начин. Он прво начини војни обруч око самог манастира Милешева. Онда примора монахе да изваде дрвени ковчег из саркофага са телом светитељевим. Ковчег ставише на коње, које су терали сами монаси, јер су се турци плашили да се и дотакну самог ковчега. И тако крену тужна поворка.
Уз плач и ридање, монаси беху малтретирани и сваки Србин или Српкиња, које су успут срели били су убијани или насилно одведени, како би били онемогућени да о овоме јаве хајдуцима у шуми. Тако је ради свега овога, поворка силно нарасла док је стигла до Београда. На месту званом Врачар, на периферији Београда, беше припремљена ломача. На њу ставише дрвени ковчег са светим телом. И ту 27. априла 1595. године, тело Светога Саве би спаљено и претворено у пепео. Необично велики пламен подиже се према небу и осветли цео град и могао се видети далеко преко Дунава. И док су турци урлали од задовољства, а поробљени Срби у Београду плакали и молили се, дотле слободни Срби преко Саве и Дунава, хајдуци и ускоци по планинама, спремаше своје мачеве за освету светитеља.
Синан-паша је спалио тело Светог Саве, али је увећао његову
славу и утицај. Апсолутно незнање је тријумфовало у разарању кавеза из кога је
голуб већ давно, давно излетео. Али, радост турака беше краткотрајна, јер док
се пламен стишавао, њих ухвати изненадни страх и сви се разбежаше својим
кућама, закључавши врата за собом. На Врачару пак, неколико монаха клечећи из
даљине посматраху пламен и чекаху да узму прегршт светог пепела и однесу натраг
у Милешево. Међутим, живи дух светитеља посматрао је победнички из невидљивог
света доле на ватру. Јер, Савина жеља за живота беше да буде мученик из љубави
према Христу. Сада му се и та жеља испунила. Тако, са осмехом победника, Сава
опрости Синан-паши и благослови свој српски народ.
Нема коментара:
Постави коментар