петак, 11. август 2017.

„Опрости ми, синко!“

Како је Господ уразумио заблуделог оца, који је напустио своју породицу

Ово се догодило пре неколико година. Догађаје ми је испричао мој брат у Христу монах Парамон. Он је прост и вредан црноризац. Цео његов живот је препуњен чудима, стога је увек занимљиво саслушати га. Одмах ћу рећи да није у питању било некакво хвалисање са његове стране, већ само обичан пријатељски разговор старих другова који се познају дуго времена.

Мајка оца Парамона је велика верница, благочестива и побожна жена. Па иако је била у браку, водила је живот сличнији монашком.

Отац Парамон је испричао да се његова мајка јако плашила порођаја док је била трудна и плачним молитвама се обраћала Богородици да јој олакша болне муке и страдање. И у сну јој се указала Величанствена Жена, Која ју је благословила и рекла јој да ће се породити на Преображење, што се напослетку и десило. Тај сан је Парамонову мајку охрабрио, улио јој снаге и избавио је од унутрашњег притиска.

Породични живот његових родитеља се није могао назвати идеалним. Како је причао отац Парамон свађе их нису мимоилазиле. Тако су пролазиле године… Отац Парамон је заменио очев дом за манастирску обитељ Оца Небеског. Када је већ постао монах, сазнао је да је његов отац напустио своју породицу, престао да јој помаже материјално, што је веома отежало живот ближњих оца Парамона, јер је недостајало новца за лекове његовој болесној баки. Сви су били на ивици очајања.

Отац Парамон је стрепео од помисли да он лично никако не може новчано помоћи својој породици. Али он, као и раније, није престајао да се нада. Био је уверен да је, када је он отишао у манастир, Бог узео на Себе старање о његовој породици и знао је да су они у сигурним рукама. Невољно се присећам приче из Патерика о неком монаху, који је морао да напусти свој манастир, како би неговао своје родитеље. И када је тај инок улазио у свој дом, на вратима га је дочекао Анђео. «Куда си пошао?» – питао је монах. А Анђео је одговорио да више није потребно да пребива у његовом дому. До тог тренутка, када је монах био у манастиру, Анђео је помагао његовим сродницима, али сада када је он издао свој завет и вратио се породици, Анђео није више могао да остане у његовој кући.

Како се сећа отац Парамон, било је то за време Великог поста. На Велики петак, када је жалост целог хришћанског света усредсређена на гробницу Спаситеља, отац Парамон је осећао дубок бол и због своје унутрашње породичне трагедије. Тихо се поклонивши пред Плаштаницом, рекао је: «Господе помози! Нема тих људи, који би могли да пруже материјалну подршку мојим ближњима. Оставио сам тај свет, али сам у обавези да се молим за њега, што укључује и моје родитеље».

Велика субота је. Звони телефон. Отац Парамон чује усплахирени глас.

– Синко, опрости ми, – муцајући је проговорио његов отац.

– Шта се збило? – питао га је отац Парамон.

– Ноћу, док сам спавао, нешто ме је боцнуло у бок. Отворио сам очи и пред собом видео биће обавијено белом светлошћу, које је личило на Анђела. Он ми је рекао да помогнем својој жени, која је мајка монаха.

Даље је преплашени отац много говорио о речима тајанственог странца, о којима немамо права да пишемо у овом тексту.

Монах Парамон је дао неколико савета свом оцу, овај се помирио са супругом и испунио што му је заповеђено. Од тог тренутка односи у породици су почели да се сређују. Тата оца Парамона је постао црквени човек и живи по заповестима Христовим.

С руског Александар Ђокић
Монах Варсонуфије (Кузњецов)
Православие.ру

Нема коментара:

Постави коментар