11111111111111

Претражи овај блог

четвртак, 27. јул 2017.

Црква као Тело Христово - Свети Јован Шангајски (Максимовић)

У Светом Писму, Црква се више пута назива Телом Христовим.

Сада се радујем (Павле) у свом страдању за вас, и довршујем недостатак невоља Христових на телу свом за Тело Његово, које је Црква (Кол. 1:13), пише Свети Апостол Павле о себи.

Апостоли, Пророци, Еванђелисти, Пастири и Учитељи, каже он, дани су од Христа... за дело службе, на сазидање Тела Христовог (Еф. 4:11-12)

У исто време, хлеб и вино се претварају у Тело и Крв Христову за време Божанске Литургије, и верни узимају учшће. Сам Христос је то заповедио, у обраћању Својим Апостолима на Тајној Вечери, речима: Узмите, једите: ово је Тело Моје...Пијте из ње сви; јер је ово Крв Моја Новога Завета (Мат. 26:26-28)

Како је Тело Христово у исто време и Црква и Света Тајна?

Да ли су сами верни чланови и Тела Христовог, Цркве, такође и причасници Тела Христовог у Светим Тајнама?

Ни у једном примеру, се ово име Тело Христово не користи метафорички, већ у најстварнијем значењу речи. Ми верујемо да Свете Тајне, док чувају изглед хлеба и вина, јесу само Тело и сама Крв Христова.

Исто исповедамо и верујемо да је Христос Син Живога Бога, дошао у свет да грешнике спасе; да је Он постао истински човек, а да је Његово Тело, узето од Дјеве Марије, било стварно, истинско људско тело; да је телом и душом Христос био стварни човек, сличан другим људима у свему, сем у греху, остајући у исто време истински Бог. У овом Оваплоћењу, Божанска природа није била ни умањена, ни промењена у Сину Божијем; слично, и људска природа није била промењена у овом Оваплоћењу, већ је задржала у потпуности све људске особине.

Непромењени и непомешани заувек, нераздељиво и нераздвојно, Божанство и човечанство су у једињени у Једној Личности Господа Исуса Христа-

Син Божији се оваплотио, да учини људе учесницима Божанске природе (2 Пет. 1:4), да их ослободи греха и смрти и да их учини бесмртним.

Сједињујући себе са Христом, примамо Божију благодат која даје људској природи снаге за победу над грехом и смрћу. Својим Учењем, Господ Исус Христос је показао људима начин победе над грехом и даровао им је вечни живот, чинећи их учесницима Свог Вечног Царства, Својим Васкрсењем. Да би примили од Њега ту Божанску благодат, неопходан је најближи могући контакт са Њим. Привлачећи све Себи Својом Божанском љубављу, сједињујући их у Себе, Господ је сјединио, једно другоме, оне који Га љубе и који Му  долазе, сједињујући их у Цркву.

Црква је јединство у Христу, најближа заједница са Христом, свих који истинито верују у Њега и љубе Га, а њихова заједница је кроз Христа.

Црква се састоји из делова на Земљи и на Небесима, јер је Син Божији дошао на Земљу и постао човек, да би могао људе одвести на Небеса и учини их још једном становницима Раја, враћајући им њихово право стање безгрешности и целине, сједињујући их у Себе.

Ово је постигнуто делом Божије благодати кроз Цркву, али је напор човека такође потребан. Бог спасава Своје пало створење Сопственом љубављу према њему, али је такође неопходна и љубав човека према свом Творцу; без ње не може бити спасен. Тежњом према Богу и пријањањем Господу, својом смиреном љубављу, људска душа задобија моћи, да се очисти од греха и ојача себе за борбу до потпуне победе над грехом.

Тело такође учествује у тој борби; сада је оно скровиште и оруђе греха, али је предодређено да буде оруђе праведности и сасуд светости.

Бог је створио човека, удахњујући божански дах у одушевљено тело, које је претходно створио. Тело је требало да буде оруђе духа, потчињеног Богу, јер кроз то се манифестује људски дух у материјалном свету. Кроз тело и његове одвојене чланове, дух открива своје особине и квалитет које му је Бог подарио, као Своме лику, због чега се и тело такође, као манифестација лика Божијег, и назива, али је и заистанаша лепота створена по слици Божијој (стихира са Погребне Службе).

