Тамо где ће геније рећи две-три реченице, талентован и радно способан човек ће написати туце књига. Апостоли нису били генијални у античком смислу те речи. Они су били благодатни. Али тамо где су изустили неколико реченица никле су велика култура и литература. Хришћанска литература, чак и кад прелази у постхришћанску, напаја се из јеванђељских извора. Ови извори морају бити много дубоки ако се аутори који газе етичке норме хришћанства и даље налазе у пољу деловања смисла Новог Завета.
„Спољашњи човек трули, – пише апостол Павле, – а унутрашњи
се обнавља.“ Павле је веома добро осећао пролазни сукоб између тога што је
човек већ спасен у Христу, али и даље страда и цела творевина – сва твар – је
принуђена да стење и уздише заједно с човеком. Апостол незнабожаца каже да смо
спасени у нади, да ризницу благодати носимо у глиненим посудама, односно у
смртним и крхким телима. Он говори о скривеном животу срца, ума и савести, и
врховни Петар понавља то за њим помињући „унутрашњег, скривеног човека“.
И ево, Вајлд пише живу илустрацију ових речи. Истина, сам
писац по начину живота потпада под гневно разобличење истог овог Павла из
Посланице Римљанима. Он, Вајлд, је један од оних који се нису потрудили да
имају Бога у разуму, и због тога га је Бог предао „поквареном уму да чини што
не ваља“. Писац је један од оних који су оставили употребу женског пола и
распаљивао се похотом према себи сличним мушкарцима. Он није хермафродит и није
тиранин који је сишао с ума због злочина. Он је естета. Хеленски поглед на свет
је сазвучан његовом срцу и Вајлд је спреман да се погрузи у дубину древних
погледа на свет како би гутао пљувачку гледајући тела младића. Зато његова
апологија Павлових идеја није директна, већ индиректна. Тачније, то је
апологија помоћу оповргавања супротног.
Код апостола је унутрашњи човек леп ако је препорођен
захваљујући дејством Светог Духа. А спољашњи човек с борама, каријесом, све
слабијим видом, шкрипањем костију ујутру, односно са свим знацима смртности и
пролазности, осуђен је да иструли како би касније васкрсао. Код енглеског
естете, којег је друштво у домовини одбацило, све је супротно. Код њега је
спољашњи човек леп, леп је као антички бог, а унутрашњи је, дакле, труо и
ружан. Али управо то је доказ на основу побијања супротности, и сваки
математичар ће рећи да он одлично доказује истинитост првобитне претпоставке. У
нашем случају то је проповед апостола.
Дакле, „Портрет Доријана Греја“. Књига о томе како се на
жртву пролазној лепоти и успеху приноси унутрашњи човек „скривен у срцу“. У
наше визуализовано доба које не воли дуго да чита, али ипак не жели да остане
без мисаоне и моралне хране можемо посаветовати једну од екранизација романа.
Најбоља је она у којој Малколм Мекдауел игра кушача. У њој су догађаји
измештени из викторијанског доба и уроњени у време гламура и часописа блиставих
страница. Сам портрет главног јунака се претвара у фотографски портрет,
одиграва се талентована инкултурација главне идеје у данашње време. И то је
правилно. Душе се искушавају и у сва времена гину на исти начин. Мењају се само
погребне поворке и одећа на сахрани. А књига завређује да је прочитају сви
млади људи који сањају о каријери звезде.
Фабула је једноставна, као све што је генијално. Младом
лепотану се нуди нагодба. Помоћу компромиса са савешћу он треба да дâ у залог
сопствену душу, управо оног унутрашњег човека како би у замену за њу добио
славу, успех и неувењиву лепоту. Младић прихвата услове нагодбе. Од данас неће
старити по спољашњем изгледу. Уместо њега стариће његов портрет (фотографски портрет,
ако је реч о филму). Сви грехови, све подлости, од сада ће се приказивати на
портрету у виду ружних црта. А споља ће све бити онако како о томе сања сваки
човек који не верује у вечни живот и који не ослушкује савест у превеликој
мери.
