Кувар коме се радују они који посте

Милан Златић, који годинама спрема храну за монахе Хиландара и њихове госте, дао нам је рецепте за додатак који у понедељак објављујемо

Кувар Милан Златић може да наброји бар 50 посних јела а да не застане и не понови ниједно. Свакодневно их спрема, тако што, рецимо, за сарме узме десетак осредњих главица киселог купуса, четири килограма пиринча, два килограма лука... У Хиландару за трпезу седне у овим хладним месецима око сто људи, мање сарми не може пред њих толико у трпезарији. Да би све стигло на време има и једног помоћника током зиме, од пролећа до јесени обавезно двојцу.

Да је код куће у Чачку, за његову породицу, супругу Анкицу, сина осамнаестогодишњака Игора и ћерке дванаестогодишњу Ивану и десетогодишњу Тијану, за оне поменуте сарме једна главица купуса била би таман. А и више би био код куће. Овако када се све сабере „гостује” код својих четири-пет месеци а остатак године проведе у манастирској кухињи.

Ових дана Милан је на кратко дошао у Србију да заједно прославе синовљево пунолетство, причини неописиво задовољство Ивани и Тијани да буду уз свог тату а онда и сврати у Задужбину Хиландара у Београду.

Када је 2002. био позван да ради, или боље речено кува, за мајсторе који су сређивали конак и испосницу у Кареји, центру Свете Горе, где Хиландар има протат, имао је 25 година и мислио је да ће то кратко потрајати. Милан је познавао предузимача који је повео екипу у Грчку а када им је из манастира речено да се снађу за исхрану и нађу неког ко ће да им кува, шеф је срео Златића и питао га да ли би пошао с њима. Кувар, а да неће посао? Ма какви! Пољубио је жену и сина, обећао да ће се брзо вратити и...

– Две године касније, 2004, избио је онај велики пожар, па су радници, сада и још више њих, морали да пређу на Хиландар да поправљају све што је спасено од ватре – сећа се Милан. – Тако сам и ја с њима отишао у манастир и кувао само за раднике. Године 2008. премештен сам у главну кухињу, где се спремају оброци за братство и госте и данас сам ево у монашкој кухињи. До тада су монах Варнава и још неки монаси смењивали, али је то увек значило изостанак с богослужења што им је тешко падало.

Игуман је онда предложио Милану да преузме посао око шпорета, и тако је и данас. Сви устају у исто време. Кувар у два сата после поноћи – у кухињу, монаси на службу у цркву која потраје до пет. После се позабаве својим послушањима па у седам у трпезарију.

– Иако би се онима који у то доба доручкују код својих кућа учинило да је рано за сарме или неко вариво, имајте у виду да су монаси одавно устали и да су пет сати на ногама – појашњава Милан Златић, иначе рођен у Ивањици, где је до пре неку годину и живела његова породица. Отац и мајка су остали, а супруга и деца су се због школе преселили у Чачак.

Када се заврши доручак, кухиња буде сређена, Милан има кратак одмор до поднева. Тада надокнађује сан прекинут устајањем око два сата после поноћи док поново не уђе у кухињу да се побрине за оброк у четири сата, ручак или вечеру како већ ко то зове.

У договору са игуманом Методијем, Милан саставља јеловник, у набавку се иде једном недељно. Али све је у бројкама некако велико. Најмање двеста увијених сарми, 4000 офарбаних јаја за Ускрс, килограми шаргарепе.

– Поврће је у сезони убрано из хиландарске баште, воће такође, а у Солуну постоје фирме чији су власници наши људи па знају шта да добаве, да буде у складу с потребама посне исхране, а Грци имају и „детаље” попут сојиног или кокосовог млека које служи за посластице. Недељом и на црвено слово монаси имају и слаткиш као што су сутлијаш и пудинг – напомиње кувар Милан.

На Хиландару нема меса у јеловнику, риба и поврће се подразумевају, има дана када се пости на води, а мрсне дане обележе млеко, сир и јаја. Зато Милан када дође у Чачак остаје при свом омиљеном јелу „риба на разне начине”, евентуално пилећа чорба и пилетина као нешто теже. Све друго му не прија после хиландарског начина исхране.

– Знам стварно доста посних јела да скувам, као мали јео сам оно што је моја мајка спремала у дане поста. Сада сам искусан, нека сам и сам измислио и патентирао с плодовима мора и пиринчем, понешто сам видео и прихватио од колега Грка. Није реткост да они који бораве на Хиландару дођу у кухињу да им издиктирам како се прави оно што су јели и свакоме изађем у сусрет – истиче наш саговорник.

Додуше, догоди се да гости бану изненада, као што је то било с једном групом Руса који су пешачили цео дан Светом Гором. Онда се Милан сналази, узме нешто што је остало од јуче, нешто што планира за сутра... Да нико не буде празног стомака.

– Част и радост је када у посету дође патријарх Иринеј, као некада патријарх Павле, исто тако и Патријарх васељенски, а од председника памтим Коштуницу и Тому Николића – присећа се уважених гостију

Син Игор планира да ускоро дође на Хиландар, да види ту значајну српску светињу. Кување га не занима нимало а учи машинску школу и изабрао је смер компјутерско управљање машинама. Планира да упише факултет и ако би могло да – гради бродове.

– Увек се у кући говорило да тата плови бродом до Хиландара и он је одлучио да ако може „упише поморски факултет и гради бродове да дође до тате” – смешка се Милан.

И признаје и да је када је на Хиландару после вечера и он сам често на обали поседи с гостима уз чашу вина и – телефонира јер ту је на острву најјачи сигнал за мобилни телефон. Можда Игор и стигне једног дана бродом с обзиром на то да је тата свој коначни повратак кући одложио на неодређено време.

Мада ако ћемо искрено Милан Златић је човек коме се сви обрадују. Породица код куће после неколико месеци невиђања, монаси када се врати у кухињу а колико смо чули и сви гладни посетиоци који сврате у Хиландар. Ништа лепше.

Обрадоваће својим рецептима сутра све наше читаоце. Пун их је додатак „Здравље у тањиру”.

Извор: Политика