среда, 02. новембар 2016.

НА ДАНАШЊИ ДАН УПОКОЈИО СЕ ПАТРИЈАРХ ПАЈСИЈЕ I: Канонизовао је последњег Немањића на српском престолу и учврстио односе Пећке Патријаршије и Русије

Патријарх Пајсије, син попа Димитрија, родио се у Јањеву око 1542. године. Претпоставља се да су богати Јањевци у то време имали своју основну школу коју је и Пајсије похађао. Своје даље школовање наставио је у манастиру Грачаници. Сви који су писали о Патријарху Пајсију слажу се у томе, да је био редак библиограф, љубитељ црквене књиге, о чему сведоче многи записи.

Пајсије је постао митрополит грачанички 1612. године, о чему сведочи његов својеручни запис, који је објављен транскрибован савременим писмом, у коме се каже:»Обретох си минеј непотписан у Митрополији Грачаници аз грешнии недостојни Пајсеј, маанијем преблагаго владики Христа и молитвами пресветије Богородице вазведену ми бившу на сеј престол, јаж(е) несми достојни сеј благодати слову слово воздати, рукоју преосвештенаг(о) патријарха пећкаго кир Ијоана».

У чему се састојала Пајсијева црквена делатност од почетка његове управе митрополијом новобрдском до избора за патријарха није познато. Вероватно да је његов рад и пре и сада био знатан, јер је ускоро затим био изабран за патријарха пећког. Сви наши историчари се слажу да је митрополит новобрдски Пајсије саборно изабран за патријарха пећког 1614. године.

Пајсијевим избором за патријарха почиње период његовог веома активног рада. По записима који су сачувани можемо делимично сагледати његове активности. Он се у записима помиње веома често, више него и један Патријарх пре њега. Записи углавном бележе његов пут, саопштавајући истовремено датум и годину, као и место у коме се налази. Путовао је веома много у току своје патријарашке службе. Нарочиту пажњу је поклањао периферним епархијама, јер је знао да се оне налазе у сталној опасности. Његове канонске посете почеле су, према записима, 1620. године. Те године је посетио запустелу Жичу и одатле однео у Пећку патријаршију тетраеванђеље да се сачува док се Жича не обнови. Вероватно је после ове патријархове посете почела обнова манастира Жиче. Из записа који су остали сачувани знамо да је 1623. године посетио манастир Убожац, а 1626. године «Богохраними град Бечкерек», у коме је резидирао бечкеречки митрополит. У Срему је патријарх био неколико пута. Први пут је био 1627. године, а две године касније посетио је манастир Привину Главу и село Врдник. Из манастира је узео књигу «Чатовник с образи», повезао је и вратио манастиру 1630. године. Патријарх је поново посетио Срем, заједно са београдским митрополитом Авесаломом, и 7. октобра 1632. године поклонили су се моштима светог Стефана Штиљановића у манастиру Шишатовцу.

После посете Темишвару, 1629. године, патријарх Пајсије посетио је манастир Горњак и потписао се на једној књизи манастира Горњака 29. децембра 1629. године а 30. августа 1632. године посетио је манастир Војловицу одакле је узео посни триод. Будући да се патријарх Пајсије много интересовао за прилике у Војној граници, он је 1631. године дошао са митрополитом софијским Јефтимијем у Марчанску епархију, о чему је славонски заповедник, кнез Егенберг, извести Ратни савет у Грацу. У свом национално политичком раду патријарх Пајсије се угледао на патријарха Макарија Соколовића. С друге стране патријарх Пајсије је радио на учвршћивању сталних односа између Пећке патријаршије и Русије будући да је био велики русофил.

Путујући често по својој патријаршији уверио се да прекосавски Срби нису могли несметано исповедати своју веру. Римска курија је ставила у задатак призренском бискупу Масреку да настави са покушајима да Србе преведе на унију и да дође у везу са патријархом Пајсијем. Приликом разговора архиђакона Леонардија са патријархом Пајсијем, патријарх и његова ужа околина били су спреми да у догматским питањима полемишу са ученим архиђаконом Леонардијем. Они су своје знање црпили, углавном, из Крмчије Светог Саве.

За време дугогодишње управе патријарха Пајсија у тешким временима учињено је много на обнови храмова и живописа у њима. Одричући се ослободилачких акција патријарх Пајсије, разочаран обманама Запада, почео је, од друге деценије ХVII века, акцију у духу времена Макарија Соколовића. Она се састојала у напору за јачање цркве и у вези са тим у оживљавању уметничке делатности, која је била занемарена у немирним временима. Са друге стране, Пајсије се трудио да поправи поремећене односе са Турцима. У томе је потпуно успео и његова управа Пећком патријаршијом спада у период сређених црквених прилика, усклађених односа са турском влашћу, док је српска уметност доживела свој процват.

Патријарх Пајсије је прекрио цркве Пећке патријаршије и манастира Грачанице, обновио живопис у Пећи и трпезарију. У току његовог патријарховања оновљено је много храмова и живописа у другим епархијама, јер су многи следили његов пример.

Познат је и као последњи црквени биограф. Написао је Житије цара Уроша и Службу цара Уроша. Његова биографија цара Уроша V у којој се меша народно са историјским предањем, не поседује неку велику уметничку вредност., али изванредно илуструје дух времена. Патријарх Пајсије је канонизовао последњег Немањића на српском престолу, цара Уроша. Упокојио се 2. новембра 1647. године у Пећи.

Извор: Тв. Храм

Нема коментара:

Постави коментар