Нисам планирао да пишем књигу о оцу Симеону (Нестеренко): нисам
био близак са њим, видео сам га неколико пута, а разговарали смо свега два
пута. Требало би скупљати сведочанства од људи који су добро познавали старца.
Али, када смо краснодарски свештеник Алексиј Касатиков и ја посетили оца
Симеона, мало пре његове кончине, променио сам своју одлуку...
Клечао сам на коленима код старчеве постеље. Баћушка ме је
узео за руку у дуго ме није пуштао. „Ко је то?“ – упитао је он. Схимонахиња
Варвара је одговорила: „Он је писац“. „Писац“, – неколико пута је поновио отац
Симеон и, како ми се чинило, заспао. Плашио сам се да направим и најмањи
покрет. Одједном је он отворио очи и рекао неколико речи о мом писанију и мојој
личности. Ту ме је мати Варвара потапшала по рамену, стављајући до знања да не
би смео више да узнемиравам баћушку: „Писац! Ти ћеш о њему написати књигу.“
Изговорила је то некако изузетно значајно, али ме је погледала тако, као да је
све била шала. Последње старчеве речи сам озбиљно схватио.
Три године сам слушао о оцу Симеону најразличитије приче.
Углавном су то биле приче како је баћушка исцељивао болесне који су му се
обраћали. Оне као да су сачињавале један циклус прича сличних једна другој.
Назвао сам тај циклус „Заболело, проболо, помолио се – нестало“. Не, ја ни у
ком случају не сумњам у то да су молитвама оца Симеона пролазиле болести. Само,
ко ће читати књигу, у којој је описано стотине једнаких сведочанстава?! Неке
чињенице о излечењу, које су и лекари потврдили, ја сам уврстио у зборник. Али,
да се не би збило по шали једног човека оштрог језика: „Потруди се да од оца
Симеона не направиш конкуренцију националној медицини“, пажљиво сам бирао
сведочанства људи интересантних судбина, где се јавно открива Промисао Божији и
молитвена помоћ оца Симеона.
Када је зборник „Чудо је тихо дело“ изашао у издању
Сретењског манастира, обратила су ми се многа духовна чеда оца Симеона,
сматравши да имају чиме да допуне написано. Морао сам поново да се прихватим
посла сакупљања најзанимљивијих сведочанстава.
Недавно ми је пришла једна млада дама:
–Желим да вам испричам какво се чудо догодило са мојим оцем.
Он је милиционер и крстио се молитвама оца Симеона.
–У чему се састојало чудо? Сада је теже наћи некрштеног
милиционера, него крштеног. Имамо епархије где су половина свештеника бивши
милиционери и десанти. Људи, када гледају смрти у очи, прилазе Цркви и постају
прави православни хришћани.
–Све је то истина. Али мој отац је био пуковник и убеђени
безбожник. Такве тврдоглаве атеисте је тешко пронаћи. Послушајте ме.
Решио сам да послушам.
–Преселили смо се у Сочи пре десет година. Супруг је дуго
тражио посао, али није могао ништа да пронађе. Једном приликом нам је наша нова
познаница посаветовала да се, са молбом, обратимо оцу Симеону. Испоставило се
да се он већ упокојио. Врло ме је изненадио тај савет. Ипак, рекли су нам да
отац Симеон једнако помаже после смрти, као за живота. Тако нешто сам читала
само у житијима светих. Дошли смо до капеле где је упокојен старац. Клекнула
сам на колена пред гробом, и дуго се молила. Разговарала сам са баћушком, као
да је жив. То је био петак, а већ у понедељак мужа су позвали на разговор за
посао, који је напослетку и добио. После тога сам почела стално да посећујем
капелу: захваљивала сам оцу и тражила његов благослов за сваки посао. И све је
добро ишло. Како сам могла делатељно да му захвалим? Долазила сам у капелу,
помагала женама које су дежурале тамо: прала подове, мењала цвеће. Мој живот се
потпуно променио. Била сам окружена предивним људима. Научила сам много
корисног од људи који су долазили са разним несрећама и жалостима. Ја нисам
имала шта да тражим. Све се решило. Притискало ме је само то што ми је отац био
некрштен.
Био је пуковник и начелник Министарсва унутрашњих послова у
сибирском граду, где сам се родила и живела до преласка у Сочи. Није веровао у
Бога. Чим сам пришла Цркви, упорно сам га умољавала да се крсти. Страшно сам се
бојала за њега. У граду влада бандитизам. Бивши школски вршњаци су постали
непријатељи. Једни су бизнисмени, други рекеташи. Убијали су једни друге
толико, да се градско гробље за неколико година удвостручило. Отац је по цео
дан на послу. Обрачунава се са том публиком. Мало ли шта може да се деси!
Тражила сам разне аргументе, да га наговорим да се крсти. Кажем му: „Шта ако те
убију, а ниси крштен? Можеш у аду да завршиш“. А он: „Не, нећу завршити. Служим
Отаџбини. Ризикујем живот. Чувам народ од злочинаца“.– „Браво! А где ће са
тобом, некрштеним?“ Он би само одмахивао и изражавао негодовање.
Све сам то исповедала баћушки Симеону и надала се, да ће он
неизоставно, помоћи: да ће учинити тако, да се отац крсти. Волела сам и волим
свог оца, иако су се он и мама развели. Одузео јој је мене, у одмазду. Неко
време сам живела сам са њим и маћехом. Тако се светио мами, што се развела од
њега. Ја му нисам била потребна. Мама и ја нисмо ништа знале о његовим
пословима. Знале смо само да поштено обавља своју дужност. Како је као
лејтенант добио стан у хрушчовци, тако је и живео у њој као пуковник. Други су
градили куће, а он не! Када је деведесетих народ протествовао против крадљиваца
државне имовине, на транспаретнима су писали да су сви чиновници корумпирани,
сем мог оца. Мама и ја смо биле поносне, премда тада већ нисмо живели заједно,
и он је променио две жене. Трећа га је, узгред речено, натерала да добије од
власти велики стан. Сада је он сам у стану од сто квадрата...
Те транспаренте му нису опростили. Међутим, није их он
писао. Предложили су му да оставку, али ју је одбио. Тада је његов заменик,
коме је он помогао да напредује, и кога је сматрао за свог друга, исталирао у
очевом кабинету скривену камеру. Отац га је замолио за дуг од тридесест хиљада:
требало је хитно да исплати раднике који су градили викендицу. Тај „друг“ је
донео новац и раширио по столу, бројећи сваку новчаницу. И све је то снимљено,
као да отац прима мито. Ухапсили су га, а заменик је заузео његово место. На
све стране су га прогласили за корумпијаша. То је смешно. Наш град је
индустријски. Мито се прима у милионима. Тридесет хиљада не би било довољно ни
за једну пијанку са начелницима.
Пола године су га држали у затвору. Нису могли да докажу да
је примио мито. Позајмица новца није преступ. На крају су га пустили, али је
био избачен из државне службе. Том „другу“ је рекао: „Јуда је за тридесет
сребреника продао Христа, и ти мене за тридесет...“ Значи, ипак је знао понешто
из Јеванђеља. У његовом кабинету је висила слика: Христос на крсту између два
разбојника. Отац се нашалио: „Ја међу разбојницима, али да ме разапну за сада
нису успели“. Сећала сам се тога и решила да покушам нешто. Замолила сам
баћушку Симеона за благослов и помоћ.
Августа те године позвала сам оца код нас у Сочи. Долетео је. Видео је како живимо. Иконе, идемо у храм, молимо се. „Ја – вели, – тако нећу моћи.“ Одвезли смо га у капелу код баћушке. Стајао је ту, и рекао: „Не могу разумети ту вашу религиозност“. Ипак, запалио је свећу и дуго стајао код гроба...
Мој деда, очев отац, говорио је за себе да је
бољшевик-комуниста. У кући су имали старинске иконе. Међутим, овај комуниста их
је исекао и спалио у пећи. Када сам почела да се оцрковљујем, отац се смејао и
говорио да су сви православни луди. Али, пошто је завршио у затвору, замолио је
за икону Николаја Чудотворца.
И, ето, када је дошао код нас, стално сам му понављала да
треба да спашава душу, да се покаје за грехе. А он: „Ја немам грехова“. – „Како
немаш?!“ Тада сам га подсетила на неке од његових подвига... Све у свему,
посвађали смо се и ја сам отишла. Три дана сам живела код рођака. Када сам се
вратила, рекао је да је спреман да се крсти. Изненадила сам се и обрадовала.
Телефонирала сам у манастир Воздвижења часног крста, оцу Лаву. Одвезли смо тату
у манастир. Отац Лав је разговарао са њим. Рекао да се спрема: да напише на
папирићу све грехе и да научи Симбол вере. Дошли смо до куће, и отац је почео
да се јогуни: „Зашто манастир? Могу се у било ком храму крстити.“ А ја се све
молим оцу Симеону. Мати Мојсеја је сазнала за моја страдања и предала оцу
златни крст: „То је благослов баћушке Симеона“. Отац ме је упитао: „Одакле им
новца, да деле златне крстеве?“ Ево како непријатељ делује: у глави му није
радост (што је добио такав поклон од светог старца!), а полицијска истрага, да
разоткрије и казни....
Почела сам да га наговарам да напише грехе. Он: „Сама пиши“.
Дала сам му списак са свим гресима. „Ти подвуци, ја нећу писати“. Подвукла сам.
Чита. Долази до места о сплеткама и туђим тајнама. Прочита и узруја се: „У
државној служби сам цео живот. Потписао сам, и никакве тајне нисам одавао.“ Да
се човек насмеје... Као дете је. Хировито, својевољно дете. Навикао да наређује.
Ништа против његове воље не можеш рећи. Веома горд.
Ипак, дођосмо у манастир. Навукао је кошуљу за крштење и
пришао крстионици. Опет је све закипело у њему: „У ту кацу нећу ући!“ Отац Лав
га је умиривао. Испоставило се да отац није научио Симбол вере. Баћушка му је
дао папир са текстом. Овај чита и греши при свакој речи. Такве грешке, да је и
замислити немогуће. Мој муж се смеје, он је стајао иза, заклоњен. Баћушка и ја,
поред оца једва се уздржавамо да не почнемо да се смејемо. Завршили. Баћушка
уздахну: „Добро, само треба још једном да прочитате. Без грешака. Овако није
јасно у шта верујете.“
Отац је други пут боље прочитао, али ипак са грешкама. Тада
га је отац Лав врло деликатно замолио да прочита и трећи пут. Плашила сам се да
ће отац разбеснети и отићи. Не, прочитао је. Не препознајем га. Постао је као
дете. Све испуњава...
Требало је видети, како улази у крстионицу. Знам да га не
можеш наговорити да уради нешто што му се не допада. Тако сам се и молила
баћушки Симеону да га смири, да се обави крштење. Укратко, није искочио из
крстионице. Чујем како је неколико пута рекао: „Праштајте!“ За цео живот од
њега нисам чула ту реч. А овде, не само да је у крстионици понављао, него и у
олтару: „Опростите-извините“.
Потом, када је скинуо кошуљу за крштење и када се обукао,
извуче новчаницу од пет хиљада и врти је, не би ли старац увидео његову
дарежљивост. Рекла сам му: „Брже бацај то“.
По повратку кући, све се чудио: „Не разумем како се то
догодило“. Видела сам да је у неком тренутку омекшао и био као у сну. Не само
што му његови лични греси нису давали мира, него и његово наслеђе. Мајка му се
бавима магијом, а отац и деда су били богохулници.
Он је те вечери рекао: „То је, кћери, твоја победа.
Свеједно, да живим животом којим ви живите, нећу моћи. Морам новац да
зарађујем.“ Следећег дана смо се прошетали по парку Ривијера. Тамо постоји
„клупа примирења“. Ето на тој клупи смо се фотографисали. Исте вечери се
посвађали. Љутио се што је послушао. Наравно, није он, већ се враг љутио. И не
због мене. Шта сам ја могла учинити? Само сам се молила Богу и тражила баћушке
Симеону да га уразуми – ето, он је и помогао. Када се отац вратио кући у Сибир,
позвао ме је и рекао да је скинуо крст. Истог тренутка је добио ишијас. Зовем
га и молим да врати крст. Кажем: „Господ те смирава“. Он: „Не треба ми то“.
Сада ми се не јавља, разговара само са мојим супругом. Осећам да га је
потресло, али да због озлојеђене гордости пркоси. Не знам како ће изаћи на крај
са самим собом. Молим оца Симеона да му помогне. Његовим молитвама се крстио.
Уз очеву ужасну тврдоглавост, и уз то што сав свој живот није признавао Бога,
ово је право чудо.
Александар Богатирев
Са руског Ива Бендеља
Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар