уторак, 21. фебруар 2017.

Ана Саприкина: Зашто је пост и за дјецу?

Мајчинска запажања

Пост, наравно није дијета. То је време покајања и молитве. То је као нека пауза, станица у нашем сујетном животу, када се према себи односимо строжије. Пажљивије једни према другима. То никако није банална замена свињских котлета кромпир-палачинкама. Слава Богу да се о томе говори. А православни родитељи међу собом расправљају још и о проблему дечијег поста. Када пост постаје време борбе с лошим навикама и склоностима, борба, у којој се могу наћи чак и седмогодишња деца. У многим православним породицама у време поста ограничавају гледање филмова, одлазак на интернет, компјутерске игрице. Одлично је када деца и тинејџери заједно с родитељима, уз пристанак и јединомислије, истински заједно, као један организам живе животом Цркве. А то укључује и дане Велике и Свете четрдесетнице…

Али како бива са ограничењима у храни? Духовни део поста је неупоредиво важнији од приземног неједења меса. Али, ако су важни „квалитативни“ и „духовни“ део поста, зар онда ограничење у храни постаје сувишно? Не чини ли се то застарелим? Примитивним фарисејством, које смо ми етикетирали?

Када дође до речи о посту деце, најчешће се упоредо појављују две тезе:

1.      Црква је одредила пост за одрасле, а не за децу;

2.      Пост штети здрављу детета.

Да бисмо сазнали став Цркве, потребно је обратити се учењу Светих Отаца. А да бисмо увидели хоће ли пост шкодити здрављу детета, потребно је знати, о ком се тачно детету ради и од чега је оно болесно, и уз то бити лекар, пожељно добар, образован и пун искуства.

А ево шта о посту деце говори велики васељенски учитељ и светитељ Василије Велики:

„Пост чува малу децу, уцеломудрује младе, чини часним старца, јер је сед, украшен постом, достојнији поштовања. Пост је украс који највише приличи женама, узда у цвету младости, чувар супружништва, васпитач деце. Такве су услуге поста сваком појединачном дому… Деца, као цветнице, да се орошавају водом поста.“. [1]

И светитељ Јован Златоусти опомиње нас на становнике града Ниниве који су, будући осуђени на пропаст од Бога због својих грехова, били помиловани због своје спремности да се исправе и тродневног поста:

„Горко је било ђаволу, када је видео да се сва његова војска обратила Богу и заративши с демонима, када су тој борби приступила и деца, жене, млади заједно с одраслима, када су бесловесне животиње у виду сабораца биле присаједињене војничком строју. И видео је ђаво нов призор: скот је учествовао с људима у (достизању) праведности и постио ради спасења домаћина.“ [2].

Видимо да, према мисли велико црквеног учитеља, има свој смисао, своје значење, не само пост „мале деце“, већ чак и пост – замислите само (!) – животиња.

На другом месту свети Јован Златоусти посебно говори о посту деце:

„Чули сте шта је казао Јоил: женик нека изиђе из своје клијети и невеста из ложнице своје… саберите старце и дјецу и која сисају (Јоил 2.16)… Тако како су сви одрасли мушкарци огорчили и прогневили Бога, тако нека, рече, умољава Разгневљеног узраст који још за грех ни не зна.“ [3].

Свети Јован Златоусти: 
„Као што телесна храна храни тело, тако и пост јача душу“

И тако, за молитву и пост потпуно је необавезан развијен интелект или, напротив, погруженост онога ко пости у озбиљне, „одрасле“ грехе.

Показује се да су пост и молитва – делови живота наше Цркве – целе Цркве, а не само одређених чланова, који су достигли неки одређени узраст. Пост може донети корист свима нама. И монасима, и мирјанима. И одраслима, и деци, и девојкама и старцима, и… да, чак и малој деци.

Како ће бити ономе ко је болестан – то је сигурно веома индивидуално питање, ко то може спорити? Тешко оболели људи се могу наћи и међу 80-тогодишњим монахињама, и међу 30-тогодишњим мушкарцима, и међу петогодишњом децом.

