понедељак, 07. новембар 2016.

Марамица за свеца: Приче о грузинском старцу

Преподобни Гаврило (Ургебадзе) био је православни монах у пуном смислу те речи. Њега је Бог благословио молитвеним и пророчким даром. Он је проповедао реч Божију, певао, плесао, смејао се, шалио, раскринкавао, забрањивао, подучавао, молио се, па опет плакао, смејао се... Требало је уз њега провести барем неколико месеци, како бисте схватили сву дубину његове духовности, и како би престала да вас шокира његова јуродивост. У њему је била сила, пред којој се сви клањају, тојест сила молитве и љубави.

Данас на дан када славимо овог свеца, можемо прочитати неколико прича из његовог живота. Те приче су испуњене великом љубављу и натераће нас да се осмехнемо. Без сумње, старац Гаврило, ни на један трен, никада не напушта православце и наставља да нас, на себи својствен начин, радује и пружа утеху у ово бурно доба.


Сестре Ната и Манана памте, како су сусреле оца Гаврила у граду, што их је јако обрадовало, те су пожелеле да их он благослови. Тог дана је падала киша и оне су стајале пред једном баром. Нису успеле ни да трепну, а старац Гаврило је на колена пао у бару и затражио благослов од њих. Оне су пратиле његов пример и отац Гаврило их је, посред те локве, благословио. На крају им је намигнуо и рекао: «Један – нула, за мене“.

* * *

У њему је била толика љубав према Богу и ближњима, да њој није могла да се супротстави никаква сила. Он је заиста у себи имао благодат Светог духа. Сликовит пример тога је прича, како је отац Гаврило за време прославе Првог маја у Тбилисију спалио портрет Лењина. После тог догађаја, био је подвргнут тешким мукама, али то није могло да га заустави. Продужио је да распламсава огањ вере, наде и љубави у срцима људи.

Једном приликом је седео на булевару Руставелија у Тбилисију. Покрај њега су лежале иконе, а у рукама је држао крст. Смело је и гласно проповедао и није се освртао на претње полицајаца. Пошто претње нису уродиле плодом, полицајци су га ставили у мотоцикл и одвезли у полицијску станицу. Отац Гаврило је искористио ту могућност, устао са седишта мотоцикла и на сав глас почео да проповеда: „Љубите Господа нашега Исуса Христа. Љубите животворни крст!“. Мотоцикл је нагло скренуо и мантија старца се завијорила и постала знамење. „Шта то радиш?!“, гневно га је упитао полицајац. „Ви сте ми приредили ову лепу шетњу по граду“, одговорио му је светац. Полицајци су зауставили мотоцикл и викнули: “Иди одавде!“.

* * *

Његов пророчки дар, често се испољавао на чудне, не сасвим разумљиве, а понекад и смешне начине. Духовно чедо старца Гаврила, Кетеван Бекаури се сећа: «Пре него што је монахиња Параскева (Петка) дошла у наш манастр, старац Гаврило се често шалио и говорио: „Их, баш сам остарио, скоро као Робинзон Крузо. И мени треба један Петко... Да, да, треба и мени неки Петко“. Прошло је неколико недеља и у манастир нам је дошла искушеница Серафима, коју смо у калуђерству назвали Параскева (Петка). Ето колико је он био прозорљив».

* * *

Многи, испрва, нису разумевали његове чудне поступке, и тек много година касније су схватили да су у ствари причали са свецем. Он је имао свеобухватни приступ свему. Монахиња Параскева се присећа једне такве приче: «Једном су код старца дошле две жене из Тбилисија. Они су дуго разговарали, и отац их је позвао у своју келију. Пошто су мало тамо поседеле, те жене су замолиле оца Гаврила да запале цигарету. И он им је, чудна ли чуда, то допустио. Оне су биле јако задовољне и почеле да пуше, кад наједном у келију долази монахиња, прочитала је молитву и замолила за дозволу да уђе. Ове две жене нису знале шта да раде, постиделе су се, и бациле су запаљене цигарете старцу Гаврилу у руку. И тако је он седео у својој келији, са две жене, а у руци му цигарете које се диме. Када је монахиња то угледала, почела је да замуцкује и једва проговорила: Шта? Како? Оче Гаврило ви сте почели да пушите?“. Оне две жене се заруменеле од стида, не смеју ни реч да проговоре, а отац подигао обрве, погледао на монахињу, и каже јој: „Да, и шта са тим? Понекад ми се хоће цигарета, па понекад пушим левом руком, а понекад десном!“ Монахиња се извинила и побегла из келије. После тога, ове две жене више нису пушиле».

* * *

Једном смо се смејали и пришао нам је отац Гаврило: „Шта се ви ту без мене церекате, нисте ваљда добили уговор на поседовање Царства небеског?“, упитао је и сам почео умилно да се осмехује.

