недеља, 06. август 2017.

Недеља девета по Педесетници: Свети Јустин Ћелијски

И опет чудо, и опет вера, и опет људи тону, и Господ иде по води.

Благовест чудна: Спаситељ иде по мору! Како? Божанском силом својом. Народ који је био у лађи, кад је угледао и видео шта учини Господ са Петром, повика: „Ваистину, ти си Син Божји! И поклонише Му се“. И заиста, и за свако дело Христово нормалан човек мора се поклонити Господу и рећи: „Ваистину, ти си Син Божји“.

Све што је учинио Господ, и све што чини, заиста чини као Бог. Заиста, чини као Син Божји. Али, то је мало, јер то не би била љубав Његова према нама. Љубав је Његова у томе што је све те божанске силе предао нама, својим верницима, предао свакоме који верује у Њега. Погледајте Апостола Петра. Сви они из лађе гледају у Спаситеља како иде по мору. Олуја је страшна, бура, ветар… Они мисле да је утвара, привиђење, плаше се. А Господ довикује: „Не плашите се, ја сам“. А Петар, увек пламен, увек готов на жртву, увек готов на бескрајни подвиг према Господу Христу, из љубави према Њему (вели): „Господе, ако си ти, реци да дођем по води. – Ходи, рече му Спаситељ. И Петар крену по води, али видећи страшну буру, поче тонути и повика: „Помагај, Господе!“
Господе, помагај! Ништа више није остало од мојих речи. Душа моја заборавља сав језик људски, све речи људске, само две стоје између мене и тебе: Господе, помагај] Драги Господ пружи му руку, ухвати га и рече: „Маловерни, зашто се посумњa“?

„Маловерни, зашто се посумња“? Ти си ишао по води као и ја, али ето, уплашио си се. Знај, Бог је јачи од свих ветрова, од свих олуја, од свих бура. Бог је јачи од свих светова. А ти си то заборавио. То је маловерје, угасило је свећу твоје вере. „И уђоше у лађу, и наста тишина“. А народ, народ остаде у узбуђењу, и у сазнању, и у смирењу: „Ваистину, ти јеси Син Божји“.

Господ не би био Спаситељ света кад не би било те божанске силе коју је донео на овај свет Собом и дао је нама. Ради чега је Он дошао на овај свет? Долази да покаже људима шта? Шта Му људи могу дати, шта треба хвала гордог комарца? Шта ће сунцу хвала од свитаца, шта ће небесима хвала од стеница земаљских? Какву хвалу очекује Бог од човека? Не, Њему није потребна наша хвала. Потребно је – шта? Ти и ја, потребан је човек; потребна је душа човекова: да је спасе од греха, да јој да божанске силе – зато је Господ дошао у овај свет да нам да све оно што као Бог може дати.

Људи, замислите се над том чињеницом! Господ је дошао у овај свет да нам да све те божанске силе. Зашто? Зато што су овде на земљи мрачне силе јаче од нас људи: смрт, ђаво, зло, грех, пакост, злоба, све је то јаче од човека. Ко ће ослободити, ко спасити од тога?! Само Он, Господ Христос даће божанске силе. Како ћемо ми доћи до тих сила, како ћемо ми стећи ту силу? Да Он јесте Бог, то показује сваким Својим делом, сваким Својим чином, али – како ћемо ја и ти да стекнемо те божанске силе? Вером, казао је Спаситељ, кроз Еванђеље.

„Маловерни, зашто се посумња“? Хришћани, по малој вери нашој, кад западнемо у невоље и муке, тек онда обраћамо се Господу, али често ни онда. Све зависи од твоје и моје вере. Ето, Господ даје Апостолу Петру ту божанску силу да и он ходи по води. И он иде по води, не као човек. Сваки би то вером могао. Но чим је Петар почео да мисли човечански и људски, почео је да тоне. Сила вере носила га је Господу и он је могао да иде по води. Ту силу коју је Апостол Петар добио од вере своје, а почео да је губи од маловерја, ту силу Господ је пренео и дао Светитељима Својим. Гле, Света Марија Египћанка ходила је по води као по суву. Преподобни Висарион ходио је по мору као по суву. Ето силе која божанске моћи Христове преноси у човека, у душу човекову.