Али да ли је исправно самоуверено тврдити да ограничења у примању хране животињског порекла по избору, као што пушење или алкохол, штете здрављу малог детета, старца или младића? Постоје лекари који су уверени у корист поста – чак и за малу децу.

Овако је о користи дечијег поста говорила терапеут Наталија Тарасова у интервјуу порталу „Православие.ru“[4]. Такође и познати московски педијатар са више од 50 година радног стажа, кандидат медицинских наука А. М. Тимофеjева у својој књизи „Разговори дечијег доктора“ пише:

„Постоји мишљење да само месне намирнице могу обезбедити све неопходно за организам који расте и да га насите, да су месни производи корисни како старим, тако и младим, болесним и здравим… А како, уопште, треба правилно јести? То је веома озбиљно питање. Потребно је не само узети у обзир састав средине која га окружује, већ и климу, географски положај,  религиозне погледе сваког народа. У Русији су увек били са великом задршком у прихватању месне хране. Јели су каше, поврће, бобичасто воће, печурке… Није ли примерено вратити се искуству минулих година? Много болести било би могуће избећи правилним организовањем исхране.

За децу је здраво да имају не мање од два вегетаријанска дана недељно, а другим данима у току месеца месних оброка не би смело да буде више од једног дневно… Уверићете се да унутрашњи органи почињу нормално да раде, нестаће непријатности попут надутости абдомена, подригивања, отежалости у јетри, затвори, … Слична храна чува децу од многих хроничних обољења дигестивног, плућног и система срца и крвних судова и посебно од алергијских стања“[5].

Мени се самој посрећило да много разговарам са овом докторком и запишем њене одговоре на питања о дечијем посту. А. М.Тимофејева говори о томе од ког узраста дете може да почне да пости:

Доктор А.М. Тимофејева: „За децу је корисно да им се ограничи масна храна.
То не доводи ни до малокрвности, нити до губитка тежине

„У време поста могуће је потпуно мирно уклонити месо већ у том узрасту када дете почиње да прелази на такву храну. Никада нисам видела да је недостатак меса довео до малокрвности, или губитка тежине. Ако деца у посту не једу масно – нестаје алергија! И олакшава се процес варења… Ако дете има више од две године и има неких алергијских тегоба, њему је онда просто неопходно укинути месо, али и млеко. Рибу можете давати. Овде се треба посаветовати са духовником. Ако благослови – лако ћу да уклоним и рибу – то је само на корист детету.“.

Речи докторке Тимофејеве о посту биле су оријентир неколико покољења московских православних многодетних породица, код којих је у посту, у фрижидеру било мрсне хране. Само дечији кефир и неслани колачићи за оброке деци.

Уосталом, разговор није о лекарима.

Реч је о томе је ли то потпуни смисао дечијег поста? Шта може да подари детету, дечачићу, школарцу, младоме, традиција периодичног одрицања од употребе меса и млека?


Запажање прво: Пост као навика

Одрасла сам у породици, у којој у посту, као и увек, праве једну храну за све, то јест, у време поста мама је правила само посна јела. У великим постовима у фрижидеру није било мрсног – осим дечије хране. Тако је било и са породицама мојих другова и другарица. Таква је била и породица нашег духовника. Као што има дана слободних и радних. Као што има лета, јесени, зиме и  пролећа. Тако и пост – једноставно постоји.

Наравно да је важно да пост не буде на силу. У нашој породици сви посте. Али ја свако од деце питам: „Хоћеш ли постити овај пост?“ Наравно, поставивши ово питање детету које живи у православној породици, црквеној култури, које живи у породици где нема шансе да се пост не пости – чврста намера детета да пости већ је „предодрећена“ свим устројством породичног живота. Али такво постављање питања показује да је пост као и све друго лични избог свакога.

Ништа друго, већ баш пристанак на пост постаје за дете једно од показатеља „одраслости“.

У нашој породици, трогодишњи дечак добија увече шољу млека и кашицу за доручак. А већ петогодишње дете строго држи све постове. Притом, по својој жељи. Уосталом, старија браћа и сестре посте и родитељи, такође, посте. „Ја сам већ велики!“ – буни се петогодишњак, кад му предлажем да у среду или петак попије млеко које је остало од млађе сестре. „Добро, ја не притискам, велики, ако си велики немој пити“. Ето тако прихватање поста постаје један од показатеља „одраслости“.

А још и способност да се нечега одрекне, способност да не поједе, не попије нешто, шта год му се прохте – то је несумњиво знак одрастања. Баш то, а не изглед мобилног телефона или џепарац. Нека је то дечије уздржање, незрело, нека је подражавање старијих – али то је већ уздржање.

Деца која су се од детињства навикла да посте, лако ће постити и касније, у старости, у младости, у одраслом добу. Ако привикнемо на пост шестогодишње дете, нећемо морати да лупамо главом када му са дванаест, петнаест година предложимо да почне да пости.

Уздржање, пост ће постати неодвојиви део његовог живота. Наравно, ако наше дете уопште остане у Цркви…

Свети Лука Војно-Јасенецки: 
„Не умањујте значај поста, приучавајте посту децу од најранијег узраста“

Запажање друго: Пост као могућност пливања узводно

Пост школарца је посебна прича. У школској кухињи за доручак и ручак увек дају мрсан оброк. Понекад буде риба, али не средом и петком, већ понедељком и четвртком. Чудно, али је чињеница. Шаљући децу у школу, ми им саветујемо да не пробирају, већ да једу све, осим меса.

Али деца сама праве избор. Ја сам се у детињству строго хранила, чак и без рибе. Двоје од моје деце су сами решили да строго посте не само код куће, већ и у школи, и тако посте већ неколико година. Не хвалим их због тога, али их, наравно, и не грдим. Једноставно им дајем да понесу са собом нешто од посне хране.

А још једно моје дете, школарац који учи у истој тој установи и храни се у тој истој трпезарији, у посту у школи једе млечне производе, а одбија само месо. И у том случају нити хвалим, нити грдим. Ни наглас, ни у себи – никако. Не упоређујем то дете са осталим „посницима“. Свако прави свој избор. Главно и задивљујуће је нешто друго: деца која су расла у ритму поста, у доба поласка у први разред спремна су да самостално и слободно бирају да се уздрже од хране.

И то није домаћи пост, где су увек на столу укусна, омиљена и разноразна посна јела. Овде су пред тобом на тањиру кувани купус и кобасица. И ти ћеш појести купус са хлебом, а кобасицу ћеш понудити некоме од другара из разреда. Ово је већ заиста уздржање. То је подвиг за који ни изблиза није способан ни сваки одрастао човек. То је већ пост. Прави.

Ако дете иде у основну школу и још пости – то се по правилу примећује. Сви једу пљескавице а ти не. Сви се хватају за јогурт а ти одлазиш у страну. Сви једу колаче, сладолед, и друге посластице а ти се одричеш. Не зато што их не волиш. Не зато што је мама забранила – мама није овде, не види. Ти си једноставно „верујући“. А то су већ „религиозна убеђења“. Видљива, практично опипљива, за разлику од свакаквих неоснованих декларисања.

Учила сам у разним школама, завршила сам светски институт. И треба рећи да деца више од других људи из исте групе или разреда имају поштовања према онима који посте. Да, чак и у основној школи, деца су у стању да уоче подвиг одрицања од укусне хране, која је у тањиру, да процене подвиг некуповања сладоледа онда када за то има новца. Проценити, при том, не значи онога ко пости поставити на некакав пиједестал. Пост тога не уводи одмах у категорију „јаких“. Напротив, пост излази ван свих система оцењивања „снаге“ и „слабости“. То је нешто несхавтљиво, чудно и другачије.

Пост и у свему другом помаже да будемо другачији, да не личимо на остале из разреда: не пушити, чувати целомудреност…

У десетом разреду (2. разред средње школе, прим.прир.) сам се нашла у новој школи. Када се сазнало да држим постове – сви, наравно, завирују у твој тањир, као и у твој лични живот – нови другари из разреда, од којих нико није био црквен, били су запрепашћени. Главни комедијаши су се, наравно, грохотом смејали. А када су видели како се све то остварује у животу, када су видели да стварно волим школске кобасице, али да средом и петком обавезно нудим то кулинарско чудо њима, вечно гладним – то су брзо увидели. И још су питали: „А, јел’ ти већ почео пост?“ И до краја се нико више није смејао. Сви су схватили: постоје ствари које ја сама себи не дозвољавам. Не из страха, нити кукавичлука, не због зависности од родитеља, већ у сагласности са сопственим, посебним правилима.

