недеља, 20. новембар 2016.

НЕДЕЉА ДВАДЕСТДРУГА ПО ПЕДЕСЕТИЦИ

Данас смо добили свевидеће око: и ја и ти, и сви ми. Свевидеће око… И сагледали смо и сазнали велику тајну. Постоје само три света: Земља, рај и пакао. Земља између раја и пакла, а са ње воде само два пута: један у рај, а други у пакао. То је истина које показује данашње Свето Еванђеље. Сам Господ Христос отворио је Своја Небеска уста, Бог проговорио и отворио све светове, дигао завесу са свих светова, и тајна Божија стоји пред нама откривена: Земља, рај и пакао. Земља насељује и рај и пакао. У томе је страхота земље, браћо. Зато је страшно живети на земљи, јер земља снабдева~рај, авај, и пакао. Ми људи на овој земљи живимо као на неком расаднику, бесмртном расаднику. Он производи бесмртна бића, човека, људе.

И данас, Благи Господ казује нам тајну човековог бића. Човек – бесмртно је његово добро и његово зло. Знај, брате и сестро: свако твоје добро и свако твоје зло бесмртно је. Јер твоје добро води у рај, твоје зло у пакао. Данас нам је кроз Свето Откровење данашњег Светог Еванђеља казана и тајна нашег земаљског живота. Почиње наш живот на земљи, да се вечито продужи у ономе свету, вечито: било у рају, било у паклу. Човече! Увек си бесмртан, увек си вечан, никад ниси смртан – не варај себе! И када тело заспи сном смрти – душа је вечно будна.

Чули сте из данашњег Еванђеља како се богаташ, лакомислени богаташ, одједанпут обрео у паклу на ономе свету.[2] Умро, вели Спаситељ, и закопаше Га, закопаше тело његово. А гле, у ономе свету у страшним мукама он седи у паклу, за вечну смрт дао душу своју. А тамо далеко, далеко изнад њега угледа светог и праведног Аврама, и у наручју његовом Лазара – гнојавог Лазара који је лежао некада пред вратима његовим. А гле сад! Лазар у блеску Небеског Царства. Шта је то? Шта се то збило са богаташем?! Спаситељ кроз то вели: На земљи он је живео господски. Одеваше се у скерлет и свилу, и живљаше Господски, и весељаше се[3]. И кад изађе из овога света, пакао га зграби. Гле! Овај богаташ није учинио никакав нарочити злочин. Спаситељ не вели да је он био, рецимо, блудник, прељубочинац, да је био убица, да је био крадљивац – ништа од свега тога! Шта је радио на земљи? Одевао се у свилу, уживао је у оделу. Пази! Пази да ја и ти не чинимо исти грех. Када човек сведе свој живот на одело и на јело, он иде истим путем којим је ишао богаташ. Без обзира био богат или сиромах, ти, ако је живот твој овде на земљи јело и одело – тешко теби! Ти не само да идеш, него трчиш ка своме вечном паклу. Богаташ, богаташ је само лакомислено употребио овај живот, лакомислено. Није сматрао ни небо за нешто озбиљно, нити се Бога сећао, нити душе своје, ето тако, живео лакомислено, уживао, одевао се, јео и пио. А колико данас таквих који живе само ради јела и одела?

Гле, европска култура и цивилизација, за којом погибоше сви трчећи за њом, само то у ствари проповеда, само то човеку намеће: да брине о јелу и оделу. Гардероба и јеловник, то је најглавније! Поломише се државници, поломише се политичари, поломише се мудраци и научници овог света да увећају гардеробу и јеловник на свима континентима: у Европи, Азији, Америци, Аустралији. Шта они раде? Раде исти посао који је радио безмуни богаташ, лакомислени богаташ, схватајући да је овај живот јело и одело. А колико људи данас који живе тако, по томе правилу, по томе принципу; та, непрекидно, по школама, по универзитетима, предавањима, концертима – све је подређено (јелу и) оделу. Шта је то? Шта се ради у Европи? Веселе се људи, одевају се људи у свилу и кадифу. А гле, они уствари галопирају ка своме паклу, они душу своју кроз своје лакомислено живљење у овом свету шаљу у наручје ђаволу. Страшно је бити човек“! Страшно је живети на земљи, и овај живот, који је Божји дар, живот који је велико Божије чудо, тај живот провести лакомислено, свести га на јело и одело, и човека свести на обичну животињу. А европска култура и цивилизација углавном само таки ради: припрема несрећне житеље земље за житеље вечнога зла – пакла!

