понедељак, 23. април 2018.

Овде је служио отац Серафим


Рекао је да у основи народних традиција леже духовне, црквене традиције. Основне особине хришћанина су љубав према Господу, ближњем, отаџбини и свему што је Господ створио.Ту љубав, која је постала део традиције нашег народа систематски и постојано урушавају средства јавног информисања.

Претпрошлог лета сам се враћао из Краснодара у Петербург. Мој пријатељ Виктор М. ме је позвао да дођем код њега у госте у Тулу и да заједно посетимо Оптина пустињу. Са радошћу сам прихватио. Без журбе смо кренули његовим новим џипом планираном маршрутом. Прошли смо Ростов. И ту је жена мог друга повела разговор о томе, како давно није била код мајке, да не би било лоше да кренемо мало заобилазним путем и свратимо код ње у Ракитно. Мој пријатељ се одлучно успротивио: заобилазни пут није био кратак – 300–400 врста. Почели су да се свађају. Узели мапу. Почели да броје километре. Жена је израчунала 200, а муж – скоро 500. Било је очигледно да се он баш не радује много изгледима да се нађе у таштином загрљају:

– Ма, ти Зоја бројиш… Како си ти добила дупло мање него ја?

– А како ти имаш два пута више?

Виктор се замислио припремајући разорне аргументе, али ту сам се ја умешао у супружничку препирку:

– Извините, а о којем Ракитном говорите? Да није о оном у којем је служио отац Серафим (Тјапочкин)?

– Баш о том, – потврдила је Зоја. – А како ти знаш за њега?

Тешко је не знати. Посебно после његовог помињања у причи о «Зојином стајању»: јер је отац Серафим био једини свештеник који је успео да узме из руку окамењене девојке икону Николаја Чудотворца. Са Зојом сам поразговарао о Зоји, а потом сам причао о томе како су ми пре 30 година пријатељи из Москве поклонили фотографију оца Серафима. Од тада се она налази на полици са књигама изнад мог писаћег стола и ја стално осетим његов поглед на себи. То је задивљујући поглед. У њему се невероватно спајају љубав и строгост.Погледавши очи оца Серафима, схваташ да он зна шта је у твојој души. Он као да каже: «Знам све твоје грехе и невоље. Не очајавај, ја ћу ти помоћи».

Ко год би долазио код мене, одмах би приметио фотографију оца Серафима и питао: «Ко је овај човек?» Један мој пријатељ, шаљивџија је веома озбиљно рекао: «То је првак света у људском лицу. На њему је страдање, састрадање, љубав и мудрост».

Пријатељи који су ми дали поклон непроцењиве вредности су постали познати људи. Они који су били у њиховим домовима и разговарали о оцу Серафиму су такође занимљивих судбина. Отац Зинон – познати иконописац, јерођакон Димитриј је сада архиепископ, сада упокојени Генадиј Сњегирев – један од најбољих писаца за децу.

На жалост, нисам запамтио све приче о оцу Серафиму. Запамтио сам само неке. Најинтересантнију сам чуо од супруге Сњегирева – Татјане.

Отац Серафим је после затварања и прогона био послат у један од најудаљенијих храмова Белгородске области. Храм је био у страшном стању, али баћушка је одмах почео са богослужењима. У почеку није било никога на литургији. Али, он не само што није скраћивао службе, него је говорио и и проповеди после литургије. О томе је суграђанима причао човек који је случајно залутао у храм. Људи су пожелели да виде чудака-свештеника. Видевши га, многи више нису напуштали храм и створена је јединствена парохија. Убрзо су у Ракитно дошла духовна чеда баћушке из Дњепропетровске епархије, где је он служио до хапшења и кратко време после враћања из логора и прогона. А кроз неколико година, цео руски православни свет је знао за овог благодатног старца. Код њега су долазили и из престонице, и са Камчатке, Кавказа и Средње Азије… Оца Серафима је више пута посетио архимандрит Кирил (Павлов), многи архијереји. Имао сам прилику да га видим. Могао сам замолити пријатеље да ме одведу код баћушке. Али, нешто ме је спречило. Више се не сећам шта. Имао сам могућност да отпутујем на његову сахрану. Али нисам желео, када га већ нисам посетио за живота..

