Сан Патријарха Павла

Архимандрит Јован Радосављевић

Кад се отац Павле Стојчевић, ђакон и наставник Призренске богословије, још као Гојко у Бањи Ковиљачи разболео 1944. године, сањао је да га неко гони и да је у бежању запао међу стене и коприве. У том тренутку види он близу себе оца Василија Домановића, који је у то време био старешина манастира Благовештење. Будући узнемирен у кршевитом месту с копривама, отац Василије му пружи конопац и избави га те све невоље уз неке стене које су га окруживале.

Касније је разумео тај сан, да му је отац Василије својим заузимањем и молитвама помогао да оздрави у време свог монашења 1948. године.

Тумачење снова

Епископ Николај тумачио је снове према Библији – Светом Писму и неким светим оцима.

Патријарх Павле, још као монах говорио нам је да снове треба тумачити и делити тројако: да могу бити од Бога, од ђавола, и као пројекција доживљеног у будном стању.

Тумачење Гојковог сна по његовом схватању кад је постао монах

Сан је имао кад је 1943/44. године постављен у Бањи Ковиљачи за васпитача избеглој деци из Босне за време рата 1941. Тога лета као васпитач извео је децу у природу до једне речице притоке Дрине. Један дечак загазио је у вир реке и почео да се дави, јер није знао да плива. Гојко је био близу њега. Одмах је онако са оделом скочио у реку и спасао дете. Али, онако мокар, док се вратио у Бању, он се прехладио и добио запаљење и процес на плућима. То није било без Божијег знања.

Одмах се поново вратио у манастир Св. Тројице на Овчару. Затим у манастир Вујан, у октобру 1944. године. Крајем 1945. године пређе са игуманом Јулијаном у Благовештење Кабларско. У том братству направи, као болестан, у дуборезу два крста за целивајућу икону у та два манастира – Вујан и Благовештење 1946. године, наменивши их себи за здравље.

Иако је имао намеру да буде свештеник и лекар, јер је упоредо са теологијом студирао и медицину. Међутим, дуга четворогодишња болест смиравала га је и пружала прилику да више размишља о себи и својој будућности, а највише о свом здрављу.

Брзо се уверио да се у нашем манастиру Благовештењу, заједно са мудрим игуманом Василијем Домановићем, осећао као свој са својима, са пуно разумевања и љубави, јер смо га сви волели и желели да остане са нама што дуже, а по могућности, онако слабог здравља и да се замонаши. О томе сам и ја писао у благовештењској монографији, кад је он мене саветовао, да не кажем наговарао, да се одмах пре војске замонашим. Тад сам му одговорио, са готово малом уценом:

– Зашто се и Ви не бисте замонашили, кад вам здравље не дозвољава парохијску службу и бригу о породици?

Ја сам отишао те 1947. године у војску, а он је са искусним оцима, духовницима Василијем и Јулијаном, а једно време и са оцем Антонијем Ђурђевићем Троношким, остао да, онако болешљив, смирено размишља о себи и духовно созерцава свој будући живот и будућност. Следеће 1948. године, добијем писмо у коме ми оци поред осталог, као радосну вест, кажу:

– Упокојио нам се Гојко, а родио нам се монах Павле… О том светом апостолском имену Гојко нам је често говорио: – Кад бих се ја замонашио, узео бих монашко име Апостола Павла. Кад сам 1949. године дошао у манастир, као војник на одсуство, видео сам око подне монаха са дугом изузетно црном косом и брадом, где са паше иде са пастирским штапом за говедима. Прав, здрав, весео. Пришао ми је и рекао:

– Је л’ нам ово долази љута војска?

Пришао сам му да се поздравимо. Потом смо разговарали о нашем будућем животу у манастиру и преласку у манастир Рачу, као погоднијем месту за манастирски живот.

Његова чврста одлука и благодат Божија, уз молитве оца Василија и осталог братства и свих светиња у којима је као болестан био, учинили су, готово у једном маху, да се осетио пред монашењем здравим и духовно радосним, и готовим да постане монах. Зато је са монашком смерношћу кроз сав свој живот уз молитву, рад и подвиг примењивао строгу монашку дисциплину. И нас млађе, као и све остале, тим је путем усмеравао. Никад није размишљао о својим будућим вишим и високим чиновима. На тај начин га је, верујемо, Господ удостојио и највишег патријарашког чина и поставио га да буде духовни отац целе наше Цркве. Што је и народ потврдио, када се упокојио у Господу.

Господ је свакако њега видео, какву је жртву учинио као млад теолог да спасе дечака из Бање Ковиљаче, који се у реци топио. А кроз болест дао му прилику да се у манастиру лакше определи и одлучи да се кроз монашке подвиге преда Њему, а Он ће га даље водити у животу до краја како га је још пре рођења видео и наменио.

На тај начин и сан који је у Бањи Ковиљачи имао кад се разболео, касније је, вели, разумео да је од Бога и да му је отац Василије својим заузимањем и молитвама помогао да изабере монашки живот и да оздрави у време свога монашења.

Свјатјејши оче и Владико, моли Бога за нас!

Извор: Православље новине Српске Патријаршије - бр.1152