недеља, 30. јул 2017.

Старац Илија (Ноздрин): «Духовном животу се треба учити, без тога је наше друштво осуђено на пропаст»

Истински задаци и грешке духовника, избор свештеника који би могао да буде прави учитељ тек оцрковљеном човеку, – мало је тема тежих за разговор од ових. Ова, не тако лака, питања православни портал „Фома“ је решио да постави једном од најпознатијих и најпоштованијих духовника нашег доба, оптинском старцу Илији.

–Баћушка, реците, зашто је човеку који прилази Цркви неопходно духовно руковођење? Из чега се оно састоји?

–Духовном животу се треба учити, и то је, по свој прилици, најважнија школа у нашем животу, без које је цело наше друштво осуђено на пропаст. Погледајте докле је довело безбожје, одрицање живота по заповестима. Није случајно што је средином века наш свет стајао на граници погибије и атомске катастрофе, управо оних година, када су на телевизији обећавали да ће ускоро „показати последњег попа“. Сада тероризам, демонска мржња, деградација нашег села – имају исти корен, што доводи до рушења континуитета у духовном искуству, без којег не можемо нормално да живимо. То не само да удаљава човека од спасења у вечном животу, него и руши свакодневни социјални живот.

Задатак духовног подучавања је управо у томе да препороди и утврди традицију преношења духовног искуства са колена на колено, а такође и да га очува и умножи. О важности тог служења говори и то што у Јеванђељу Господа називају Учитељем. Јер нам је Он сам био пример: Спаситељ је ходао по Палестини са ученицима, из краја у крај, и поступао исто као и други учитељи тог доба, не само у Израиљу, него и у Атини, и на Истоку. Тиме нам је Христос показао да за духовно учење није неопходна топла учионица, може се учити и на голом камењу. Главно је шта и како учимо.

Хришћанство на то даје јасан одговор. Наша вера, богатство нашег духовног живота задобија се пре свега директним разговором са Богом, тојест молитвом, кроз коју човек јача у вери, и без које, према речима Теофана Затворника који је, узгред, био ректор Петербуршке духовне академије, теоретско знање и образовање мало вреде. Али, у исто време свети Теофан не пориче значај знања које је такође неодвојиви део духовног живота, и које човек ни у ком случају не сме да пренебрегава. Зашто данас имамо тако много проблема, између осталог и у духовном животу, у трагању за духовником? Сва несрећа је у одсуству православног васпитања и знања из богословских наука. Ако би дете из детињства понело макар неко сазнање шта је духовни живот, шта је то вера, могло би да избегне многе грешке.

Учити се духовном животу значи примењивати молитву и образовање. И, наравно пре свега, важно је схватати да духовник не може за пет-десет минута дати човеку то, што би, у нормалним животним условима, требало годинама да усваја. Јер често људи долазе у Цркву мислећи да ће одмах постати светитељи, добити посебне духовне дарове од Бога. Али то се не догађа.

Молитва и обраћање Богу треба да су у складу са образовањем, стицањем знања и променама у свакодневном животу.

И управо тим променама треба да руководи духовник. Међутим, он сам по себи не може много дати човеку уколико овај није спреман то да прихвати. Духовник може нешто да објасни, али, као што је речено у јеванђељској причи, сејач сеје, а затим долазе врапци и чавке, кљуцкају зрна и човек опет остаје празан. Човек и његов духовник треба да сарађују, да буду пријатељи. Само тада ће бити могуће говорити о истинском духовном расту човека.

–Сматра се да духовник треба да научи човека да мисли самостално, да се самостално духовно развија. Међутим, многи људи пре бирају да се једноставно у потпуности препусте свештенику, саветују се са њим чак и какве тапете да залепе. Многи осуђују вернике за такво одрицање од своје воље. Да ли је то заиста неправилно?

–Човек треба да сачува своју вољу и треба сам да доноси одлуке. Јер само човек лично може да направи коначан избор у својој души.

Зар не би могао Господ да спаси Јуду од издаје? Могао би, наравно. Зашто, онда Он то није урадио? Јер би то било могуће урадити само насиљем. Богу и Његовој светости је недопустиво да присиљава човека. Принудно добро не може бити добро. Јер, зашто је распет Спаситељ? Он је могао да створи цео идеалан свет и без тога, и да не буде никаквих порока на земљи, и човеку ништа не би било потребно, никакве војске, ни канцеларије. Али Господ је могао то да уради само принудом, сломивши човекову слободну вољу. Он није тако поступио, већ је оставио људима могућност да сами бирају између добра и зла.