Доријану је у прво време добро. Он је објекат зависти,
сплетки, шапутања иза леђа. Он је lucky-boy на чијем месту сањају да буду
младићи и у чијем загрљају девојке маштају да се нађу. Али Доријан није могао
да буде просто несавесни срећник. О променама у његовој души му свакодневно
сигнализира портрет. У томе је велика снага праве уметности помоћу које се
откривају унутрашњи механизми људског живота и разобличава грех. Често се
разобличава сам уметник. Богаташи и глумице, директори и људи који болују од
нарцизам препознају се у уметничком делу. Они размишљају о свом „портрету“,
којег наводно нема у природи, али који ипак постоји. Овај портрет не виси у
скривеној соби. Он се одсликава у савести.
Шта има на њему? Да ли се појавила још једна бубуљица после
јучерашње вечеринке? Да се није загнојила недавно сасушена акна после уговора
који је потписан дан раније? Колико се нових бора појавило на овом портрету док
је господар примао инјекцију која изглађује спољашње боре? Да бисмо се бавили
оваквим посматрањем не треба да трчимо у спаваћу собу, да видимо портрет. Тим
пре не треба да седамо испред огледала и да се загледамо. Уметничка замисао,
која је израсла из јеванђељског материјала, враћа читаоца себи, односно
савести. И што је више сличних црта у животу Доријана Греја и читаоца (спољашња
слава, стечена по цену унутрашњег компромиса), тим су очигледније и непобитније
унутрашње паралеле.
Василије Велики у једној од поука говори о томе да ће се
неизбежно лоше завршити оно што је лоше почело. Портрет ће трулити наочиглед,
указујући на процесе који се дешавају у срцу. Некадашњи праобраз уместо да
цвета и мирише такође ће трулити изнутра. Доријанова душа ће због грехова
такође бити мртва, само што је он зармзнут на неко време, тако да се у њему
неће приметити ни да смрди, ни да изгледа као мртвац. Затим ће конфликт достићи
највишу тачку и lucky-boy ће починити специфично самоубиство посегавши на
целовитост портрета. Ударац по физиономији сопствене гнусобе овапоћене на слици
постаће ударац који је задат самом себи. Лепотан ће пасти мртав примивши за
трен ока свој прави лик. Ругоба портрета прећи ће на леш, а у раму ће висити
слика „оног“ Доријана, дивног и овековеченог у његовој заувек пропалој лепоти.
То се ни из далека не тиче само глумица и плејбоја
опседнутих липосукцијама и фотосешнима. Тема се тиче свих пошто ће свако ко
погледа сопствену унутрашњу ругобу, ако се она појави пред његовим погледом,
пожелети да удари ножем ово чудовиште. Управо то ће бити самоубиство.
Врло је занимљиво проналазити лутајуће библијске теме у познатим
уметничким делима. Чак и општепознате чињенице, на пример, веза између књиге
Јова и пролога за „Фауста“ или тема антихриста у „Ревизору“ изазваће радосну
вртоглавицу, без обзира на то што смо на њих навикли. Тим пре је пријатно
открити историју прекрасног Јосифа у „амбалажи“ „Светала велеграда“ или нешто
слично. Ромео и Јулија су, на пример, од почетка осуђени. И они су невини.
Управо смрт невиних је морала помирити непријатељске кланове. Како за кога, али
за мене је то књижевност која је израсла на темељу хришћанства, на темељу вере
у Невиног Искупитеља, Који је од самог почетка осуђен да постане Жртва.
„Доријан Греј“ је такође отуда.
Ако наставимо да тражимо корен, сетимо се и блаженог
Августина. Он је говорио да се човеков морал налази између две тачке. То је
љубав према Богу све до мржње према себи и љубав према себи све до мржње према
Богу. Између ових тачака се налази свако, и нико не стоји, него се креће. Оскар
Вајлд је градио свој живот достојан жаљења на „љубави према себи“, више волећи
да не изговори реченицу до краја. Тим пре је чудно што је написао врло паметну
и прозорљиву књигу која њега самог бичује као и друге.
Време је да се вратимо на почетак чланка: хришћански извори
европске културе морају бити веома дубоки ако се аутори који газе хришћанске
норме, још увек налазе у пољу деловања смисла Новог Завета.
***
Из књиге "Бегунац од света"
Протојереј Андреј Ткачов
Православие.ру
Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар