Један од омиљених светаца у данашњој Грчкој јесте Свети
Јован Рус чије су нетљене мошти понос острва Евијe. Због мноштва народа који
долази ради поклоњења, из Атине је уведена и посебна аутобуска линија. Небројна
су чуда од моштију и икона Светог Јована, па чак и данас - када светски дух са
толиком жестином разара традиционалну грчку побожност, могу се наћи иконе овог
светитеља скоро у сваком православном дому, а често и у аутобусима. Свети Јован
није био ни архијереј, ни речит богослов, већ прост млади човек, који је већи
део свог живота провео у једној штали.
Свети Јован је рођен на југу Русије од побожних родитеља.
Још као младић, 1711. године, учествовао је у рату против Турака. Делећи
несретну судбину многих руских војника, Светац бива заробљен и продан као роб
турском коњичком команданту из села Прокопион, у малоазијској Кесарији.
Фанатизовани у својим исламским уверењима Турци су мучили робове хришћане не би
ли их натерали да се одрекну своје вере. Док су неки попустили таквом
убеђивању, многи су радије бирали мученичку смрт. Читави зборови мученика
прибројани су небесним хоровима. У својој заслепљеној ревности Турци су отимали
синове хришћана и преваспитавали их у фанатизовану исламску војску. У
Прокопиону је био смештен војни логор ових јаничара - мрзитеља хришћана. Нови
роб турског аге постао је мета њиховог исмевања. Али ни њихове увреде ни батине
његовог господара нису могле да поколебају веру побожног руског младића који је
отворено исповедио да ће радије умрети него изгубити оно што цени изнад свега -
свету православну веру.
Блажени Јован је био постављен да ради у штали, где је морао
и да спава. Сећајући се убоге витлејемске пећине и јасли где је Спаситељ света
први пут наслонио своју главу, Светац се радовао таквом суровом станишту. У
свом смирењу сматрао је ћошак штале малим рајем где је могао слободно да
приноси молитве и хвале истинитом Богу. Непоколебљива чврстина његове вере,
трпљење, храброст и благост духа полако су омекшали срца аге и његове жене који
су понудили кротком дечаку из штале малу собицу поред шупе. Али Јован је више
волео да остане у штали где је могао усрдније да се подвизава, покоравајући
своје тело под власт духа, сагласно апостолској заповести. Јео је јако мало
многе сате проводећи у молитви са Давидовим Псалмима непрестано на уснама.
Сваке недеље се спремао за причешће најсветијим Тајнама у оближној цркви,
знајући да без силе Христове неће моћи да издржи на путу праве вере. Ноћу би
кришом одлазио и бдио у припрати цркве. Бог је наградио труд свог верног слуге
и преко њега благословио и његовог господара Турчина, који је постао један од
богатијих и утицајнијих људи у Прокопиону. Ага, схвативши разлог свог новог
благостања, није се устезао да о томе говори својим суграђанима.
Једном је ага отишао на ходочашће у Меку, најсветији
муслимански град. Док је био на путу, његова жена окупила је пријатеље и рођаке
да се помоле за агин сретан повратак са тако напорног путовања. Кад су се
спремали да почну да једу, господарица је, окренувши се Јовану који је
послуживао за трпезом, рекла: „Како би само био задовољан твој господар када би
био овде и јео са нама овај пилав!" Пилав, уобичајено јело од пиринча на
Средњем Истоку, било је агино омиљено јело. Желећи све најбоље своме господару
и чврсто верујући у Божју свемоћ, Јован је затражио од господарице тањир пун
пилава, рекавши да ће га послати своме господару у Меку. Гости су се смејали,
но господарица је замолила кувара да учини тако као што је младић тражио,
мислећи да ће јело однети некој сиротој хришћанској породици, што је често
радио.
Нетљене мошти Светог Јована Руса
Они који познају Јеванђеље не би требали да се чуде оном што
се потом десило, јер није ли Господ казао да ако будемо имали вере колико је
зрно горушичино и горе ћемо померати? Са чврстом вером, блажени се са тањиром
вратио у шталу и док је умољавао Господа као одговор на његову чврсту молбу -
тањир је ишчезао. Какво ли је само чуђење читавог домаћинства било када се ага
напокон вратио из Меке носећи са собом онај бакрени тањир у коме је била храна.
