субота, 22. јул 2017.

ТАКО УМ ПОСТАЈЕ САВ СВЕТЛОСТ, САВ ПРОЗРАЧНОСТ - старац Јосиф Исихаста

Што се тиче молитве о кoјој пишеш, чедо моје. Будући да твој старац поседује знање о молитви, не страхуј да ћеш бити прелешћен. Чини онако како ти каже твој старац, и не жалости се ако благодат долази и одлази, јер она на тај на чин вежба човека да мисли смирено и да се не преузноси.

Тако се на почетку понаша и младенац. Тешко теби, граде, кад ти је цар дете, каже Свето писмо (Проп 10, 16). Тешко теби, душо, кад је твој ум. почетник у тим стварима.

Ум, чедо моје, не може да се заустави на једном месту. а посебно не ум онога ко једуховно слаб. У једном тренутку потребно му је читање, у другом појање, у трећем тиховање. Када човек тихује, ум има прилику да размишља о стиховима Светог писма које је претходно прочитао.

Тако, када уму понудиш нешто добро, у чему налази задовољство, он задобија снаry, као што и тело добија снагу од здраве хране коју узима. Међутим, када му дајеш било шта, он уместо да се просветљује, помрачује се. Исто тако, и кад се замори, потребан му је одмор.

Тако учи да разликује добро од зла. Тако ум постаје сав светлост, сав прозрачност. Види чистоту душе. Види трње. Трпи искушења. Умножава се благодат. Тело се чисти од страсти. Умирује се душа. Најзад, све долази, једно за другим, као ланац, повезан брзо и без великог труда. Јер га је донела савршена послушност. И знај: ко има савршену послушност има и савршену безбрижност.

Ум је, дакле, снабдевач душе који доноси храну, одно- сно, оно што му ти дајеш. Када је у миру и када му дајеш добре ствари које жели, он их спушта у срце. Ум се најпре очишћује од предубеђења којима је био обузет у свету. Очишћује се од житељских брига и непрестано изговарајући молитву у потпуности престаје да лута. Тада схваташ да је очишћен, јер се више не приклања злу и нечистоти које је видео или чуо у свету. Након тога, посредством молитве која улази и излази из срца, рашчишћује пут и одбацује све што је срамно, лукаво и нечисто. Ум објављује рат страстима и демонима који их подстичу и које су се толико година гнездиле у њему, а да за њих нико није знао нити их је видео. Сада пак, када је ум задобио чистоту, своју првобитну одежду, он их види и као пас лаје, риче и бори се са њима, као господар и чувар васцелог разума душе. Држећи име „Исус“ као оружје, он бичује противнике док их не истера ван срца, у периферију срца. А и они такође лају као дивљи пси. Ум онда почиње да чисти сву прљавштину и нечистоту којом су нас демони оскрнавили уз нашу сагласност, коју смо давали за свако зло и прегрешење. Он, ум, бори се затим са демонима да би их истерао, потпуно их удаљујући како му не би узроковали никакво неспокојство. И стално се бори да избаци нечистоту коју му они непрестано убацују унутра. Затим ћe, као добар снабдевач, унети храну која ћe погодовати просветљењу и здрављу душе.

У свему овоме, садејствује благодат очишћења. Молитвеник се, као да је у сенци, закриљује покровом послушања. Чува га благодат онога који је пред Богом прихватио његову душу. Мало-помало, од Вишњег долази промена. Укратко, када демони буду потпуно протерани, срце ћe се очистити изнутра и прекратиће се оскрнављења. Ум се уздиже на трон у срцу као цар и радује се као женик невести у ложници. Уводи радост свету, мирну и непорочну. Молитве изговара без напора. Тада благодат дејствује слободно и показује уму oбeћaњe које ћe добити као плату уколико беспрекорно изврши своју дужност. Миран и спокојан од кад је на њега сишла благодат њоме бива узнет у созерцање, по мери његове моћи примања. И тако првенствено страх Божији, вера, савршена послушност и самоодрицање доносе све ове добре ствари. Човек достиже блажену љубав и на крају бестрашће, тако да му зло више не дејствује у уму, него он из дубине кличе: „Жедна је душа моја Teбe, Боже мој! Кад ћy доћи и показати се лицу Твом светом?“ (в. Пс 42, 2). И он ишчекује смрт као највећу радост. Ишчекује време када ћe се затворити ове и отворити друге очи којима ћe све видети и свагда се радовати.

Принуђавај се, дакле, чедо моје, принуђавајте се на блажену послушност у којој и јесу сва та добра, и живите као једна душа у различитим телима. Тада ћe се успокојити и ваш старац, и бићe слободан да се моли за вас од све душе и од свег срца, у пуној радости и весељу. Међутим, када сте непослушни и када све то нарушавате, тада је и његова душа непрестано обремењена, он слаби од жалости и малопомало креће се ка смрти.

Ја сам све то опитом испробао, и плод сам његов окусио, и он је веома сладак. Нисам упознао веће спокојство од савршене послушности. Сахранио сам свог цоброг старчића и његовим молитвама задобио сам безмолвије.

Према томе, трудите се сада, док сте млади, како бисте у старости пожњели плодове бестрашћа. И не у дубокој сарости него ако будете присиљавали ceбe, ово што вам говорим видећете, већ након двадесетак година. Ако пак не будете принуђавали ceбe, нећете се обрадовати овим благодатним даровима чак и да доживите Матусалове године.

Присиљавајте ceбe и заједно са својим старцем и једни cа другима ревнујте на добру. Видећете такву непокретност страсти и душевни мир да ћe вам се чинити да сте у рају.

Старац Јосиф Исихаста
Дванаесто писмо 
Извор: Манастир Подмаине

Нема коментара:

Постави коментар