петак, 04. новембар 2016.

Двапут рођена

За низ година које сам провела пишући књигу „Житија новомученика из области Коми“ много пута сам пропутовала тај сурови северни крај. Поред сакупљања сведочанства о светима, понекад сам се сусретала са занимљивим људима, чије задивљујуће животне приче вреди записати. Прича о Ирини Чабановој је једна из њих. Она је преживела касапнички стаљински логор, глад и болести, чак су је и живу сахранили на сеоском гробљу. Упркос свему томе, Ирина Чабанова је све истрпела и притом помагала својим ближњим у њиховим животним проблемима.


Породица

Ирина Чабанова се родила у казнено-радном логору Локчимлаг у области Коми, где је била послата њена мајка Татјана Ивановна, јер је била из свештеничке породице. Њен отац Иван Јаковљевич је био син свештеника и он је у колевку своје, тек рођене, ћерке сакрио породичну икону и тиме је благословио. Још док је била дете Ирина је научила да истрпи све муке које ће је снаћи касније. Као пример су јој послужили скрушено трпљење мајке и очева вера, као и непоколебљивост њеног деде, свештеника Јакова Ивановича, кога су због верног служења Богу, за казну, преселили у заселак Пезмог. Али чак и тамо је Јаков Иванович тајно продужио да служи. Проповедао је, крстио, држао опела, а највећа драгоценост коју је имао су биле иконе. Породичну икону поклонио је свом сину, Иринином оцу, када је овај послат на фронт и дао свој живот за отаџбину. Породица није ништа сазнала о томе како је он погинуо, али неким чудом Ирина је у својим позним годинама гледала ТВ емисију у којој је била приказана група ђака, који су нашли земне остатке војника из Другог светског рата и икону. А та икона је била јако слична икони, коју је Иринин отац сакрио у њену колевку, а касније са собом понео на фронт. „Тата“, помислила је тада Ирина, али је погледала само крај емисије и није сазнала где су пронашли страдалог војника.


Детињство

Ирина је, уз своју мајку, прошла кроз све тешкоће живота у логору. Она је била обавезна на тежак физички рад у шуми, док је још била дете. Међутим, деца би често пошла дубље у шуму, где их не би видели, и тамо су била сведоци ужаса. Наиме, на ободу логора комунисти су стрељали логораше који су били тешко болесни, или због глади нису били у стању да раде. „Ми смо били сведоци тога – прича Ирина Ивановна. Логораше су довозили до, специјално за ту прилику, ископаних ровова. Свлачили их, узимали све њихове драгоцености, чак и златне зубе, и на крају их стрељали. До дана данашњег памтим то стратиште, тамо још увек људи наилазе на делове старе одеће“.


Друга страхота у логору била је глад. Ирина се сећа да су били дани када јој је мајка давала само један лист купуса да поједе. Гоњена глађу деца су крадом покушавала да из складишта дођу до залогаја гњилог кромпира. Када би их хватали, казне би биле сурове. „Некога су шибали по табанима, а друге су шутирали у стомак. Тада је мој трбух био надувен од глади, а имала сам и рахитис“, објашњава Ирина.

Једном приликом, усред тог грозног логора, зачуо се тихи, прелепи дечји глас – Ирина је запевала песму, коју је од других научила док је радила у шуми. Тај дечји глас дубоко је проникао у душе измучених логораша. После је то постала омиљена разбибрига свих за време кратких предаха од тешког рада.


Бекство

А после је покушала бекство из логора. „Побегла сам са мамом под окриљем ноћи. Три дана смо бежали од гонича са псима“, присећа се Ирина.

У оближњем селу Позтикеросу, уточиште у цркви им је пружио месни свештеник. Ирина Ивановна је до дана данашњег захвална верницима који су их скривали, ризикујући притом своје животе. Иринина мајка је била трудна и следећег дана родила је њеног брата. Међутим, он није проживео ни годину и умро је од упале плућа. Пнеумонија је умало стала живота и Ирину. Након тешке болести, помислили су да је умрла и живу је сахранили. Она је гребала поклопац од ковчега, а рака је била плитка, и није била покривена дебелим слојем земље. Ирина се сећа да није знала где се налази и да је било јако загушљиво и мрачно. На сву срећу, њено гребање је чуо пас, који је откопао танак слој земље. У тај час за псом је дошао и његов газда, који је био ловац, и спасао Ирину из гроба. „Памтим једино како се нада мном надвио непознати старац, сав сед, са добрим очима“, благо се сећа Ирина. Тако се и десило, да су ујутру сахранили девојчицу, а већ увече се она вратила у црквено двориште. Људи су помислили да је васкрсла и разбежали су се, а њена рођена мајка није могла да поверује да је Ирина била клинички мртва и од тада је почела да зазире од ње.

„А мене су – прича Ирина – довели у цркву, поново крстили и угостили јако укусном и слатком храном“. То је био њен последњи дан у том селу. Већ сутрадан су их комунисти нашли, јер их је неко од сељана издао.

„Ухватли су нас и вратили у логор – наставља своју трагичну причу Ирина. Маму су послали на тежак рад. Превозила је ђубриво уз помоћ волова. Једном приликом је пала под санке и остала инвалид за цео живот. А мене су послали у сиротиште и одатле ме пустили тек 1953. године“.


Избор животног пута

Након тога, Ирина је уписала средњу пољопривредну школу у Уљановску. Та школа је тада била смештена у здању некадашњег Стефановског манастира Свете Тројице.

Ирина посматра фотографије из тог доба и показује шта се где налазило: „Под брдом је било манастирско гробље, тамо су стајали стари камени крстови. Звоник су претворили у „Комуну“, а у монашким келијама је била „Бесарабија“. Келије су биле испуњене овчијим изметом. Друге девојке и ја, смо то све очистиле и окречиле приде. Док смо биле ученице те школе, трудиле смо се да се са највећом бригом односимо са свиме што је некада припадало манастиру. Чак сам остале девојке учила да се, док су у здању бившег манастира, понашају пристојно, да се не свађају и не осуђују једна другу и да праштају.

Трпљење

Сама Ирина Ивановна је пратила иста правила током целог свог живота. И тада када је услед повреде остала непокретна и када ју је муж оставио болесну и саму са петоро деце, она је све мирно претрпела и није носила злобу у срцу. Веровала је да ће јој Господ дати довољно снаге да све истрпи. Три године се она тако мучила, док јој се у сну није указала Богородица, која јој је рекла само једну реч: „Иди“. После тога, Ирина је устала из постеље и почела полако да се креће по стану, а кроз годину је потпуно проходала. Као да све то није довољно, она је на себе преузела одговорност да се брине о парализованој мајци и бившем мужу, који су обоје тешко повређени у несрећама. На крају, чак ни рак није могао да је савлада. „Просто нисам имала времена да обраћам пажњу на своје здравље, док су око мене страдали моји ближњи“, говори Ирина. Операција је прошла успешно и рак је био побеђен.

Када један човек на својим плећима носи толики јад, тада и најмање радости њега чине неизмерно срећним. За Ирину та радост је певање, с тим што сад пева у хору ветерана. Остало време она проводи са својим многобројним унуцима, које учи, као некада другу децу у школи, да се понашају пристојно, да се не свађају и не осуђују једни друге и да праштају.

Припремила Наталья Прокофьева
С руског Александар Ђокић
Православие.ру
 
 








Нема коментара:

Постави коментар