Господ је исцељивао од сваке болести. Како? Божанском силом Својом. И ту силу дао је Светим Апостолима, ту силу оставио је светој Цркви Својој. Гле, колико данас бива исцелења од свих болести, од молитава које се чине по Црквама Христовим у овоме свету? Колико исцелења у Острогу бива данас од моштију Светога Василија; у Прохору Пчињском од моштију Светог Прохора Пчињског; у Студеници од моштију Светих Отаца духовних наших, Симона, Првовенчаног краља српског, Светог Симеона Мироточивог и других широм Српске земље? Откуда та сила која исцељује од свих болести? Ко то даје? Људи? – ха! Људи – шта могу без Бога?!

Господ изгони ђаволе из људи божанском силом Својом. Ту силу, ту моћ је оставио Цркви Својој. Колико се бесомучних и лудих исцељује по храмовима Божјим данас широм православног света и по свима нашим Светињама широм земље? Та сила божанска, која изгони демонске и нечисте духове из човека, та божанска сила припада Цркви Христовој, Господ је даје. Он је ту – у Цркви Својој.

Шта се од тебе тражи и од мене? Да истерамо из себе све нечисте силе вером у Господа. Вера! Кад осетиш да тонеш у лудим жељама, да те обухвата нека зла сила и страшна, сети се Апостола Петра, сети се свих Светих Апостола, сети се светиња Божјих, Цркве Божије која изгони нечисте силе из човека, и ти завапи као Петар: „Господе, помагај!“ И пружиће Господ руку Своју. И спашће те.

Господ је примио Крштење на земљи ради нас слугу, да би показао да преко Светог Крштења ми добијамо силу која очишћава душе наше и штити нас од свих грехова, од свих нечистота демонских и сатанских. И ту силу оставио Цркви, и она Светим Крштењем стално освећује и обнавља људе. А шта је то Свето Причешће? Какве су божанске силе у њему? Сам Бог је у њему. Господ Исус Христос претвара се у Хлеб, и свето вино у Крв Његову – у Њега Самог. И ти, причешћујући се, примаш самога Бога. Онда, ти си јунак над јунацима, ти си свепобедник! Зашто је Господ то учинио? Зато што је у овоме свету смрт јача од човека. У овоме свету ђаво је јачи од човека. У овоме свету грех је јачи од човека – ако се човек не бори против греха. Јер је Богочовек победио смрт, победио ђавола, и све ђаволе, разорио пакао у његовој души. Господ човеку даје то Причешће и он постаје јак као Бог! Јак као Бог. Значи: јачи од свих зала, од свих грешних духова, од свих паклова у свима световима. Човече, какву си силу добио од Бога?! Божанску силу, да!

Ко то васкрсе из мртвих? Ко то разори ад? Господ Христос! Кад Га људи сахранише, када непријатељи Његови укопаше свето тело Његово и помислише готово је, свршено је… Нема више Исуса из Назарета да мучи нашу савест својом праведношћу, својом светошћу, мртав је. Поставимо стражу, запечатимо гроб да никада више нико не приђе њему. Гле, после три дана све то пуца и пада, и Господ устаје из мртвих, побеђује смрт. Он побеђује смрт – ради кога? Ради тебе и мене, да нам покаже да ћемо и ми тако васкрснути на дан Страшнога суда и ући у живот вечни са телом нашим. Он је васкрсао и пропутио пут у живот вечни свакоме људском бићу. Зато је Господ васкрсао. И ту божанску силу оставио Цркви Својој, боље рећи, Себе оставио Цркви, Себе – Богочовека, да би ја и ти онда, када спопадну невоље и муке овога света, као што су спопале Апостоле на мору олуја и бура, да би и ми стекли Његове свемоћи, Његове јачине, Његове свепобедне силе, којима се побеђује свака смрт, и завапили к Њему: „Господе, васкрсавај ме из свих смрти мојих!“

