме воле. Сви су добри. Толико сам благодаран да прослављам Бога и често пожелим да плачем од радости”, рекао ми је кротки старац из једног киновијског манастира.

Незаборавни духовник Јероним, некадашњи игуман манастира Симонопетра, био је толико незлобив да је познавао човека који је нешто украо али га није одао. Кад су га питали о томе, одговорио је: „Питајте Светог Симона, он зна...