Ипак сам имао неки осећај да сам га видео и разговарао са њим. Сваког јутра сусрећем његов поглед, поздрављам га и тражим благослов за долазећи дан. Сада ме не гледа само он. Поред његове је и фотографија мог упокојеног духовног оца Василија Јермакова и схиархимандрита Илије. Треба да му је добро у овом друштву.

Заћутао сам и погледао кроз прозор. Претекли смо колону комбајна. На њима су биле стране регистарске ознаке и полумесеци на црвеној позадини.

– То су Турци, – објаснио је Виктор. – Путују са југа на север и вршу пшеницу. Већ смо их видели када су ишли у Краснодар. Њихов бригадир је некада био наш. Месхитинац. Комбајни су амерички. Вршу без губитака. Пијанаца нема. То је предност Турака над нашима. Било је тужно слушати то. Окренуо сам се према Виктору:

– Хајде да одемо у Ракитно и да се помолимо оцу Серафиму, да руски сељаци дођу себи и почну да раде тако, да никоме не падне на памет да запошљава Турке.

– И да не производимо лошију технику од америчке, да надлежни обрате пажњу на свој народ и помогну оживљавање пољопривреде и да пословни људи оформе бар једну такву групу радника међу нашим људима – додао је Виктор.

Док је он говорио за чега ће се молити оцу Серафиму, Зоја је већ телефонирала у Ракитно и радосно говорила сестри да ћемо вечерас стићи код њих. Сишли смо са пута Москва–Ростов и кренули у правцу Белгорода. Пут нам је одмах дао до знања да нема опуштања за воланом. Очекивао сам да ће пут бити у лошијем стању, што се више удаљавамо од главне магистрале. Али све је испало обрнуто. После два сата трешења по рупама, доспели смо на гладак асфалт.

– Можемо и без гледања знакова, – рекао је Виктор. Одмах је било јасно да смо у Белгородској области. Не само путеви. Овде је све домаћински сређено. И заиста. Ускоро сам могао да се уверим да су асфалтни путеви проведени до сваког села и да је до сваке куће доведен гас. Сва стабла дрвећа поред пута су била окречена. Свуда – и у самом Белгороду, и у малим селима је задивљујуће чисто. После Сочија, који је проглашен престоницом југа, где се скоро под сваком палмом могу наћи брда смећа, посебно су ме задивили знакови поред пута: «До најближе канте за смеће 200 метара». Канте за смеће не само што стоје поред пута, него се и редовно односи њихов садржај.



Замишљао сам Ракитно сасвим другачије. Мислио сам да ћу угледати окречене кућице усред степе, а испоставило се да су тамо не само чврсте зидане куће са вртовима и тремовима, обавијеним виновом лозом, него и очувана кућа кнежева Јусупових, неколико прелепих трговачких двоспратница из ХIХ века,а у живописној долини између два брда је и рибњак са три фонтане. Има много савремених грађевина пристојне архитектуре. Посебно се издваја дворана за младе и спортски комплекс са базеном. Далеко од тога да у сваком граду млади имају толико могућности за забаву и спортске активности. На улазу у село стоји велики ковани крст. Никољски храм, у којем је од 1961. до1982. године служио отац Серафим је обновљен. У дворишту је посађено цвеће. Баћушкин гроб – у близини олтарске апсиде је сав у цвећу. На гробу је крст са кућицом. Парохијани и поклоници се прво поклањају њему а потом иду у храм. Поред гроба се на зиду налази меморијална плоча у облику широког крста од црног мермера. На њој је баћушкин лик. Чини се да он излази из црног мермера, сведочећи да мрачне силе неће прогутати светлост. Ово је препис на мермер баш оне фотографије која се налази код мене на полици са књигама.

