петак, 24. март 2017.

О врлинама

Духовне поуке о врлинама блаженопочившег старца Кирила (Павлова)

Да бисмо могли да задобијемо врлине, неопходно је да знамо пороке који су супротни врлинама, који су усађени и пребивају у нама услед дејства злих духова. Хришћани се поистовећују са војницима, и морају увек да стражаре над својим срцем. Не смеју да дозволе да њиховим срцима завладају греховне жеље, мисли и остале страсти, јер су оне опасније од било ког спољашњег непријатеља.

Пресветој Богородици су посебно миле душе непорочне, будући да је Сама таква, светлија од сунца. Њу радују душе чисте, и стога је потребно да се свим снагама трудимо да очистимо душу од сваке греховне нечистоте, и да се утврдимо у врлинама, које су супротстављене страстима.

...Под целомудријем у његовом ширем смислу, треба разумети опште благодатно, неискварено стање човека: његово поштење, праведност, чистоту срца и ума, добре намере његове воље, итд... Ништа нас не чини тако пријатним и милим Богу него целомудрије, и ништа тако не краси човека у сваком добу, као чисто, целомудрено стање његове душе.

У чему се састоји скрушеност? Скрушеност је стање душе у коме се она, познавши сву своју слабост и нечистоту, удаљава од сваког високог мишљења о себи; где се стално труди да открива у себи добро, искорењава зло и никада не сматра да је достигла савршенство, већ га очекује од Божије благодати а не од сопствених снага.


Без смирења нема ни спасења, јер само тада наше врлине имају вредност у очима Божијим, када се утврђују у смирењу. Смирени човек што више да добија, више је благодаран Богу и тим пре спознаје своје сопствено сиромаштво. Само скрушеношћу се умножавају сви дарови благодати, и само скрушени не падају јер сматрају себе нижим од свих, те немају где више пасти.

Без трпљења је немогуће превазићи ни једну несрећу, ни једну тугу... Трпљењем човек задобија блага и чува их кад без роптања трпи искушења зла – изгубивши стрпљење, истог тренутка се налази у опасности да остане без врлина, или још горе, да учини зло.

Ништа није сродније нашој природи од врлине љубави, јер је у наше биће Творац заложио стремљење ка благонаклоности, тежњу да волимо једни друге. Сам Бог у Својој Бити је Савршена Љубав,и ништа нас тако не приближава ка Њему и не чини нас подобним Њему као врлина љубави. Љубав је корен и врх, почетак и венац свих врлина, свеза савршенства. (Кол. 3:14).

Извори: Архимандрит Кирил Павлов. Проповеди. Свето-Троицка Сергијева Лавра, 2003,
Архимандрит Кирил Павлов. Време покајања. Подворје Троице-Сергијеве Лавре, 2014

Припремила Татјана Гусева
Са руског Ива Бендеља
Часопис "Покров"
Извор: Православие.ру

Нема коментара:

Постави коментар