Драги Господ дошао је у овај свет, постао човек, узео је на Себе тело људско, смрдљиво тело људско, црвљиво тело људско узео на Себе, да га освети, да отвори очи нама људима да је тело створено за бесмртност и Живот Вечни, а не само душа. Бесмртну је душу дао Господ човеку у смртноме телу, а сам је узео на Себе тело и васкрсао из мртвих победивши смрт телесну, победивши смрт тела, да би мени и теби, и свакоме људском бићу, осигурао Живот Вечни, Рај. Он је дошао овде, у овај свет, и објавио је да је за човека најглавније тражити Царство Божије и Правду Његову: „Иштите најпре Царство Божије и Правде Његове, и све ће вам се остало додати“[4], и јело и одело и све што вам треба.

Ко то сеје звезде изнад вас? Ко то сеје сунце изнад земље? Ко? Господ. Јесте ви људи створили небеса? Ко то разлива ваздух преко земље? Ви људи? Где су вам фабрике ваздуха? Све је то од Господа. Па иза свега тог дошао је Он у овај свет, узео тело људско да нам отвори очи, да нам каже ради чега нас је Он створио, и мене и тебе и свако људско биће. Ради Вечнога Живота, јер и тело твоје треба да васкрсне, да уђе у Царство Небеско.

Гле, Господ је сишао у овај свет да нам заиста да Небо. Јер је Он Бог постао човек, са Њиме је сишло и цело Небеско Царство, а где је Цар Неба ту је и Царство Његово вечно: Вечна Божанска Истина, Вечна Божанска Правда, Вечни Живот, Рај. Ето, то је Господ Христос! Где је Бог, ту је и Рај. А ми данас чујемо у Еванђељу Господњем, да између пакла и раја протеже се страшна провалија и да они из пакла не могу у рај, нити они из раја могу у пакао. Господ дошао у овај свет да уклони ту провалију између раја и пакла, да сав свет претвори у рај. Јер, шта је пакао? Пакао је царство греха, пакао је када грех царује у мојој и твојој души – то је пакао. А рај – када ја истерам грех из себе, када га уклоним из себе покајањем и животом по Еванђељу. И Господ дошао у овај свет ради тога да врати теби и мени рај; да покаже најкраћи пут и мени и теби у рај; да се не обретемо тамо у паклу са несретним и лакомисленим богаташима. Шта треба да радимо у овоме свету? Да сматрамо да је овај живот озбиљан дар Божији; да је човек врло озбиљно биће које је Бог створио; да је Бог створио човека за вечност, за бесмртност; да је Бог створио човека да никад не престане његов живот који почиње у овом свету и продужава се у оним небеским световима.

Шта се десило то са земаљским светом када је Господ Благи сишао у њега? Десило се то да су људи почели да побеђују грехе, васкрсавају из мртвих, из духовних смрти. Гле, разбојник на крсту шта је урадио? Стекао рај за један тренутак: „Помени ме Господе када дођеш у Царству Својем!“[5] – завапио је разбојник Господу Христу, Који је био на крсту крај њега. И Спаситељ Благи одговорио је: „Заиста ти кажем, данас ћеш са мном бити у рају“[6]. Гле, како је кратко растојање између тебе и раја. Шта је потребно теби? Оно што и разбојнику: покајати се, поверовати у Господа Христа, да је Он Истинити Бог, да је дошао у овај свет да осигура рај, Царство Небеско људскоме бићу, човеку да осигура бесмртност и Живот Вечни.

Ето, и ти имаш пасош за рај увек у својим рукама – то је покајање твоје. Покајање! Учинио си грех, велики грех, не један, хиљаде грехова; мрак, помрчина напала на тебе, не сећаш се Бога годинама, десетина година, сав си утонуо у помрчину, у таму, у мрак… Али, сети се Господа Христа, сети се Еванђеља, сети се Његових лекова, покајања. Само завапи: Господе, покај ме! Господе, приведи ме Теби! Господе, помени ме када дођеш у Царство Своје! Гле, Благи Господ сигурно ће испунити твоју љубав због вере у Њега.