У храму је нови иконостас са иконама, живописаних по канону. На зидовима су живописане велике иконе Богородице и Николаја Чудотворца. На жалост, када смо дошли, настојатељ храма отац Николај није био тамо. Зато ће следећи пут разговор са њим бити празник. Поново сам се захваљујући Виктору нашао у Ракитином. Одлучио је да дође овамо. Добро је да овде има и рада и радника. У Ракитном живот просто кипи. Поља у окружењу су засејана, изграђени су прерађивачки комплекси, ради фабрика, планирају се нови производни погони. Нисам се удубљивао у суштину, јер је принцип био очигледан. У сваком домаћинству постоји глава, која паметно сарађује са свим чановима. Белгородска губернија има среће са губернатором. Он је већ и на регионалном нивоу награђиван као способан лидер. И живот је сређен. Итекако сређен! Био сам у суседним губернијама – Орловској и Курској. Видео напуштена плодна поља, зарасла брезама, фарме са поломљеним крововима, упропашћена села, у којима је више досељеника са Кавказа него староседелаца. А овде влада чистоћа, ред и узајамна сарадња. Дотакао ме је разговор са студентима. Љубазни су и пажљиви. За два часа предавања није било дошаптавања са другима, шушкања, грицкања смокија и чипса, испробавања нове шминке под вођством искусне шминкерке и свега тога што је сада типично за учионице у престоници.

У Белгородској области су и ученици љубазни. Иступајући пред њима, видео сам са каквом пажњом прате беседе на духовне теме. Овде се одавно предају основе православне културе, и то није остало без резултата. У области се значајно смањио број кривичних дела. Посебно са младим извршиоцима. То сам знао и у време првог путовања у Белгородску област.

У Ракитном сам се уверио у исправност првих утисака. Овде је много боље, него у другим руским селима, али има и проблема. Безбожничка прошлост се познаје. Причали су ми како је за време прозивке пре часа основа православне културе на питање предавача «кога нема?» један ученик – међу главнима у разреду је одговорио: «Бога». После пола године сам тог младог човека видео у храму. Стајао је на молебану на отварању редовних Серафимовских чтенија и моло се заједно са свима. Затим је отишао до гроба оца Серафима и врло пажљиво слушао оца Николаја. Надам се да се више неће тако шалити.

Серафимовска чтенија је увео отац Николај. Са благословом Белгородског владике Јована она се држе сваке године. При другој посети Ракитном сам добио позив да учествујем на њима.

Отац Николај ми је поклонио књигу о оцу Серафиму (Тјапочкину) коју су издали. У њој су сабране успомене његових духовних чеда. Сабравши ова сведочанства, могуће је створити целу слику о животу оца Серафима.

До монашења се звао Димитрије. Рођен је у породици царског пуковника, а очи му је затворио совјетски пуковник – херој Совјетског Савеза Митрофан Димитријевич Гребенкин. То није био заповедник логора, него верно духовно чедо. Седео је у заглављу свог умирућег духовног оца, два месеца се не удаљавајући ни корак од њега. «Неуморни мој», – од милоште га је звао отац Серафим.

Живот оца Серафима, који је постао свештеник за време бољшевика, који су објавили рат Цркви, личи на живот хиљада свештенослужитеља: стаљинистички прогон, смрт жене, деце, хапшење, дуги период затварања у ГУЛАГ-у, страдање по изласку на слободу, па затим хрушчовски прогони. Али ипак је то посебан живот.

Још у детињству, на богослужењима у духовној школи у коју га је одвео отац, мали Димитрије је приметио икону преподобног Серафима Саровског. Дуго је задивљено гледао лик светитеља, а затим рекао оцу: «Желим да будем овакав». Људи који су познавали оца Серафима, кажу да му се то остварило. И име Серафим, које је добио на монашком постригу, свакако није случајно. Од првих година свештеничког служења он је узео на себе подвиг добровољног сиромаштва. Никада није узимао новац за свештенодејства.Жиивео је са женом и децом у кућици са земљаним подовима. Када су га истерали из храма, служио је по кућама. Служио је и говорио проповеди надахнуто са сузама у очима. Нкада га није напустио тај сузни дар. Говорило се да су добоке боре на његовом лицу – корита река суза, проливених за болеснима и грешнима. Нико никада од њега није чуо оштре речи, нити га видео љутог. Чак је и криве, немарне раднике упозоравао једнаком гласом без гнева. О логорском животу је мало говорио, никада није грдио своје мучитеље. Када је истекло време његовог тамновања, питали су га, «чиме намерава да се бави на слободи»? Без размишљања је одговорио да ће: «Служити Богу». – «Хм, онда поседи овде још», – рекао је начелник и додао још пет година затвора.

Отац Серафим никада никога није осуђивао. Ни другима то није дозвољавао. Властима се уопште није допадало што у Ракитно долази мноштво људи. «Притиснули» су надлежног архијереја. Он је дошао са инспекцијом и са амвона се обратио народу: «Зашто долазите овамо? Какву светињу сте овде нашли? Светиња има свугде». Духовна чеда су била веома огорчена. И када је у време обеда Митрофан Гребенкин хтео да каже, озлојеђен због речи архијереја, отац Серафим га је предухитрио: «Како ми имамо доброг архијереја». Издржавши неко време, Митрофан Дмитриевич је поново хтео да говори о истом, али и овај пут га је отац Серафим предухитрио истом фразом. Тако се поновило неколико пута. Ускоро се архијереј, упознавши баћушку боље, спријатељио са њим и често долазио у посету. Њему се и исповедао.

Баћушки је знао дан своје смрти. Рекао је то неким својим чедима. Једном блиском човеку који је одлазио кући је рекао да ће се за недељу дана вратити. Тако је и било. Молитвама баћушке су исцељивани поседнути. Постоји много документованих случајева исцељења онколошких и других тешких болести.


Људима који су добро познавали оца Серафима је његова светост очигледна. Али комисија за канонизацију нема једногласан став. Неке њене чланове збуњује то што није сачувано дело оца Серафима. Мада оно није ни могло бити сачувано. Дњепропетровски регионални архив су заузели Немци и делимично уништили. Ако нису остала дела, остале су сумње: «Да се он није одрекао Бога за време страдања? Да није некога осуђивао?» Све се дешавало у тамницама ЧК. Тамо су и маршали плакали као деца.

У овом случају нема смисла говорити о претпоставкама невиности. Цео логорски живот оца Серафима је познат, и сваки дан његовог живота после ослобођења је текао јавно. Није имао своју посебну келију. У његову собицу је сваког момента мога ући олтарник или неочекивано стигла духовна чеда.

Поражаавајуће је да је мржња дњепропетровских бољшевика према оцу Серафиму била већа него мржња према фашистима. Рат је трајао већ два месеца. Немци су се приближавали Дњепропетровску, а власти су започеле суђење над њим… Ваљда је начелник ,скривен у залеђу, хтео нечим да се занима …

Што се тиче кукавичлука или одрицања од Бога, плашим се да ни Петар, ни други апостоли уз такав приступ не би имали никакве шансе да буду прослављени. Доказа да се отац Серафим одрекао Бога, нема, а Петрово одрицање и страх апостола су осведочени Јеванђељем. Памтимо цара Давида и сву његову кротост, али не заборављамо ни то како је он поступио са Вирсавијом и њеним мужем. Ипак, најважније од свега је његово покајање. У светској поезији нема узвишенијег и лепшег стиха о скрушеном срцу, уздрхталом од сазнања о свом греховном паду од 50-ог псалма. Знамо да «срце скрушено и смирено Бог неће презрети».

Да, нико није видео дела оца Серафима (Тјапочкина), али је хиљадама људи видело његове сузе. Те сузе је он свакодневно лио због својих и наших греха.  

Трећи пут сам допутовао у Ракитно 18. септембра ове године. Допутовао сам касно, и сместили су ме у дневну собу породичне куће, у којој живи петоро деце, које је усвојио садашњи настојатељ Никољског храма отац Николај. За следеће јутро је било најављено отварање «Серафимовских чтенија», посвећених проблему очувања традиције.

Рано сам устао и изашао из куће. Падала је слаба киша. Било је влажно и хладно. Желео сам да одем до гроба оца Серафима, али сам остао на доксату. Код гроба је клечала млада жена. Она се за нешто у сузама молила баћушки Серафиму, често крстила и чинила метанија. Да јој не бих сметао, вратио сам се кући. Погледавши кроз прозор кухиње кроз четврт часа, видео сам је у истом положају. У међувремену је киша почела још јаче да пада. После неког времена, до гроба је дошло троје младих људи. Девојка је устала, прекрстила се и брзо пошла према капији, а троје младих људи су отворили кишобран, узели књигу и почели да се моле – очигледно је то био акатист. Убрзо су се појавили други људи: и стари и млади. Крсту су прилазили у групама и појединачно. Млади људи би се мало склањали у страну. Пола сата сам гледао непрекидну реку поклоника, док ме помоћник оца Николаја није позвао, рекавши да ме баћушка позива на чај.

Испред капије је било десетак аутомобила. На једном су биле немачке таблице. Питао сам оца Николаја, да ли увек има толико поклоника.

– Некада буде и више, – насмешио се.

У време доласка епископа, храм је био пун. Велика група је била у порти. После молебана су сви прешли у дом младих где су држана чтенија.

Први је говорио владика Јован. У тезама сам записао главни део његовог излагања. Рекао је да у основи народних традиција леже духовне, црквене традиције. Основне особине хришћанина су љубав према Господу, ближњем, отаџбини и свему што је Господ створио.Ту љубав, која је постала део традиције нашег народа систематски и постојано урушавају средства јавног информисања. Задивљујућа врлина руске душе је трпељивост. Та хришћанска врлина се користи недобронамерно. Али, ми настављамо да трпимо. У времену промена, када се руше устаљени принципи, Црква остаје острво стабилности и наде. За спасење душе је Црква створила одређена правила, од којих ни на који начин не треба одступати. Црквена традиција поможе људима да пронађу праве смернице, да распознају шта је добро, а шта зло, одевено у лепо одело. Православни људи су со у земљи. А со чува од труљења, даје укус. Традиција је начин размишљања и живота. Она помаже људима да одоле искушењима, да се избаве од греха. То је облик генетског кода са хришћанском основом. Без те основе се лако можемо изгубити у хистерији, политиканству или бољшевизму. Морамо научити да разумемо вољу Божију за човека, за државу, за свет. Иначе нећемо моћи испунити мисију која нам је намењена. Без хришћанске љубави ми нисмо ништа. Прапорац који звечи. Проналажењем заједништва са Богом и љубави, треба да будемо свесни, да то треба да предамо будућим покољењима.

У наредним излагањима је било много тога занимљивог. Према званичним подацима у Белгородској области се 1989. године православним сматрало 30 % становништва. 2010. – 64 %, а 2009. године је крштено 14 300 беба од 14 536 рођених. То је 98 %.

Начелница за послове са младима је говорила о раду одељења за духовно-васпитно образовање. У овој области се организују бројни фестивали. Постоји и фестивал младих православних породица. Славе се дани љубави и верности. Организују се различите еколошке акције, конкурси и такмичења. Обновљен је рад омладинских радних бригада, у које се не може ући сасвим једноставно: међу студентима има много оних који желе да раде на многобројним градилиштима и у пољопривреди. Један студент ми је рекао да код њих не важи гесло «Узми све од живота!». Ми знамо да је много блаженије давати него узимати.

То зна и ученица Ана Будјанскаја (тога дана јој је био имендан – празник Јоакима и Ане). Говорила је о свом схватању традиције. Она је сељачког порекла и поноси се тиме што су њени преци вековима хранили и настављају да хране руски народ. У њиховој породици су и под комунистима најважнији празници били Васкрс, Рождество и Тројице. А она је са својих 15 година спремна да се супротстави духу времена и да уради све како би била од користи за друштво и добра мајка. Жели да роди толико деце, колико јој Господ дарује. А традиција је важна и због тога , што без ње не можемо задобити вечни живот.

Слушао сам ту девојку и размишљао о томе како су њена расуђивања о раду сељака другачија од онога што Русија слуша цео век. Под совјетском влашћу се говорило безличним радницима, који су убирали огромне количине биљака, понешто о зоби и пшеници, о клијавости семена, у које су убацивали земљу и откуда оно и зашто није хтело да изађе на Божију светлост тамо на планини где желе да га употребе. Затим у годинама перестројке о «агрогулагу», који треба свакако срушити. То су и урадили. Сада се говори о новцу и инвестицијима (веома слично инквизицији). Ова девојчица је говорила о човеку. О његовом месту на земљи под Богом и са Богом. Она је говорила о радости простог рада као о узвишеној поезији, а не као о тешкој принуди. И ја сам јој поверовао. И радујем се због тога. Та девојчица воли своју земљу и неће је напустити. Она ће бити добар агроном и наставити вековну традицију својих предака. И децу ће јој послати Господ. Здраву, часну и вредну…

После ње је изашао мудар човек, који је говорио о томе како треба изградити грађанско друштво у руским градовима и селима. Посебно је занимљиво у селима где сви познају једни друге. Свуда, чак и у најмањем селу, треба организовати друштвену заједницу, предвођену истакнутим људима, ради устројства друштвеног и привредног живота. Сада немамо на кога да се ослонимо да би чинили добра дела. Разбојници су удружени у криминалне групе. Добронамерни грађани немају своја удружења. Друштвене заједнице би се могле назвати «саветима», чије главно гесло би било «савет даје љубав» Хришћанска начела могу помоћи да се превазиђе атомизација друштва. Ови савети би деловали на свим нивоима – и на локалном, и на регионалном. Преко њих би било могуће доћи до оне сељачке «помоћи», захваљујући којој вековима живи руско село. Спашавали су се од стихијских непогода, чистили реке, градили куће за младе, пазили удовице и сирочад.

Најважније у животу заједнице је нагон да се чине добра дела. У основи руске цивилизације је Православље. Зато друштвени живот треба да буде организован око Цркве. Парохијски живот треба да буде активнији и да представља пример и активни део живота таквих савета. Локална власт ће имати реалну снагу, на коју ће увек моћи да се ослони.

На овим чтенијима је изнето много идеја. И најважније – све су оне биле животворне и потпуно оствариве. Неки предлози се већ имплементирају. Био сам на многим конференцијама, и сваки пут ме је мучила мисао: лепо су разговарали и на томе ће се све завршити. Али у Ракитном сам видео да после речи долазе дела.

Ова чтенија нису била «скуп неког одељења ради подношења извештаја надређенима у посматраном периоду»», него стварни духовно-друштвени рад. И молебан пре почетка и сама атмосфера, и дубина тема, и очигледна спремност за конструктиван рад показују да овај рад неће проћи узалуд. Отац Николај је још за време чтенија почео да се договара о конкретним потезима. Њега не задовољавају «протоколи о намерама». Он одмах жели да се «потпишу уговори» и приступи раду.

Седео сам у сали, слушао говорнике и искрено се радовао због житеља Ракитна. У савременој Русији се не може наћи много сеоских клубова у којима се воде тако дивни и тако корисни разговори о организовању живота, утемељеном на националној и духовној традицији. У прочељу је седео задовољан и радостан отац Николај, а изнад његове главе, мило и замишљено, гледао нас је отац Серафим (Тјапочкин). То је била она иста, али много већа фотографија, коју сам добио на поклон пре 30 година.

Александар Богатирев
Превод урађен cajтом Русиja.рс 
Извор: Православие.ру

Нема коментара:

Постави коментар