Тако и не чуди што сам, строго постећи и дајући им виршлу и кобасицу, и у свему осталом била другачија. У њиховим очима  сам била „верујућа“ и „са убеђењима“. Значи да ми се „праштало“ и то што “нисам ни пробала цигарете“ и, што је још страшније, „да се ни са ким нисам пољубила“. Било ми је „допуштено“ да јавно изјављујем да су за мене односи пре брака неприхватљиви. Рећи да су ме стварно уважавали као и све друге – не, није било тако. Мени је једноставно било „дозвољено“ да не будем као сви, нису ме исмевали, понижавали, као што обично раде са „белим вранама“… То је значило и да нисам била део првих „њихових“ журки, нису ме звали да са њима попијем, нису ми поверавали „своје“ тајне и понекад… понекад, ме је то и болело. И мада су са мном комуницирали, неки ме на свој начин чак и волели, понекад сам пожелела да будем „као и сви“. Али, ако си већ кренуо тим путем, иди до краја. Уосталом, проблеми православне омладине су потпуно друга тема.

Свети Пајсије Светогорац: 
„Младићи који се не уздржавају, чак и на анђеле гледају плотски, као житељи Содома, који су се удаљили од Бога“

Запажање треће: Пост као вид послушања

Зашто постимо баш у среду и петак, а не у четвртак и суботу? Зашто постимо од 27. новембра до 6. јануара (новог календара), а не од 25. новембра до 16. децембра? Зашто Велики пост траје баш седам, а не осам или три недеље? За то постоје разлози. Са њима је могуће и неопходно упознати се, размотрити их, али је најважније да нам је баш тако заповедила наша Црква. Зашто пост препоставља ограничавања у храни, а не у одећи, сну, комуникацији? Зашто не једемо месо и млеко, када је забрана слатког и брашна, на пример, логичнија, кориснија и озбиљнија? Зашто ми православни у посту не користимо баш производе животињског порекла? За то постоје разлози. Али је овде главни разлог – наше поверење, наша послушност Цркви.

Слобода је важна, као и слобода избора, али пут до слободе води кроз послушање. И пост је могућност да се научимо да слушамо – да слушамо глас Православне Цркве.

Ми просто не приморавамо нашу децу да испуњавају некакав скуп религијских обреда: метаније, молитва пре јела, крстимо се, исповест… ми не приморавамо уопште, ни у ком случају, никога, осим сами себе. Ми сами живимо живот Цркве и приводимо њему и своју децу. Није да их просто приводимо, већ и све што можемо објашњавамо, учимо их учењу Цркве, учимо заједно са њима, заједно се трудимо да нађемо објашњење црквених обичаја, традиција, устава. Није само „тако треба“, већ „зашто баш тако треба“, због чега ће тачно тако бити боље за нас. Али „и тако треба“ – такође. И чак иако нисмо нашли објашњења, ми свеједно примамо то што нам предлаже Црква. Прихватамо – зато што верујемо.

Држећи пост и знајући да га је установила Црква, деца се уче да држе оно што је Црква установила. Тако проста, тако банална, тако опипљива ствар као што је пост, од детињства и младости нас учи да потчинимо свој живот, своје жеље, свој фрижидер, чак и свој тањир… учењу Цркве. „Не живи како ти се прохте, већ како Бог говори“ – такву, чудесну, руску народну пословицу доноси уџбеник првог разреда програма „Школа Русије“ из књижевне лектире. „Не живи како ти се прохте, већ како Бог говори.“ – говори и нама, нашој деци, држање поста.

Св. Николај Српски: 
„Увек сито тело обично показује увек гладну душу“

 Запажање четврто: Пост као наука управљања собом

Уздржање – то је управљање самим собом, то је када се човек „држи“, када престаје да буде роб својих жеља, а постаје господин и управитељ. О томе занимљиво говори свети Јован Златоусти:

„Управници су они који умеју да управљају собом… Ко хоће да буде управитељ дома и да њиме добро руководи, тај је дужан да, пре свега, устроји своју сопствену душу јер је она њему најближи дом… Ко је успео да устроји своју душу и да у њој једно учини владајућим, а друго потчињеним, тај ће бити у стању да управља и домом; ко домом, тај и градом, а ко градом, тај и васељеном.“[6]

Ред у породици, устројство државе – све почиње од способности свакога да управља самим собом. Човек који уме да управља собом је цар и самодржац у својој души. У противном, како каже руска пословица, настаје нешто страшно и, авај, понижавајуће: живимо без „цара у глави“, када демократске масе наших жеља управљају нашом вољом, разумом, духом.

Потчињавање својих осећања, свог језика, својих настројења, жеља – „цару у глави“ – и јесте уздржање. Када читамо дела светог Јована Златоустог, тада ће честа реч „уздржање“ у грчком тексту звучати као σωφροσύνης. Шта буквално значи „целомудреност“. Да, испоставља се да су целомудреност, целовита мудрост (целостная мудрость) и уздржање веома блиски појмови.

Научити дете уздржању је један од главних педагошких задатака, које поставља пред нас, родитеље, наш драги и вољени светитељ, Јован Златоусти. Ево о чему велики васељенски учитељ и светитељ предлаже родитељима да разговарају са децом:

„Од почетка о уздржању (σωφροσύνης), или пре свега о неопштењу са нечастивцима… о разговору са добрима… о уздржању стомака, о задржавању руку, о неграмзивости, о томе да су новац и слава и све слично – ништа.“ [7].

Ето тако, у једном реду: способност управљања собом у сфери полова, способност формирања и филтрирања свог круга дружења, способност управљања својим желуцем, управљати својим гневом… Краће, држати свој живот у реду, за уздама.

Баш такво уздржање, уздржавање у свим сферама живота, управљање свим жељама и осећањима и јесте истниско уздржање и истинска целомудреност. Али, приметимо, овде има своје место и управљање својим „стомаком“.

А најинтересантније је то да баш уздржавање у храни може бити први степеник на путу до стицања искуства у управљању самим собом.

Тако у „Трактату о васпитању деце“, Златоусти предлаже разне методе да се дете научи целомудрености, уздржању баш у животу полова. Једно од тих средстава је овакво:

„Нека твоје дете научи да пости, ако не истрајно, а оно у крајњој мери два пута недељно – у среду и петак.“ [8].


Питамо се, откуд овде целомудреност? Али како ће помоћи детету то што не једе одређеним данима месо да се сачува од блуда, те страсти „младалачког узраста“?

А помоћ може бити суштинска.

Жеља да поједе, да поједе укусно – једна је од основних и најјачих код човека. И ако је  дванаестогодишњи дечак способан да управља својим желуцем, способан да не поједе сарделу кад пожели, он ће онда научити да управља и својим жељама, и са четрнаест и шеснаест година ће му бити лакше да научи да управља и својим другим природним и основним жељама. Не значи да ће бити лако, али ће бити лакше.

Ето пријело му се нешто укусно за дуручак. Природна, нормална, људска жеља. Отварамо фрижидер –  а тамо чоколадни колачић са шлагом. Омиљени! Пружиш к њему руку – ту је питање самом себи: „сад је пост?“ Авај, среда. Значи, чекамо до сутра. Или у школској кухињи вруће пирошке са месом. У џепу новца за две такве. И аутоматски питање – а може ли? Па данас је уторак, значи да може! Да, код онога ко пости много година, то питање ради на аутоматском принципу. То питање ми сваког јутра поставља мој шестогодишњи син: „А данас може млеко?“. Сада је почео и да се оријентише у календару, трчи, гледа – који је данас дан?  Има ли ознаке да је пост?

То је веома важно питање: може ли желети даље или не може? Може ли да се поједе то што се жели или не може? Тај одговор се налази, не у области сопствених жеља, могућностима и логичком расуђивању свог Ја, мог новчаника, мог фрижидера, већ у области, по могућству и неопходно, неког вишег, унутрашњег закона.