Десило се то у Београду пре неколико година. У једној осмољетки било је разних ученика. Неки од њих одлазили су на веронауку, кришом у цркву. За једног од њих сазнаду другови и почну га исмевати и дирати. Петар окомио се био на овог дечака што је одлазио у цркву и ишао на веронауку, и непрекидно га дирао: „Нема Бога, нема Бога“. Овај његов друг молио га: „Остави ме на миру, молим те, не дирај ме, не задевај ме“. А овај је продужавао. Једнога дана овај га озбиљно замоли: „Аман, престани са тим“, а Петар рече: „Ако ноћас будем сањао Бога, онда ћу и ја бити сутра у цркви и уписати се на веронауку“. И шта бива? Петар, тај дечак од својих 13-14 година, те ноћи сања ово: Налази се у некој непрегледној равници, киша лије, потрча да се склони од кише, одједанпут, киша се претворила у камење, камење пада око њега. Он вапије, виче, вапије, трчи, а тамо далеко угледа крст, и Господ Христа на крсту, и чује глас: „Оди к’ мени, јер те ја једино могу сачувати. Ако ти не верујеш у Бога, немој друге сметати“. Само то рече Господ. И Петар се пробуди. Сутрадан отишао је у цркву и уписао се на веронауку.

Ето, како је мало растојање између људског бића и раја Божијег, и самог Господа Христа, Истинитог Бога. Сишао на земаљски свет наш, да нам каже шта је Бог, да нам каже шта је човек, да нам каже шта је живот, шта је овај свет. Све је то Господ открио, све је то у Свом Еванђељу дао, све је то у Својој Цркви оставио. Човече! Шта хоћеш још? Имаш Царство Небеско, имаш рај у Господу Христу, у Цркви Његовој имаш сва средства. Шта је вера? Вера те приводи Господу Христу, даје ти Господа Христа, усељује у твоју душу, Бога усељује – ето ти раја! Када душа твоја изађе из овога света, а гле, Царство Небеско је твоје. Шта је Свето Причешће које ти примаш у Светој Цркви Христовој? Примаш Господа Христа, Њега Живог Истинитог, а са Њим примаш Небеско Царство, примаш Рај. Човече, хришћанине! Како је мали размак између тебе и раја, између тебе и Истинитог Бога, између тебе и Господа Христа, између тебе и Царства Небеског!

А какав је рај, шта је рај? Казује нам данашње Свето Еванђеље. Рај у коме је убоги Лазар, пун је таквих милина, таквих радости да се то не може описати. Чујете богаташа где вапије ка Авраму: „Пошаљи ми Лазара, нек умочи врх од прста свога да ми расхлади језик јер горим и мучим се у овом пламену“.[7] Врх од прста свога богаташу? Тај прст био је гнојав на земљи, богаташу! Тај прст лизали су пси, а ти си то гледао, богаташу! Тај прст, Лазарев гнојави прст, зар толико значи за тебе? Зар је тако богатство сада Лазарево? А где је твоје богатство? Где је твоја смирна? Где твоја весеља, где твоје гозбе? – Да! Тако је богат Господ Христос Истинити Бог! Он је створио човека за сва раскошја Небеског Царства и небеских светова. Кад је Апостол Павле био удостојен да види Небеса и све што је Господ припремио за људски род на овоме свету, он вели: „Господ је припремио онима који Га љубе, оно што око људско не виде, и уво људско не чу, и срце људско не наслути“[8]. То је Господ приредио онима који Га љубе, онима који верују у Њега, онима који живе по Његовом Светом Еванђељу.

Браћо, како смо богати! Како је сваки од нас осигуран за Живот Вечни! Не банке, не штедионице, све то осигурава за месец, два, годину, десет, осигурава јело и одело, а Господ Христос осигурава и теби и мени Царство Небеско и Вечни Живот. Богаташи – ми хришћани! Свети Апостол Павле и пише хришћанима: „Ви се обогатисте Његовим богатством…“[9] Господ Христос вас обогати сваким богатством, сваким вечним непропадљивим богатством. Ето, такво богатство пружа теби и мени, и сваком човеку, сваком људском бићу Једини Истинити Бог и Господ Христос, Који је дошао на овај свет да грешнике спасе[10].

А пакао – пакао је царство греха, царство зла. Грех, шта је грех? Грех је сила ђавоља. Грех је тама ђавоља. Грех је отров ђавољи. Када ми чувамо грехе у себи, кад их не исповедамо ми себе трујемо; не, ми себе припремамо за пакао и вечне муке! Брате, кад год пригрлиш грех, кад ти неки грех постане мио, или нека страст, ти се сети да тај грех, да та страст припрема теби пакао; сети се и згади се на свој грех, згади се на своју страст и реци себи: Гле, па ја сам луд ако остајем при свом греху, при страсти која води у пакао, у вечни пакао, вечни пламен, тамо одакле несретни богаташ тражи милост, врх од прста, капљицу воде да расхлади пламен у коме гори његова душа. Ја, ја сам луд ако останем при своме греху, при тој страсти која ме води у пакао. Заиста, човек док се не покаје он је као луд, он_је као безуман. То је казао сам Спаситељ, не ја: „Сваки онај који слуша моје речи и не извршује их, вели Спаситељ, он је луд човек који зида кућу на песку. И ударе је ветрови, ударе је искушења, невоље, недаће, и сруши се кућа, оде и не остаде ништа од ње“[11]. Тако је сваки човек који је чуо Еванђеље Господа Христа, а не изврши, и не живи по Еванђељу Христовом, за Господа Христа он је безуман, он је луд.

Сетите се блуднога сина који је тражио од оца свог богатство, део имања свог и отишао у даљњу земљу, и проћердао све што је имао, и савест и душу, све потрошио и био ван себе.[12] Значи да је лудило, лудило захватило блуднога сина кад је се одвојио од Бога. Тражио: ја нећу више с’ Тобом, Боже и Оче, идем у даљњу земљу. И отишао тамо, у земљу ђавола, земљу греха, земљу страсти. А кад дође себи, вели Спаситељ, он рече: „Колико богатство у оца мога и колико радника и сви у изобиљу имају свега, а ја умирем од Глади у овој туђој земљи, у земљи ђавола; идем оцу“. Диже се и оде. Издалека када га угледа отац потрча и загрли га, опрости му и прими покајничког сина. „Када дође к’ себи“, значи: блудни син је био ван себе док је био далеко од Бога. Тако је са сваким човеком који је далеко од Бога. Уствари, он је увек ван себе, он је вансебан, он је луд. Тек кад се врати Богу, кад поверује у Господа Бога, када душу своју очисти од греха, онда он дође себи. Јер грех – грех је највећи злочин и туђинац у твојој и мојој души; најопаснији туђинац: грех, страст, среброљубље, похота, гнев, гордост – ето злочинаца у нашим душама, ето непријатеља наших, ето оних који нама припремају ужад, омче, вуку нас у пакао! Да, све дотле док у нам царују грех и страсти ми смо вансебни, вансебни. Тек кад дођеш покајању, ти дођеш себи. Тек кад се тргнеш, када размислиш о томе шта је грех и шта ти грех спрема, какву ти вечност спрема: пакао, огањ, пламен који се не гаси, ти, ако имаш мало памети, ти ћеш пригрлити веру, покајање, молитву, и пост, и милосрђе, и све Еванђелске свете врлине, и ићи ћеш за Једним Истинитим Богом; оставићеш такорећи све, ићи ћеш за Господом Христом, јер се за Њим иде вером љубављу, надом, постом.

