Будући да се Света четрдесетница завршава у петак, пред Суботу светог и праведног Лазара, Јерусалимска црква је ову суботу прибројавала Великој седмици. Сваки дан ове седмице, назива се у богослужбеним књигама, светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана. Сваки дан има своју тему, а сви заједно се проводе у посту без уља, изузев Великог четвртка који се сматра празничним даном, јер је овога дана установљена Света тајна Евхаристије. Богослужење ових дана изложено је у Посном триоду. Посни триод ову седмицу назива Седмицом спасоносних страдања.
Велики понедељак (грчки: Μεγάλη Δευτέρα) - Понедељак Страсне
(Страдалне) седмице посвећен је последњим догађајима из земаљског живота
Господа Исуса Христа који су предсказани у животу страдалног Јосифа, сина
старозаветног патријарха Јакова. Попут Јосифа, кога су браћа из зависти бацила
у јаму, а затим га продала да би он касније владао Египтом, и Спаситељ је
предат у руке грешника, осуђен, распет и сахрањен, а после Свога Васкрсења
влада светом.
Поред успомене на Јосифа, старозаветног страдалника, служба
овога дана посвећена је и проклетству смокве коју је Спаситељ због њене
неплодности осудио да се осуши (Мт 21, 17-22; Мк 11, 19-26), а она је слика
јеврејске синагоге која је Спаситеља предала на смрт.
Три песме ο целомудреном Јосифу, праобразу Господа Исуса
Христа, за службу овога дана написао је Роман Слаткопевац, а остале песме свети
Андреј Критски, свети Јован Дамаскин и Косма Мајумски.
Велики уторак (грчки: Μεγάλη Τρίτη) - Уторак Страсне
(Страдалне) седмице својом службом посвећеном јеванђелском казивању ο десет
девојака учи Хришћане да буду увек спремни, попут пет мудрих девојака да
Христа, небеског Женика, дочекају и сретну, не само целомудреношћу, већ и
добрим делима (јелејем, који се спомиње у одељку који се чита тог дана на
Пређеосвећеној Литургији), јер за спасење није довољна само девственост већ и
дела хришћанског милосрђа. Поред ове приче, читају се још и друге две: ο
талантима и ο Страшном Суду. Песме за службу овога дана написали су Роман
Слаткопевац, Косма Мајумски и свети Андреј Критски.
Велика среда (грчки Μεγάλη Τετάρτη) - Богослужбене химне
овога дана говоре ο жени грешници која је миром помазала Исуса Христа (Лк 7,
36-50). На Велику среду престаје се са служењем Пређеосвећене Литургије као и
са читањем молитве светог Јефрема Сирина коју прате велики поклони.
Велики четвртак (грчки: Μεγάλη Πέμπτη) - Четвртак Страсне
(Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од
стране Спаситеља, Тајне вечере, односно установљења Свете тајне Евхаристије и
натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући
почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом
установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог
Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22, 19;
1 Кор 11, 24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним
престолима докле Господ поново не дође.
У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих
ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом
личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења
највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.
На Литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето
миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење
почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају
причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе
године. Уместо херувимске песме, причасне и песме "Да исполњатсја.."
пева се део молитве пред Причешће: "Вечери твојеја тајнија.." Увече
се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су
описана страдања Господња.
За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним
храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене
архијерејске Литургије светог Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У
Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог
века, као што се види из Типика српског архиепископа Никодима. У Карловачкој
Митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић.
Велики петак (грчки: Μεγάλη Παρασκευή) - Петак Страсне
(Страдалне) седмице је дан крсног страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа
догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса
Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног
викања јудејског народа: "Распни Га!"; ношења крста кроз град, на
путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: "Оче, опрости
им, јер не знају шта раде"; умирања, скидања са крста, помазивања миром,
повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко
не украде Тело Господње.
Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести
пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна
жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву.
У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса
Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим,
крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се
из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово
јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња,
тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. После вечерње, поје се мало
повечерје са каноном ο распећу Господњем, такозвани Плач Пресвете Богородице,
чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост.
Велика субота (грчки: Μεγάλο Σάββατο) - Овај дан посвећен је
успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство
Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу
био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга
два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао
да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и
отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан есхате, дан који
сви Хришћани жељно очекују - Други Христов долазак.
Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано
изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање
свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају
се статије - стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и
изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три
статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од
прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве
четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и
први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ
лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање
да ће Васкрснути у трећи дан.
При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а
после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο
васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом
светог Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник
служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове
Литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали
уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим
одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са
царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио
мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у
години када се пост састоји у сухоједењу.
Сtrasna Јevan]eqa (грчки: Δώδεκα Ευαγγελίων - Дванаест
Јеванђеља) - Ова јеванђеља излажу садржину страдања Христових - зато се и зову
страсна; у питању су Христове страсти, то јест страдања. Има 12 страсних
Јеванђеља према броју сати ноћи. Одломци ο Христовом страдању узети из сва
четири Јеванђеља и распоређени за читање, а између одломака иду антифони - песме
које за овај празник имају велику садржајну сличност с текстовима Јеванђеља.
Читају се на јутрењу Великог петка, и она, заједно са антифонима који се
певају, треба да верне мотивишу да целу ноћ проведу у молитви - како би се
усличили Апостолима, који су са својим Учитељем провели ноћ у Гетсиманском
врту. Припев који претходи и следи читању Јеванђеља, није редован, него посебан
и садржајно је сагласан и дану и текстовима ο страдању Христовом; он гласи:
"Слава дуготрпљењу Твоме, Господе". Њихов избор и употреба за овај
дан потиче из раних векова. Свети Јован Златоусти говори ο њима као одређеном
појму и пракси за Велики петак, односно Велики четвртак навече.
Извор: Епархија шумадијска
Нема коментара:
Постави коментар