“Шта сачињава Светосавље, на које се ми често позивамо?
Сумњам да нам је, уопште узев, јасно. Светосавље свако тумачи како му треба.
Светосавље, чини ми се, значи мирољубље, правилна примена Христове науке у
живот, оплемењивање народне душе Христовим духом, довођење србољубља у
хармонију са Хришћанством, уткивање у народну душу евангелског смисла живота,
отупњавањем животињскога и елементарног инстинкта у човеку, спровођење правде и
правичности у стремљењу Србина и човека уопште, избегавање свих оштрина. Само
тако, чини ми се, могао је Србин заволети Светог Саву и прилепити се уз његову
душу, а преко њега за Христа и поступно формирати своју Српску Православну
Цркву“.
(Митрополит скопски Јосиф, Мемоари, Светигора, Цетиње 2008,
206)
(Митрополит Јосиф износи мало познато сведочанство како је
наша Црква успела у тешким околностима немачке окупације да избегне мешање у
политику, настојећи да светосавским етосом сачува јединство народно упркос
великим супростављеностима споља и изнутра)
Нема коментара:
Постави коментар