Када су првостворени људи отпали духом од свог Творца, тело будући потчињено духу и добијајући своја усмерења од душе, престало је да буде потчињено и почело да тежи да влада. Уместо Закона Божијег, закон тела је почео да влада човеком.

Грех, пошто је одсекао човека од Ивора живота Бога, поделио га је на двоје. Заједница духа, душе и тела је нарушена, и смрт је ушла у човека. Душа, неокружена струјама живота, не може да иих пренесе телу, које је постало пропадљиво, а душа је почела да вене.

Христос је дошао на земљу да поврати палу слику Своју и да је поврати у заједницу са Собом, Коме припада та слика. Сједињујући човека у Себе, Бог му је тако повратио изворну доброту у свој својој пуноти.

Дајући благодат и освећење духу, Христос такође пречишћава, јача, лечи и освећује душу и тело.

А ко се Господа држи један је дух са Њим, (1 Кор. 6:17). Тело, онда, човека који је сједињен са Господом, мора бити оруђе Духа, мора служити испуњавању Његове воље и постати део Тела Христовог. За човеково потпуно освећење, тело слуге Божијег мора бити сједињено са Телом Христовим, а ово је постигнуто у Тајни Светог Причешћа. Истинско Тело и Истинска Крв Христова, коју примамо постају део великог Тела Христовог.

Наравно, за заједницу са Христом, просто спајање нашег тела са Телом Христовим није довољно. Узимање Тела Христовог постаје делотворно када и у духу тежимо према Њему и сједињеујемо се са Њим. Примајуње Тела Христовог, а у исто време окретање духом од Њега, слично је контакту са Христом, оних који су Га тукли, који су Му се ругали и који су Га распели. Њихов додир са Њим, није им служио за спасење и исцељење, већ за сопствену осуду.

Али они који се причешћују са побожношћу, љубављу и спремношћу да Му служе, блиско се повезују са Њим и постају оруђа Његове Божанске воље.

Који једе Моје Тело и пије Моју Крв стоји у Мени и Ја у њему.(Јован 6:56)

Сједињујући се са Васкрслим Господом и кроз Њега, са целом Вечном Тројицом, човек црпи моћ за вечни живот и сам постаје бесмртан.

Као што Ме посла Живи Отац и Ја живим Оца ради; и који једе Мене и он ће живети Мене ради (Јован 6:57)

Сви кoји верују у Христа и сједињују се у Њему, предајући Му се и примајући благодат Божију, заједно се укључују у Цркву Христову, чија је Глава Сам Христос, а они који улазе у Њу јесу Њени чланови.

Христос, невидљив телесним очима, јасно показује Себе на земљи кроз Своју Цркву, као што се невидљиви људски дух показује кроз своје тело. Црква је Тело Христово зато што су њени делови уједињени у Христу кроз Његове Божанске Тајне, али и зато што кроз Њу, Христос дела у овом свету.

Ми учествујемо у Телу и Крви Христовој, у Светим Тајнама, тако да би сами могли бити чланови Христовог Тела: Цркве.

Ово се не постиже тренутно. Пуно обитавање у Цркви већ је стање победе над грехом и потпуно очишћење од њега. Све што је грешно, отуђује нас од Цркве до неког степена и држи нас ван Цркве. Из овог разлога, у молитви која се чта над сваким покајником на Исповести, ми слушамо ... измири га/је и сједини у Твоју Свету Цркву.

Кроз покајање, Хришћанин је очишћен и сједињује блиско са Христом у причешћивању Светим Тајнама. Касније, међутим, нечистота греха се опет таложи на њега и отуђује га од Христа и Цркве, па су према томе, покајање и Причешће опет неопходни.

Док човеков живот не заврши свој пут, до самог одвајања душе од тела, борба између греха и праведности се наставља у човеку. Колико год неко могао задобити високо морално и духовно стање, постепени или чак и стрмоглави и дубоки пад у бездан греха је увек могућ.

Према томе, Причешће Светим Телом и Крвљу Христовом, које јача наш додир са Њим и освежава нас живим бујицама благодати Духа Светог, које теку кроз Тело Цркве, неопходно је за свакога.

Велики значај учествовања у Светим Тајнама види се у житију Светог Онуфрија Великог коме је, као и другим пустињацима у тој пустињи, Анђео доносио Свето Причешће; и у житију Свете Марије Египћанке, чија је последња жеља била да се, након много година у пустињи, причести Светим Тајнама.