По тој схеми ради систем управљања и другим жељама, осећањима и настојањима. Свиђа ми се тај младић. И ја се њему свиђам. И ето, већ смо полудели од заљубљености. Али има оно што се не може радити. Хоћу да се предам баш овом, обожаваном, зеленооком, одмах, без остатка… Може ли? Може. Али не сад.

Уздржање у храни и учи овоме „не може“, када „желим“

Како није ни банално, површно, нити прозаично такво поређење… али месо и млеко никако нису зло, то је дар Божији, који ми примамо с молитвом и благодарношћу. Али не сада у Великом посту, већ после Васкршње Литургије и после молитве и благослова трпезе. Тако и драгог човека можемо волети целог, без остатка, и душом и телом. Али баш телом изричито само после Венчања. Нека је жеља силна, нека и он жели силно, али још не може. Чак и ако он не жели тако и оде… Свеједно, не може. И томе да не може када се хоће, и учи уздржање у храни.

Уздржање у полној сфери, уздржање у гневу, уздржање у речима – то је степен далеко озбиљнији, од уздржања у храни. И многи који држе пост у области кроћења желуца се налазе у неком противљењу уздржању језика, раздражљивости… Али опет уздржање у храни као примитивније, може нас и нашу децу припремити за више видове уздржања. Најважније је схватити да ово примитивно стомачно уздржавање јесте важна, али одвећ почетничка етапа. А без те почетне припреме, без те прве степенице, ми бацамо своју децу ненаоружану, неувежбану и неприпремљену на бојно поље са страстима.

***

Наравно, ако деца нису научила да посте, ако сада не посте и никада не буду постила у будућности, то никако не значи да ће огрезнути у све страсти, да ће обавезно бити робови својих жеља. И напротив, ако посте од трогодишњег узраста и расту у оцрковљеној  породици, то никако не гарантује да са шеснаест година неће постати наркомани, алкохоличари или блудници. Авај, уопште нема гаранције! Уз то, за достојну припрему будућег војника Христовог, кога смо ми призвани да васпитавамо, наравно да је недовољно да просто петком не једе месо. Али, због тога пост није мање педагог-помоћник по питању васпитавања наше деце. Пост је од Цркве дарована нама и нашој деци „штака“ за пролазак уског и компликованог пута до двери Царства Небеског.

Као и сваки други лек, неколицини људи пост није дозвољен. Да би постили, одредили меру и услове за примање овог чудотворног, вековима провереног лека, неопходно је посаветовати се са лекаром – свештеником. Али пре него што просто избацимо из свог живота, из живота своје породице то лековито, васпитно-превентивно средство, пре него што га одбацимо зато што нисмо разумели његово објашњење, зато што тај педагошки лек има већ неколико хиљада година – треба барем покушати. А шта ако неочекивано помогне? Ако одједном проради?

[1] См.: Василий Великий, святитель. Беседы. Беседа 2. О посте 2-я.

[2] См.: Иоанн Златоуст, святитель. Беседа 2. О покаянии ниневитян // Иоанн Златоуст, святитель. Творения. Т. 12. Кн. 3.

[3] См.: Иоанн Златоуст, святитель. О статуях. Беседа третья // Иоанн Златоуст, святитель. Творения. Т. 2. Кн. 1.

[4] http://www.pravoslavie.ru/88505.html.

[5] Тимофеева А.М. Беседы детского доктора. М., 2003. С. 92–93.

[6] См.: Иоанн Златоуст, святитель. Беседы на деяния апостолов // Иоанн Златоуст, святитель. Творения. Т. 5. Кн. 1.

[7] См.: Иоанн Златоуст, святитель. Беседы на послания к Колосянам // Иоанн Златоуст, святитель. Творения. Т. 11. Кн. 1.

[8] См.: Иоанн Златоуст, святитель. De inani gloria et de educandis liberis. §79.

Анна Саприкина
С руског: Православна породица
Извор: православнапородица.орг.срб/Православие.ру 
 
 
 
 
 

Нема коментара:

Постави коментар