Господе, васкрсни ме из свих духовних смрти. Јер ја знам, Господе: мржња – ето једна моја смрт; пакост – ето друга моја смрт; завист – ето трећа моја смрт; гордост – четврта моја смрт, среброљубље – ето пета моја смрт, оговарање другог – ето шеста моја смрт; осуђивање ближњих – ето седма. Сваки грех је смрт, брате мој и сестро: свака страст – смрт; похота – смрт душе; охолост – каква страшна смрдљива смрт душе! Смрт до смрти. Ето, то су греси наши. А ко нас може васкрснути? Ко? Само Васкрсли Господ Христос!

Зато, када осетиш да је нака страст овладала тобом и ти се мучиш у њој, осећаш како умире у теби оно божанско, оно што је свето, што је добро, и у теби се показује нешто зло, ђавоље, ти онда завапи и повикај као Петар: „Господе, помагај! Ево умирем у мојим гробовима, умирем у мојим смртима, Ти си једини јачи од њих. Васкрсни мене умрлог у толиким смртима и у толиким гресима.

Господ несумњиво да зна веру твоју и благо и прекорно ће ти рећи: Маловерни, зашто посумња? Зашто се у тебе увукла сумња да ти Ја могу помоћи? Зашто? Толико пута си био у невољама, у мукама, па ниси повикао к мени са вером: „Господе, помагај!“ Ја, ја нећу на силу да те спасавам. Ако ти нећеш,… али ти су људско биће. Ја сам ти предложио смрт или живот и бирај између живота и смрти. Бирај између Бога и ђавола, човече! Кога ћеш да изабереш. Ако мало ума имаш, изабери Бога. Ако си полудео у гресима својим у страстима и залима онда, онда – бирај ђавола за сапутника.

И страшно и дивно је бити човек у овоме свету. Страшно је што, ето, могу и ја и ти да потчиним себе ђаволу, да предам себе њему и да изгубим живот вечни, бесмртни, да будем бачен у пакао, у вечне муке. Али исто тако, дивно је бити човек, јер вером у Господа Христа, гле, и ти и ја наслеђујемо сва небеса, Царство Небеско, сва блага небеска.

Господ је дошао у овај свет, замислите ради чега? Пише у његовом Светом Еванђељу: да нас начини синовима Божјим. Да се вратимо себи. Као што је Он Син Божји, да нас учини синовима Божјим, и да постанемо не само то него да постанемо сунаследници, заједно са Њим, Царства Божијег. Замисли, хришћанине: ти си сунаследник Христов! Заједно са Њим наслеђујеш Небеско Царство и све оно што око људско видело није, уво људско чуло није, срце људско наслутило није. Да постанеш наследник Божји, вели се у Светом Еванђељу. Наследник Божји – шта то значи? Значи сва имања Божја. Овај дивни свет, шта је ово? Ништа. Сви невидљиви светови постају твоји, човече! Кроз веру у Христа ти постајеш наследник Божји. Ето шта је Господ даровао човеку.

Дошао је да нам да сва небеса и више од свега тога, да нам да Себе, Бога, да ми Њиме испунимо себе. Пише у Светом Еванђељу: „У Христу живи (сва) пуноћа Божанства телесно“, и то је: васкрсење човечијег тела. У Њему је сам Бог, да бисмо са Њиме ми „испунили у сваку пуноћу Божју. И то је Господ казао: да тело људско може да смести целога Бога, да би и ја и ти сместили Господа Исуса Христа у своју душу и Њиме живели. Зато је Он дошао на овај свет. Амин.

Беседа 1. у Недељу 9. по Педесетници
1966. године у манастиру Ћелије

Нема коментара:

Постави коментар