уторак, 10. јануар 2017.

СЛОВО О УМИЛЕЊУ И СУЗАМА 7

 (Схиархимандрит Стефан Србин)

Једном приликом, мој незаборавни старац посетио је оца Теодора, брата Јеротеја Кавсокаливијског. Познавао сам оца Теодора, проигумана манастира Григоријата. Био је то приступачан, слаткоречив и благонаклон киновит.

„У вашим келијама, старче, осећа се дух подвижништва и умилења”, рекао је мој старац.

„У тим келијама су, чедо моје, некада живели одважни и свети монаси. Ту се сада настанио један грешник и нехајник. Чиме ћу се оправдати на будућем Суду”, одговорио је и бризнуо у плач и јецаје.

***

Један старац је рекао: „Кад се помешају са знојем, сузе монаха значе очишћење за душу.”
Кад је душа распламсана љубављу, вером и покајањем, онда се након молитве на бројаници и речи „Господе Исусе Христе, помилуј ме” појављују сузе умилења. То сам видео и на делу. Кад сам се са једним младим монахом молио на бројаници, његова душа се испунила таквим умилењем да више није био у стању да настави молитву.

***

На Светој Гори живео је и старац Евгеније, облагодаћен посебним даром умилења. Најпре се подвизавао у ватопедском скиту, а затим је прешао у сам манастир Ватопед.
„Слично блудном сину, и ја вапим: Оче, сагреших Ти. Ударам се у груди да би ми се Господ смиловао и да бих се опет обукао у првобитне одежде”, говорио је он, а затим почео да плаче.


Извор: Старечник

Нема коментара:

Постави коментар