Духовна деца оца Гаврила су његов осмех називали благодатним. И заиста, у сваком његовом осмеху, у свакој његовој речи крила се спасоносна сила. Кетеван Бекаури нам прича: «Мој деда се упокојио. У Грузији постоји обичај да када човек премине, његова породица раздели покојникове ствари другима. Тако смо ми све разделили, осим једне, сасвим нове, платнене марамице. Она је била јако лепа и хтела сам да је поклоним оцу Гаврилу. Хтела сам то да урадим, али ми је било непријатно. Како да се усудим на то, како том побожном старцу да поклоним обичну марамицу ,тако сам помислила и решила да му је ипак не поклоним. И тако, након неколико недеља, дошла сам у манастир Самтавро и видела старца Гаврила. Успео се на врх степеница и говорио из свег гласа: „Идите сви до мене! Хоћу да вам испричам нешто занимљиво!“. Сви су дошли и ја сам се, наравно, приближила њему. Старац се усправио и почео да прича: „Ви знате да ја имам таленат за глуму. У младости сам наступао у позоришту. Глумио сам Отела, Отела!“. Одједном је пришао мени и рекао: „Дездемона, Дездемона где је моја марамица, где?!“. Сви су се засмејали, а ја сам се скаменила и схватила о чему се ради. Разумела сам да он чита наше мисли!»

* * *

„Светац и после смрти наставља да чини јуродива дела“, истиче монахиња Параскева, келејница оца Гаврила. Баш о томе нам прича уредник житија старца Гаврила под називом „Дијадема старца“, Лејла Сихурулидзе: «Када сам приводила крају рад на житију старца Гаврила, седела сам са његовом духовном децом у његовој келији. Шалили смо се, и присећали се разних тренутака из живота јуродивог старца и невољно се осмехивали. Ја сам исто хтела да испричам нешто духовито и пошалила сам се: „Ето, завршићу ову књигу и отац Гаврило ће ми наћи мужа (а тада сам већ имала преко 70 година).“ И тада ми је отац Гаврило намигнуо са фотографије. Од изненађења сам онемела и нисам могла да проговорим ни реч. Монахиња Параскева ме је само мирно упитала: „Намигнуо ти је левим оком, зар не Лејла?“. Испоставило се да су и други то приметили и још неко је додао: „То још није ништа, понекад нам лупа и чврге по челу!“».

* * *

Хтео бих да додам још неколико личних сећања на оца Гаврила. Снимили сам филм о оцу Гаврилу, који је премијерно приказан овог августа, у Москви. На филму смо радили тачно годину дана. Ја нисам хтео да се филм заврши са последњим речима старца Гаврила. Објашњавао сам да је то превише тужно, и нисам хтео да то буде крај филма. Покушали су да ме убеде, али ја се нисам дао. И једанпут сам уснуо сан: «Седим, а старац улази у собу и говори: „Еј, ти дебељушкасти. Моје завештање да ставиш на крај филма. И промени музику и убаци у филм монахињу Параскеву.“ После тога сам отворио очи и зове ме продуцент филма Дато Дарџанија. И шта ви мислите шта се десило? Испоставило се да је и он сањао старца, који му је рекао: „Дебељушкасти има да уради са филмом то и то“. Ми смо, разуме се, променили музику и ја сам пристао да његово завештање буде на крају филма. А и прихватио сам да ме зову дебељушкасти.»


Желео бих још да испричам нешто што ми се догодило на Божићну ноћ. Ноћу је била одржана служба у цркви Свете тројице, а ја сам служио уз патријарха Илију Другог. По завршетку службе пошао сам кући. Ушао сам у стан, укључио светло, помолио се пред иконом Спаситеља и легао да спавам. Без обзира на велики умор, никако нисам могао да заспем, али та несаница је била посебна! У сличним приликама сам се осећао лоше, све ме је болело, али тог пута је било другачије! Био сам радостан. „Не, Коста, рекао сам себи, одмах устај!“. Погледао сам на средину собе и наједном сам се сетио како сам плесао пре 5 година.

Мислим да људи различито изражавају страхопоштовање пред Господом, али се сви радују: неки певају, други говоре здравице, трећи седе за спремљеним столом (ја нисам празнично спремио свој сто и не умем да певам), а ја сам пожелео да заиграм за новорођеног Исуса! Управо тако, да укључим музику и почнем да плешем.

Пустио сам грузински народни плес „Аџарски“ и у 4 сата ујутру почео да играм и обраћам се Исусу: „Мој драги Христосе, сви Ти честитају, сви се радују, па и ја!“. Тако сам отплесао, поклонио се пред иконама и пошао на спавање. Ускоро сам уснуо сан. Иста ситуација. Ја плешем, кад у собу улази старац Гаврило у мантији и говори: „И шта, Котико, не прекидај“ и почео је да игра са мном. Ја сам се смејао на сав глас! Ујутру кад сам се пробудио, мојој радости није било краја, али нисам могао ни да претпоставим шта ме још чека! Када сам се прошле ноћи вратио кући, закључао сам врата и још сам двапут проверио да су забрављена, а ујутру су она била широм отворена, иако нико није улазио, а очигледно ни излазио. Наравно нико, осим старца Гаврила!

Припремио Константин Церцвадзе
С руског Александар Ђокић
Православие.ру
 
 

Нема коментара:

Постави коментар