Благовест, данашње Еванђеље о богаташу и Лазару, и моје и твоје је, брате. Са ким сам ја? Са ким си ти? Да ли са Лазарем или богаташем? Погледајмо себе: где је душа наша? Да ли је уз богаташа, да ли се прилепила уз овај свет и да ли мисли само на јело и одело, или наша душа иде за Господом Христом и тражи Царство Божије и Правду Његову у овоме свету. Проверимо себе: са ким смо? Али знајмо, браћо и сестре: ми у овоме свету, и ја и ти и сваки од нас, стално путујемо, или ка рају, или ка паклу. Трећега пута нема! Свако добро које учиниш то је пут твој који тебе води у рај. Али знај, свако зло које учиниш, а не покајеш се пред Господом, сваки грех који учиниш а не покајеш се пред Господом, то је пут који тебе води пакао. Бирај: пред тобом, пред твојом слободном вољом ето стоји рај и пакао. Од тебе зависи да ли ћеш отићи у рај или у пакао, само од тебе, брате. Не криви никога, него похитај и хајде! Живи вером у Господа Христа, живи молитвом еванђељском, постом, бдењем, милосрђем, чини еванђељска дела и ти стално путујеш ка твоме рају. Када дође тренутак смрти, када се отворе капије небеских светова, онда, онда ће душа твоја добром твојим бити одведена у Вечно Царство добра, у Царство Небеско, у Христово Царство. Али, ако ти и ја, не дај Боже, заспимо у гресима, заспимо у страстима, душа нам заспи у уживањима овога света, онда – онда ми копамо страшну провалију, непремостиву провалију између себе и своје душе, и Раја небеског. И ако себе, не дај Боже, не покајемо док смо на земљи, авај! провалија остаје између твоје душе и раја, провалија коју твоја душа у ономе свету никада прелетети не може.

Браћо моја, створећи нас као људе, створећи мене и тебе као човека, Господ нам је задао велики задатак, свакоме човеку исти задатак: да стекне Царство Небеско и Вечни Живот кроз Господа Христа. Он је ту, Он је дошао у наш земаљски свет, Он нам је дао Цркву Своју, Светитеље Своје, да бисмо стекли Царство Небеско!

Данас, када славимо Свете Безсребрнике, бесплатне лекаре, Козму и Дамјана – ко су они? Рајски људи, рајски житељи још на земљи. Победили су сваки грех још на земљи, сваку страст, срце њихово пуно небеског миља, пуно вере, љубави, еванђељске молитве, пуно поста, пуно милостиње. Ето рајских житеља, ето људи који су још на земљи стекли рај, јер су стекли Јединог Истинитог Господа Христа, Његово Свето Еванђеље, и живе њиме и по њему.

А колико је Светитеља Божијих на овоме свету? Црква Христова слави сваки.дан или једног или двојицу или стотине Светитеља Божијих. Све су то рајски житељи, сви нас они помажу и показују нам пут – пут добра који води у Рај, и помажу нас на таквим путевим. Зато су они око нас, зато ми славимо данас Свете Лекаре, бесплатне лекаре, који су достојни да нас излече, и мене и тебе, од свих наших болести. Не реци: ја нисам болестан. Болестан си! Ако имаш неки грех у души, то је већ болест. Сваки грех је болест, свака страст је болест; среброљубље – каква болест! самртничка болест, убија душу заувек; блуд, прељуба, крађа, ако се не покајеш – страшне болести. Потребни су ти лекари Свети Козма и Дамјан, и мени и теби и свакоме од нас. Од тих разних духовних смрти, о, колико је пута душа, и моја и твоја, умрла у разним гресима.

Само да Господ да покајање свима нама, да васкрсавамо сами себе из свих духовних смрти, и да вођени и руковођени Светитељима и ми уђемо у Царство Небеско, у Рај, у чудесни Рај Господа Христа – Бога Љубави, Који је дошао у овај свет да нас спасе греха, смрти и ђавола и да нам осигура Рај и Живот Вечни.

Зато увек, и данас и сутра, и кад год се сетиш, и у самом часу смрти, не заборави покајнички вапај покајаног разбојника: „Господе, помени ме у Царству Твоме“. И буди сигуран, ако са вером и покајањем будеш завапио ка Чудесном Господу Христу, чућеш благи одговор Његов: „Заиста ти кажем данас ћеш са мном бити у рају“. Амин.

Свети Јустин Ћелијски 
Еванђеље о богаташу и убогом Лазару
1965. године у манастиру Ћелије 

----------------------------
НАПОМЕНЕ:
  1. Еванђеље по Луки 16, 19-31
  2. Лк. 16, 22
  3. Лк. 16,19
  4. Мт. 6,33
  5. Лк. 23, 42
  6. Лк. 23,43
  7. Лк. 16, 24
  8. 1 Kop. 2,9
  9. 2 Kop. 8,9
  10. 1 Tим. 1,15
  11. Mт. 7,2427
  12. Лк. 15, 11-32

Нема коментара:

Постави коментар