У стомаку труднице разговарају две бебе – једна верује у
Бога, а друга прихватa само оно што се може рационално доказати:
Беба-верник: Наравно, има живота после рођења. Овде се ми
само припремамо за њега.
Неверна беба: Свашта! Не постоји никакав живота после
рођења, за то нема никаквог доказа!
Беба-верник: Постоји. Тек после рођења ступамо на свет.
Неверна беба: Шта ти је то, свет?
Беба-верник: Не знам. Али под светом се подразумева
стварност.
Неверна беба: Како можеш да причаш о томе када не знаш?
Беба-верник: Тачно је, не знам. Али ја верујем да ћемо тамо
моћи да се крећемо у простору, да ћемо јести устима и, уопште, радити штошта,
што је сада готово незамисливо.
Неверна беба: Каква глупост! Ко још може да се креће у
простору!? Чуј ти њега, јешћемо устима!
Беба-верник: Ја верујем да нас после рођења чека нови живот.
Неверна беба: Одатле се још нико није вратио! Живот се
завршава рођењем, кажем ти, сви докази упућују на то. Живот, то ти је уопште
једна велика патња у тами.
Беба-верник: Није, после рођења видећемо маму, она ће се
бринути о нама.
Неверна беба: Маму!? Ти верујеш и у маму! И где ти је она?
Беба-верник: Она је свуда, ми се у њој налазимо, захваљујући
њој и живимо.
Неверна беба: Које празноверје! Не видим никакву маму, нема
ни доказа да она постоји. То значи да ње нема!
Беба-верник: Ни ја је не видим, али осећам како нам пева и
како милује наш свет. Ја чврсто верујем да прави живот почиње након рођења.
Извор: Тв. Храм
Извор: Тв. Храм
Нема коментара:
Постави коментар