Исто тако био је зачуђен и сам ага када се вратио из џамије нашавши врући тањир
пилава у својој закључаној соби где је ноћивао. Још више се збунио када је
приметио да су у бакреном тањиру угравирани његови иницијали као и на свим
посудама у његовој кући: „У име Алаха, не могу да схватим како је дошао у Меку
и ко га је донео!" Када му је жена казала о Јовановој молитви, схватили су
да је овај необични догађај чудо Божје и од тада су сви сматрали Јована за
праведника који је нашао милост код Бога.
Још једном је ага са својом женом покушавао да убеди
блаженог да промени место свог боравка, али је Светац радије остао да живи међу
животињама, где је са вољом испуњавао своје дужности и постојано се подвизавао.
Са оваквим начином живота наставио је док се није након
неколико година разболео. Предвиђајући своју кончнину позвао је духовника и
замолио га да га причести светим Тајнама. Бојећи се фанатизованих Турака,
свештеник се није усуђивао да јавно донесе свете Дарове. Примивши мудрост
одозго, досетио се да издуби јабуку, и обложивши удубљење воском, ставио је у
њу свето Причешће, те га тако безбедно донео до Светог. Примивши пречисто Тело
и Крв Христову, блажени је предао своју свету душу у руке Бога кога је тако
много волео. Упокојио се 27. маја (по старом календару, 9. јуна по новом
прим.прир.), 1730. године, проживевши четрдесетак година у овој пролазној
долини греха и жалости.
Свети Јован је сахрањен са опелом по наредби аге који је као
знамење своје љубави и великог поштовања према Свецу дао скупоцени покров за
његове мошти. Три године касније, на његовом гробу појавила се светлост коју су
многи могли да виде. Истовремено, Светац се у сну јавио своме духовнику
преносећи му да је воља Божја да се његове мошти откопају, јер му је тело
нетрулежно. До 1924. године мошти су лежале у цркви Светог Георгија у
Прокопиону. Међутим, након размене становништва између Грчке и Турске, када је
велики број хришћана из Прокопиона смештен на острво Евија, мошти њиховог
љубљеног Светог Јована су такође пренете и са великом чашћу и поштовањем
дочекане од тамошњих Грка и положене у величаствен храм који је посвећен њему у
селу Нови Прокопион. До данашњег дана реке побожних грчких поклоника се сливају
у ово село на острву Евији где Свети Јован одговара на веру њихових искрених молитава
својим чврстим и брзим заступништвом пред престолом Божјим.
Нека од чуда Светог Јована
Свети Јован је учинио многа чудеса и после своје блажене
кончнине. Агин потомак је многима испричао следеће чудо: „Моја деца су живела
веома кратко, умирала би још као мала. Њихова несретна мајка, након што је
изгубила сву наду у мудрост медицине, потрчала је без мог знања моштима роба
Јована молећи да јој дарује дете које не би умрло тако младо, да би се могли
радовати видећи га као младића или девојку... И заиста, праведни Јован је чуо
је преклињање моје жене. Бог нам је даровао младог дечака кога зовемо, као што
знате, Коле Гуван Оглу, (тј. Син роба Јована) и који још и данас живи Божјом
силом и молитвама Јовановим."
Неколико пута се Свети Јован јављао у сновима и виђењима
упозоравајући на блиске опасности. Једном је упозорио неке ђаке у Грчкој да ће
кров пасти; имали су довољно времена да се ничице баце испод клупа, и када се
кров срушио греде су пале на клупе не повредивши ниједно дете. Недавно смо чули
о чудноватом исцељењу два тежа случаја менингитиса: 19-годишњег пастира на југу
Грчке и трогодишњег дечака у Лондону.
Данас се део десне руке Светог Јована, која је смештена у
посебан сребрни кивот, налази у Светопреображењском манастиру у Бостону, где
долази много света да јој се поклони и тражи молитве од овог простог
исповедника хришћанске вере, знајући да Господ - Који се противи гордима - брзо
услишава молитве кротких.
према Житију Светог Јована Руса од Фотија Кондогла,
The Orthodoх Word, јун-јул 1967.
Извор: Митрополија црногорско-приморска
Нема коментара:
Постави коментар