Постоје слични примери у житијама Светог Саватија Соловецког и многих других. Није узалуд Господ рекао: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијег и не пијете Крв Његову, нећете имати живот у себи (Јован 6:53)

Причешће Телом и Крвљу Христовом је примање у себе Васкрслог Христа, Победника над мсрћу, Који дарује онима који су са Њим, победу над грехом и смрћу.

Чувајући у нама благодаћу пун дар Причешћа, имамо јемство и предукус блаженог, вечног живота душе и тела.

До Самог Христовог Дана, Његовог Другог Доласка и Суда над целим светом, борба греха и праведности ће се наставити, појединачно у сваој особи, а и све укупно, у целом човечанству.

Земаљска Црква сједињује све оне, који су кроз Крштење поново рођени, и који су понели крст борбе са грехом, који следе за Христом, Учитељем у овој борби. Божанска Евхаристија, приношење бескрвне жртве и узимање од ње, освећује и ојачава своје причаснике и чини оне, који примају Тело и Крв Христову, истинским члановима Његовог Тела, Цркве.

Али, само се смрћу решава, да ли је човек остао истински члан Тела Христовог до свог последњег даха, или је грех однео победу у њему и итерао благодат, коју је примио у Светим Тајнама и која га је везивала за Христа.

Онај, који се као члан земаљске Цркве, упокојио у благодати, прелази из земаљске у небеску Цркву; али онај, који отпадне из земаљске Цркве, неће ући у небеску, јер је Црква у овом свету, пут у Небеску.

Што је више неко под утицајем благодати Причешћа и што је више повезао себе са Христом, то ће човек наћи веће задовољство у заједници са Христом, у Његовом Другом Доласку.

Важно је учествовати у Христовим Тајнама непосредно пред смрт, када се удео човека одлучује заувек. Неопходно је покушати да се оне приме непосредно пред смрт, ако постоји чак и најмања могућност за ово, да преклињемо Господа да нас удостоји овога и да се сетимо и других, да и они не би били лишени Причешћа пре краја живота.

Пошто као што грех наставља да делује у души до смрти, тако је и тело подложно његовим последицама, носећи у себи семена болести и смрти, од који бива ослобођено само када се распадне после смрти, а онда устаје коначно слободно, у Свеопштем Васкрсењу. Онај, који се сједињује у духу и телу са Христом у овом животу, биће са Њим у духу и телу, у животу који долази.

Бујице благодати животворних Тајни Тела и Крви Христове, јесу извор наше вечне радости у општењу са Васкрслим Христом у сагледавању славе Своје.

Исте последице греха, који није још у потпуности отеран од људске расе, делује не само у појединцима, већ се кроз њих показују у земаљским активностима читавих делова Цркве. Јереси, расколи и свађе се постојано подижу, одвлачећи део верних. Неспоразуми између помесних Цркава или њихових делова, узнемиравали су Цркву још од древних времена и молитве за њихов престанак се постојано чују у Божанској Цркви.

Молимо се за јединство Цркава, јединство Цркава (Канон Васкрсења, глас 8), Отклони неслоге у Цркви (служба Архангелима, 8. Новембра, 26. Марта, 13. Јула) и сличне молитве се произносе у Православној Цркви кроз векове. Чак и на Свету и Велику Суботу, пре Опела Христовог, Црква произноси: О Најбезгрешнија, Чиста Дјево, који си донела Живот, заустави скандале у Цркви и велики мир, ти која си добра.

Само онда када се Христос појави на облацима, кушач ће бити згажен доле и све неслоге и искушења ће нестати. Тада ће борба између добра и зла, између живота и смрти престати, а земаљска Црква ће се спојити са Победоносном Црквом, у којој ће Бог бити све у свему (1 Кор. 15:28)

У Царству Христовом које долази, неће бити више потребе за примањем Тела и Крви Христове, јер сви они који су удостојени, биће у најближем општењу са Њим и уживаће у превечној светлости Животодавне Тројице, искушавајући то блаженство, које језик не може изразити и које је несхватљиво нашем слабом уму.

Из овог разлога, након примања Светих Тајни на Литургији, у олтару се увек говори молитва, коју певамо за време периода Пасхе:

О Христе, Највећа и Најсветија Мудрости, Речи и Сило Божија! Даруј нам да учествујемо у Твом, још савршенијем и непролазном Дану Царства Твога (Девета Песма, Пасхални Канон).

Нема коментара:

Постави коментар