Када приметиш утеху у свом срцу, просветљење у свом уму и созерцање, одмах се спремај. Не говори: „Даде ми се починак“, него припремај своје оружје — сузе, пост, бдење и молитву — постави стражу на чула да чувају ум.
Одакле ће почети битка? Од демона? Од људи? Од сопствене
природе? Не дремај пре звука ратне трубе. Када дође до битке, показаће ти се
твој подвиг и победа.
Уистину, када благодат дејствује у теби треба да се уплашиш.
Ако пак видиш да те муче искушења и да те са свих страна опколила тескоба, тада
се радуј. Не жалости се, не тугуј, не очајавај. Сакупи снагу у себи, јер ће
доћи утеха и радост.
Ти говори овако: „Буди одважна, душо моја. То је искушење,
проба и тескоба, након чега ћеш много дана имати мир, радост и благодат. Кажи:
„Благодарим Ти, Христе мој, јер си ми у тескоби дао простор … и карајући покара
ме… и изведе у покој душу моју” (в. Пс 4, 1; 117, 18 и 65,12).
А штап је противотров за сваку страст. И демони га се плаше
и дрхте, видећи да човек као мученик кажњава самога себе љубави Христове ради.
С времена на време, када страсти устану против душе и желе
да збаце коњаника тј. ум, када свака страст подигне главу, дај јој команду:
„Ћути, престани, иначе ће штап да ради!”
Тако, на пример, долази помисао која те мучи у цркви: „Због
чега опет пева брат твој а не ти, иако је на тебе ред?” Ти јој кажеш: „Боље да
се радује мој брат, него ја!” Помисао наставља: „Зашто, кад би то било праведно
и правилно?“ Ти јој реци: „Ђаволе, остави ме”, и погpужаваш ум своју молитву“.
Кушач скаче и хоће да пукне: „Али зашто?“ „Добро”, реци му „Добро, сачекај мало
и рећи ћу ти ја зашто!”
Одмах изађи из цркве и пожури у келију. Тамо узми штап и
гневно реци: „Ево твог зашто, ђаволе! То је оно. То је правда“ коју си тражио
од мене, узми је!“ Рањавај њега у свом телу и самим тим пожали се Христу на
њега као на узрочника твог бола. Дрхтећи, демон одлази а долази Христос,
испуњава те умиљењем и олакшава страст, а ти се учиш уметности побеђивања.
Савладава те сан? Одбаци млитaвoст. Узнемирује те гнев,
Скрши егоизам. Огорчују те злопамћење и завист? Учини то исто. Не допада ти се
храна? Опет исто. Подиже се телесна битка? Усправи се као силник и зарати са
својим непријатељима. Уопштено говорећи, кад год тело или помисли затраже
„правду“ и упитају „зашто“, одговор је штап.
„Или нека поживим један час како Ти хоћеш, Христе, или нека
ме нема више у овом животу”, тако плачеш и тугујеш, и долази милост Господња.
Умирују се страсти, и мириш се са самим собом, са Богом и са васцелом
творевином. Слаби тело са свим својим мудровањима. Више му није потребан штап,
јер је научило да се потчињава духу.
А ја, пре него што ми је клонуло тело, много штапова сам
поломио на сопственим бедрима. Стајао сам над самим собом као џелат. Читаво
моје тело је дрхтало, видевши да ћу да узмем штап. Демони су бежали, страсти су
се умиривале, долазила је утеха и радовала се душа. Такав је закон Божији.
Све оно што изазива насладу, исцељује се страдањем. Доста о
томе. Ако желиш више да сазнаш, прочитај Житија светих. Прочитај да би видео
колико су злострадања користили свети против свог старог човека, колико су,
хтели – не хтели, мучили саме себе док се није расцветао цвет чистоте, миомирис
светости. Због тога су и њихове мученичке и свете мошти миомирисне и изливају
миро.
Старац Јосиф Исихаста
двадесет и треће писмо
Извор: Манастир Подмаине
Нема коментара:
Постави коментар