петак, 11. новембар 2016.

Престали смо да се молимо

 Многи текстови Светог Писма прожети су патосом понижвања ових лажних „богова”, којима се клањају народи отуђени од истине. Псалми за идоле кажу: Уста имају, а не говоре; очи имају, а не виде; уши имају, а не чују; нити има дихања у устима њиховим (Пс. 134, 16-17). Сличним речима Јеремија је крепио Јевреје који су отишли у ропство како се видевши паганске празнике не би поколебали и како не би посумњали у Бога Израиља.

Може се поновити и осмислити главна нит осуде. Језик постоји, али ћути. Очи постоје, али не виде. Уши постоје, али ни оне не желе да чују. Зар вам се не чини да грешник, који одбија да се моли Богу и који не уме да хвали Бога личи на идола? У односу на молитву ћути језиком, премда га има. У односу на речи Божије, глув је, иако има уши. Има очи, које свакодневно посматрају Божији свет, али ово виђење скоро ништа не говори срцу и човек духовно личи на слепца.

Испоставља се да је човек који је затворен за молитву и веру налик на идола. Тако само испада, и немам намеру да специјално љутим или вређам сваког непознатог појединца. И Исаија каже: Одебља срце том народу и уши им отежају, и очи им се затворише, да не виде очима својим и ушима својим да не чују и срцем својим да не разумеју и не обрате се и не исцеле (Ис. 6, 10).

Идоли имају очи које не виде и људи су „затворили” своје очи. Уши идола не чују, и људи су „тврди на уши”. Ови стоје непокретни и код ових су добра дела попут мокре крпе која неће да гори или зарђале машине без мотора. Они (идоли) примају поклоњење безумника, и ови (људи) захтевају поклоњење и не пристају да их људи називају било како другачије осим боговима у тајни срца.

Грешник није просто онај ко греши у смислу да псује, да лако може нешто да украде, да не држи постове, да се опија без мере. Све је то јасно и праведност се ту не може наћи. Али прави, истински грешник, којег је Библија извукла на светлост дана, а Христос разобличио, јесте онај ко себе воли преко сваке мере и ко се слаже да на свет гледа само као на подножје својих ногу. Овај свакодневни гордељивац у обичном животу који ништа велико није учинио ипак не зна за било који ауторитет изнад себе и Сам Бог му не може наређивати. Ево где је сатанизам и поред кравате и опраних зуба, поред либералног комплета уобичајених израза и словесне декларације свеопште једнакости.

Треба се клањати Богу сваког дана и много пута. Иначе нема заштите од претварања у лутку. Лутка личи на човека, само што се не смеје и не плаче. У случају потребе може се размонтирати у делове. За рекламу шешира потребна је глава без тела. За рекламу хулахопки – ноге без свега осталог. За сако или хаљину – тело без главе.

Размислите о овој словесној слици.

Лутка је исто што и идол. А идол је онај ко личи на човека, али се не моли Богу. Има уши, али не чује речи Божије; има уста, али не узноси молитву Богу. То је идол, односно сам себи „бог”. Дакле, ове идоле, а они су исто што и лутке, у извесним случајевима без милости черече газде рекламних простора, одврћу им руке и ноге, односе их у магацин. Истина, они који одбијају да се моле Богу тешко могу очекивати поштовање од људи.

Класично идолопоклонство с приношењем жртава, идолиштима и жречевима одавно је отишло у област предања у нашој земљи. Али само идолопоклонство није нестало, пошто смо видели да живот без прослављања Бога није ништа друго до самообожавање и претварање човека у кумир.

Идол жели да га људи воле; идол устима од папирмашеа захтева поштовање својих елементарних права; идол захтева да се његов пластични глас не изгуби у гласачкој кутији, већ да буде праведно избројан. Под другим углом гледања цео наш живот је достојан да се назове „устанком лутака”. О томе се може снимити филм.

Ноћ је. Велики град. Само семафори жмиркају и горе излози великих продавница. Одједном лутке почињу да оживљују у излозима. Незграпно се крећу, вежбају отекле руке и ноге, затим ломе излоге и полако испузавају напоље. „Захтевамо поштовање према свом раду! За свако гледање робе која је окачена на нас захтевамо да нам се обрачуна проценат!” – вичу пластичним гласовима. Тако иду до јутра плашећи залутале алкохоличаре и таксисте, а ујутру их жестоко везује милиција. Од ударца палицама ломе се и пуцају, чиме се заправо фантазмагорија и завршва.

Цео наш живот је у огромној мери фантазмагорија. И све је то због тога што смо престали да се молимо. Једни се уопште не моле. Други се праве да се моле. А идоли се множе. Множе се по броју уста која не умеју да говоре и ушију које не умеју да чују. Тако каже Исаија. Тако каже Давид.


Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић  
Православие.ру

Нема коментара:

Постави коментар