недеља, 19. фебруар 2017.

Свети Теодосије, архиепископ Черњиговски

Свети Теодосије, архиепископ Черњиговски, по пореклу свом припадао је властелинској фамилији Углицких. Отац Теодосијев Никита бејаше свештеник у Малоросији; мати му се звала Марија. Родитељи васпитаваху свога сина у страху Божјем и хришћанској побожности;

под утицајем њихових поука у његовој се души још од раног детињства заметнуше клице оне побожности, којом се украшавао сав његов потоњи живот. По природи кротак, послушан и осетљив, Теодосије је из детињства горео пламеном љубављу према Богу и усрђем према храму Божјем. Пошто се код куће научи да чита и пише, Теодосија даде отац на даље образовање у Кијево-Братску Богојављенску школу. Ту под утицајем и руководством побожних наставника, изучавајући Свето Писмо и дела светих Отаца, Теодосије се труђаше да према њима изграђује и свој живот. Ту он растијаше и јачаше духом у познању истина православне вере и у подвизима побожности. И још ту, у школи, у младом Теодосију ниче тежња да, према својим моћима, подражава равноангелни живот преподобних: Антонија и Теодосија и других подвижника Печерских, – тих великих молитвеника и небеских покровитеља старопрестолног Кијева, под чијим благодатним заклоном он живљаше и васпитаваше се, и чије нетрулежне, прослављене мошти он стално пред собом гледаше. У слободним од рада часовима омиљено занимање Теодосијево беше: молитва, богоразмишљање и читање речи Божје. Ту се трудољубиви Теодосије добро упозна са црквеним хорским појањем у појачкој школи, устројеној преосвећеним Лазарем Барановичем. Уопште, Кијево-Братска Богојављенска школа, основана ради подржавања и заштите православне вере од напада пољског римокатоличког свештенства и језуита, обављала је сву наставу у строго православном хришћанском духу, и тим духом запајала и младе душе својих васпитаника. Међу својим наставницима она је имала истинска светила православне духовне просвете. Нема сумње да је и свети Теодосије добио тамо највише и најбоље у оно време образовање, које је имало да припомогне потпуном развићу свих даровитих способности његове душе.

Убрзо по завршетку свога васпитања у Кијево-Братској Богојављеноској школи Теодосије прими монаштво, за којим је још у школи чезнула његова душа, пламено жудна духовних подвига. И тако, овај истински подвижник Христов још у младим годинама ниушта не сматра сва блага овога света, оставља многометежни, сујетни свет и прима монашки постриг у Кијево-Печерској лаври са именом Теодосије, у част великог Кијево-Печерског подвижника и оснивача општежићног монашког живота у Русији – преподобног Теодосија, кога је он тако побожно поштовао и чијем се молитвеном посредништву он тако често обраћао још за време свог школовања у Кијеву. Од тога доба почиње строго-подвижнички живот Теодосијев, који га убрзо учини познатим не само у монашким круговима него и међу мирјанима.

Смиреност и примеран живот младог подвижника скренуше на себе пажњу ондашњег митрополита кијевског Дионисија, те га он постави за архиђакона Кијево-Софијске саборне цркве. Ту се он веома ревносно потруди све до одласка митрополита Дионисија из Кијева. После тога он би постављен за намесника митрополитовог дома. Али живот у Кијеву, узнемираван светском таштином, не могаше задовољити унутарњу тежњу младог инока ка безмолвију и његову жељу да борави у сталном молитвеном општењу с Богом. Стога свети Теодосије, вучен љубављу ка подвизима побожности и монашког безмолвија, ускоро остави Кијево и настани се у удаљеном, малом Крупицком Батуринском манастиру, издавна чувеном због строгости монашког живота. Ту преподобни Теодосије би посвећен у чин јеромонаха. Но иако се образовани, побожни и радени монах на све могуће начине скривао од света, ипак није могао остати непримећен од више духовне власти. Свети Теодосије се подвизавао не дуго у Крупицком манастиру. Он се јако издвајаше међу осталом братијом својом духовном мудрошћу и строгим подвижничким, врлинским животом. Због тога кроз кратко време он би постављен за игумана Корсунског манастира, у Кијевској епархији.

Ово постављење одговарало је унутрашњим тежњама преподобног Теодосија. Корсунски манастир, налазећи се на острву реке Росе, далеко од световних насеља, у живописној природи, потпуно је одговарао светитељевом стремљењу ка усамљености и подвизима побожности далеко од светске сујете. Својим побожним, истински подвижничким животом он служаше као узвишени пример манастирској братији, и показа мудру способност у управљању манастиром. Зато убрзо потом он би премештен за настојатеља чувеног Кијево-Видубицког манастира. Ова древна обитељ кратко време пре тога бејаше у рукама унијата и Пољака римокатолика, и они је разрушише. Велики део монаха се расеја, јер нико није хтео да живи у порушеном манастиру; манастирске зграде беху запуштене, нека манастирска имања неправедно отета. Уопште, манастир је захтевао и унутарњу и спољну обнову, и било је потребно много снаге и умења да се то постигне. Али преподобни Теодосије не паде духом и, Божјом помоћу, он са успехом изврши тај посао и знаменитој древној обитељи поврати њено пређашње благољепије и уређај: обнови манастирска здања и храмове, васпостави спољашње благоустројство, заведе угледна благољепна богослужења, образова диван хор. Но још више пада у очи труд овог истинског подвижника Христовог око обнове унутрашњег духовног живота монашког у Видубицком манастиру. Ревносно испуњујући дужности монашког звања, преподобни Теодосије служаше монасима као узвишени пример строгог подвижничког живота, и тако привлачаше у своју обитељ многе жељне спасења. У исто време, желећи да што више усади дух истинског подвижништва у монасима Видубицке обитељи, светитељ устроји мали скит на манастирском земљишту у мозирском срезу Минске губерније, за оне од братије који ишту потпуну усамљеност и сурове аскетске подвиге.

Но и поред овакве своје подвижничке делатности, свети Теодосије доживе многе неправедне увреде и клевете. Али подвижнички живот његов и мудро руководство монасима осигураше му свеопште поштовање код Кијевљана. Нарочито га је уважавао и ценио ондашњи вршилац дужности Кијевског митрополита, архиепископ Черњиговски Лазар Баранович, његов ранији наставник и ректор у Кијево-Богојављенској Братској школи. Као вршилац дужности Кијевског митрополита, архиепископ Лазар одреди Теодосија, који тада још бејаше Видубицким архимандритом, за свога намесника у митрополији. Потом, када Малоросија изабра за кијевског митрополита епископа луцког Гедеона, тада Лазар Баранович посла архимандрита Теодосија у Москву ради потврде тог избора, што он успешно сврши код цара.


Преосвећени Лазар Баранович, вративши се из Кијева у Черњигов на своју епархију, позва к себи преподобног Теодосија и посхави га за архимандрита Черњиговског Елецког манастира.

У то време овај манастир бејаше веома бедан и оскудан. Но нови настојатељ за две-три године потпуно уреди и осигура манастир, увећа братство и заведе подвижнички дух међу братијом.

У исто време архимандрит Теодосије помагаше архиепископу Лазару у управљању извесним епархиским пословима. Одушевљен његовом ревношћу старац – архиепископ зажеле да још за живота свог види Теодосија у епископском чину, и на тај начин спреми себи достојног намесника. И године 1692, он са хетманом Малоросије упутише у Москву писмене молбе царевима: Јовану и Петру Алексејевичима, и патријарху Адријану, да архимандрита Елецког Теодосија произведу у чин архиепископа. У тим молбама они су писали: „Пречасни архимандрит је човек благ, украшен врлинама монашког живота, који он води из младих година; искусан је у управљању манастирима, пун страха Божјег и мудрости духовне, просвећен, велики ревнитељ црквеног благољепија, способан да управља домом архиепископије и Черњиговском епархијом“. Заузимање уваженог старца – архиепископа уроди плодом, и те године архимандрит Теодосије отпутова у Москву ради хиротоније. Тамо он би хиротонисан за архиепископа 13. септембра 1692. године.

Велика то беше радост за престарелог архипастира Черњиговског Лазара Барановича, када свог омиљеног помоћника угледа у архиепископском чину. Томе се обрадова много и паства, која је побожно волела и уважавала владику Теодосија. И као архиепископ, свети Теодосије помагаше преосвећеном Лазару са безграничном љубављу и оданошћу сина, ништа не предузимајући без сагласности првојерарха черњиговског и управљајући паством по његовим упутствима и жељама. Но Господу би угодно да се велики старац – архипастир тихо и мирно упокоји 3. септембра 1693. године, после 36-годишњег управљања черњиговском епархијом. Архиепископ Теодосије га свечано сахрани у черњиговској Борисогљебској саборној цркви.
После тога патријарх Московски утврди светог Теодосија за самосталног архиепископа Черњиговског. Свети Теодосије се са очинском ревношћу стараше о духовном благостању своје пастве. При томе, очигледна беше за све светост његовог живота, искрена љубав његова према подвижништву, хришћанско милосрђе његово и љубав к свима који му се обраћају. Својим добрим делима и хришћанским врлинама он је светлео не само за паству черњиговску него и далеко ван њених граница. И у самој Москви његово се име већ одавна изговарало са особитим поштовањем, пошто се он својом духовном мудрошћу и моралним особинама издвајао од свих ондашњих руских јерараха. До последњег даха свог, он се, као истински војник и подвижник Христов, подвизавао у славу свете вере православне и на добро својих ближњих. Горећи духом, он је служио Господу, и за све био светилник који гори и светли (ср. Рм. 12, 11; Јн. 5, 35).

Свети Теодосије се најусрдније стараше да код своје пастве развије љубав према подвижничком животу, који он свесрдно заволе од ране младости своје. У том циљу он ревносно подржаваше не само већ постојеће у његовој епархији манастире него и нове осниваше. Тако он основа женски манастир, назван Печеникски. Затим основа други манастир, у близини града Љубеча. Упоредо са старањем о развићу подвижништва светитељ се старао и око подизања и украшавања храмова. Бринући се о моралном напретку своје епархије, он је главну пажњу обраћао на свештенство: трудио се да за свештенослужитеље одабира лица достојна и способна, и свима средствима појачавао пастирско-просветну делатност парохијског свештенства.

Но свети Теодосије не остаде дуго на Черњиговском архипастирском престолу. Предосећајући своју блиску кончину, он дозва к себи у Черњигов намесника Брјанског Свенског манастиpa, јеромомаха Јована Максимовича, и половином 1695. године произведе за архимандрита Елсцког манастира, којим је до тог времена управљао сам. Ускоро после тога свети Теодосије се престави ка Господу, петог фебруара 1696. године. Горко оплакан од осиротеле пастве, свети Теодосије би погребен у черњиговској саборној Борисогљебској цркви.


Свети Теодосије не остави своју паству ни по завршетку свога земног служења. Од његових нетљених моштију стадоше се догађати чудеса. Низ чудеса отпоче са благодатним исцељењем од тешке болести његовог наследника на архиепископском престолу черњиговском, преосвећеног архиепископа Јована Максимовича. Преосвећени Јован се тешко разболе; болест се нагло погоршаваше; болесник стаде бунцати. и када болест беше на врхунцу, наједаред преосвећени призва к себи келејника и нареди му да одмах у његовим одајама обави вечерње и прочита за њега богослужбено молитвено правило, и да за сутра изјутра спреми све што треба за архијерејску службу коју ће он служити. Они који се налажаху око болесног архипастира помислише да он бунца. Али на његово упорно настојавање они најзад устукнуше и испунише му жељу. Сутрадан, на запрепашћење свих, преосвећени владика, потпуно здрав, одслужи божанствену литургију. Потом он објави присутнима, да му се дан пре јавио светитељ Теодосије и рекао му: „Служи сутра и – бићеш здрав“. У знак благодарности за своје тренутно, чудесно исцељење од тешке болести, преосвећени архиепископ Јован Максимович састави у част угодника Божјег „похвалу“ у стиховима.

За овим чудом стадоше се ређати чудеса благодатног чудотворца светог Теодосија. Чудеса од светих моштију његових често су била праћена јављањем светог Теодосија болесницима у сну, при чему је он наређивао да се моле, да посте, да отслуже молебан итд., обећавајући исцељење. Понекад пак он је при томе давао поуке, саветовао и очински прекоревао за извесне грехе. Тако, једноме немчи светитељ се јавља у саном виђењу и говори му: „Иди у саборну цркву, направи молебан и бићеш здрав“. Сутрадан немча, на запрепашћење свих, стаде говорити. А затим, угледавши у саборној цркви светитељеву икону, познаде у њему оног угодника Божјег који му се беше јавио у сну. – „Благосиљам и опраштам“, говори светитељ свештенику који у сну исповеда пред њим своје грехе и моли му се за исцељење сина; при томе му обећава да ће му исцелити сина, што се сутрадан и збива. – Једној жени која се са сузама молила Богу и призивала светитеља да се помоли за оздрављење њенога мужа, чудотворац умиљато говори, тешећи је и храбрећи: „Нe плачи, ја ћу умолити Бога, и муж твој биће здрав“. И убрзо затим муж њен, који је око године дана патио од тешке болести, потпуно оздрави. – Светитељ се јавља једној болесници која га је призивала, и говори јој само једну реч: „Успокоји се“, и њене душевне патње потпуно престају. – Уопште, тешко је набројати сва дивна исцељења, извршена молитвеним посредовањем светог Теодосија. Доста је рећи, да су она са свих крајева Руске земље стала привлачити ка његовом гробу многобројне гомиле богомољаца.

Нетљене мошти светог Теодосија биле су откривене 14. фебруара 1772. године, што значи на 76 година после његовог блаженог престављења. У току времена стале су се у саборној цркви, где леже светитељеве мошти, водити белешке о исцељењима која се догађаху од светих моштију. А од 1850. године у истој саборној цркви Черњиговској стално се води подробан летопис о чудесима која се збивају на молитве упућене светом Теодосију. Слава Богу, дивноме у светима Својим!

Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски
 
 

Нема коментара:

Постави коментар