Социјални живот даје човеку готова знања, културу, проверено искуство, али како тиме да се користи, он сам одлучује. Тако је и у духовном животу. Господ нам даје кроз искупитељску мисију, преко крста, могућност да побеђујемо своје немоћи, боримо се са ђаволом. Али, користити се том могућношћу можемо само по сопственој вољи. Господ нам је створио васељену, створио законе по којима живимо, дао нам воду, храну, све што је неопходно. Али, како да живимо у овом свету, условљено је, пре свега, нашом вољом, нашим трудом и знањем. Зато је важно да се живот гради на поштовању Божанских заповести, и на слободном избору.

–А шта ако духовник отворено ломи људску вољу, не покушава да подучава, већ да наређује?

–Тада то није духовник. Шта ту рећи, кад је све написано у Јеванђељу. Погледајте, како је проповедао Спаситељ, како су проповедали апостоли. Тако треба да делује и духовник. Ако он не поступа по Светом Писму, не поштује јеванђељске заповести и покушава да наређује... како онда може бити духовни учетељ хришћанима?

Наравно, треба побуђивати човека да се промени, треба исправљати и усмеравати, али у исто време не сме се вршити притисак на личност. 


–Неки људи траже духовника искључиво у манастиру, чак и не провире у храм поред свог дома...

–Опет, то је погрешно, када особа тражи оно што му треба негде иза седам мора, мислећи да је ће јој тамо бити боље. Старац Силуан је говорио, ако човек верује духовнику, Господ му преко духовника открива мудрост, без обзира колико је духовно мудар, научен или искусан његов учитељ. Ту је потребно више поверења у Господа, са стране онога који за духовношћу трага. Ако човек верује Богу, онда му благодат Божија открива оно што је неопходно.

–У већини случајева се, код особе која се тек обратила у веру, јавља стремљење ка монаштву због тога што та особа живот монаха сматра правилнијим, спасоноснијим, а живот мирјана као "половично" служење Богу.

–Наравно, монашки живот и живот у свету се много разликују. То су два различита пута, али она у подједнаком степену воде ка главном циљу људског живота: спасењу душе и сједињењу са Богом.

Ако човек одлази у манастир, он цео свој живот посвећује спасењу своје душе. Његов живот се заснива на молитвама и послушањима, која би требало да буду неодвојиви део живота сваког монаха. И овде, узгред, улога духовног руководиоца треба да буде много већа, као и степен послушања према њему.

Али и живот мирјана такође треба да буде подређен истом циљу спасења. Разлика је само у томе што је живот човека у свету условљен другим обавезама: да обезбеди породицу, васпита децу, и другим важним богоугодним бригама. Поред тога, у животу човека који се није удаљио од света, појављује се мноштво светских искушења, али то је само спољна опасност и додатна могућност, јер ће, пребродивши та искушења, човек пронаћи непроцењиво духовно искуство.
Важно је имати на уму да Господ зна каква искушења коме треба да пошаље. Нема особе која се не може спасити. Зато, када бирамо свој пут, морамо знати да су и пут монаха, па тако и пут мирјана подједнако спасоносни. Важно је смислено изабрати, без журбе, ослањајући се на своје унутрашње приоритете. И поступати сагласно својој савести, по вољи Божијој.

–Дакле, шта треба да чини онај, који је тек ушао у Цркву и тражи свог духовника? Како да направи прави избор?

–Важно је имати на уму да наш свет лежи у злу, да смо после Адамовог пада сви грешни, и овде сваки човек, сваки духовник такође има своје грехе. Савршени идеал не постоји.

Заиста, постоје људи са великим знањем и духовним искуством, којима је могуће обратити се за духовно руководство. Међутим, треба пажљиво бирати, схватајући да чак и јако добар духовник може да вам не одговара из неког разлога. Чак врло образован и искусан духовник може да не одговара, по неким чисто људским критеријумима. Биће вам тешко да изградите однос, зато је важно оценити све, између осталог и људску компатибилност.

Сем тога, желео бих да подсетим шта је Теофан Затворник говорио о почетку духовног живота код човека. Шта је то Царство Небеско? То је разговор са Богом, чистота душе и благодат Божија. Бити очишћен од својих грехова и лично се обратити Богу, то је оно најважније због чега човек долази у Цркву. Ако се човек научи покајању, преумљењу душе и молитви, онда ће моћи да живи уз било ког духовника, самостално ће дејствовати, самостално правити изборе у корист добра, тежиће му. Ако то не научи, ниједан духовник му неће помоћи.

Важно је такође не заборавити, поред свег поверењу у духовника, да треба самостално да оцењујемо оно што се догађа. Неопходно је примењивати речи духовника уз речи Јеванђеља, уз учење Отаца Цркве, уз њене саборне одлуке, које је важно изучавати и разумети. Никакав ауторитет духовника их не може превисити.

И, наравно, човек који је тек дошао у Цркву треба непрестано да се моли, јер је разговор са Богом најважније ка чему тежи сваки хришћанин.

Схиархимандрит Илија (Ноздрин)
Са руског Ива Бендеља
Фома.Ru
Православие.ру

Нема коментара:

Постави коментар