Свети Панкратије би рођен у Антиохији у време када Господ
Исус хођаше као човек међу људима на земљи, творећи чудеса у Јерусалиму и у
свима суседним покрајинама и градовима. Чувши за преславна чудеса Христова, родитељи
Панкратијеви заједно са сином својим, младим Панкратијем, отпутоваше из
Антиохије у Јерусалим да виде Христа. И видевши Га како учи људе и исцељује
сваковрсне болести и твори многа чудеса и знамења, родитељ Панкратијев поверова
у Њега као у Сина Божјег и упозна се са неким светим апостолима Христовим,
нарочито са светим врховним апостолом Петром. Од тога времена и јуноша
Панкратије постаде познат светом Петру. Пошто проведе много дана у Јерусалиму
наслађујући се гледањем лица Христова и слушањем слатких речи Његових, родитељ
Панкратијев се са својима врати у Антиохију.
После пак добровољног страдања и смрти и васкрсења и
вазнесења Христа Спаситеља дођоше у Антиохију, пре Петрова доласка тамо, неки
од апостола, и родитељ Панкратијев крсти се са целим домом својим. Не дуго
после тога Панкратијеви отац и мајка отидоше ка Господу. Панкратије се одрече
целокупног имања што му остаде у наслеђе од родитеља и удаљи се у Понтиске
горе. Тамо се настани у некој пештери, и провођаше у пошћењу и молитвама, испитујући
себе и општећи једино с Богом. А када свети аностол Петар, изишавши из
Јерусалима, прохођаше те крајеве проповедајући Еванђеље Христово, он нађе у
Понту Панкратија и, познавши га, одведе га са собом у Антиохију. Затим одатле
Панкратије оде са светим апостолом Петром у Киликију, и тамо срете светог
апостола Павла. Ту се оба апостола договорише и поставише епископе: Крискента у
Галатију, Маркијана у Сиракузу, а Панкратија у Тавроменију, град на Сицилији.
Кренувши ка месту свога службовања, блажени Панкратије се
укрца у лађу која пловљаше у Сицилију. На тој лађи беху и две старешине лађе,
Ликаонид и Ромил. Путем, Панкратије им излагаше реч Божју, говорећи им о
царству Божјем и о тајнама спасења нашег, и обрати их вери у Христа и просвети
светим крштењем. А када стигоше до града Тавроменије, одмах се пометоше беси
што обитаваху у идолима и стадоше падати и разбијати се кипови, не подносећи
долазак Панкратијев. А беху тамо врло уважавани од незнабожаца богови: Фалкон,
Лисип и Скамадрон, чији погани храм стајаше на високом брежуљку покрај самог
мора. Чим се свети Панкратије приближи томе храму, он се тог часа распуче и
затресе и паде у море са свима идолима.
То изазва силну пометњу у народу. Дотрча тамо и
градоначелник Бонифације, који, видевши светог Панкратија и чувши његово учење,
верова у Христа и крсти се. И он уложи велики труд у славу имена Христова, и за
тридесет дана подиже цркву, у којој стаде служити архијереј Божји, учећи и
просвећујући народ који се скупљао око њега и доносио своје болеснике: јер светитељ
веру коју проповедаше, потврђиваше знацима и чудесима, исцељујући сваку болест
и изгонећи ђаволе.
Пошто се с дана на дан број верних увећаваше и већ сав град
би просвећен светом вером, те се слава Христова шираше по целој земљи тој, ђаво
подстаче против хришћана неког незнабожног мучитеља Аквилина. Непријатељ
Христова имена и хришћана, он са великом војском пође на град Тавроменију у
намери да га разори и све хришћане у њему побије. Грађани се од тога веома
уплашише, али их светитељ Божји тешаше, тврдећи да неће ни најмање пострадати
од непријатеља. И када се непријатељи приближише граду, против њих изиђе
духовни војник свети Панкратије са својим клиром, носећи непобедиво оружје -
часни крст Христов, и две свете иконе: Христа Спаситеља и Пречисте Богоматере.
И одмах силан страх захвати противнике, и нека тама наиђе на њих, и пометоше се
од силе Божије, и помрачише им се умови, те стадоше један другога сећи и
убијати, а неки сами себе мачевима својим пробадаху. Затим, једва дошавши к
себи када се узе од њих тама и мрак, они увидеше да убијају један другог и
познаше да их је постигла казна Божија због њиховог непријатељског напада на
хришћански град. Они пак који остадоше живи од те међусобне битке, побацаше
своје оружје и дођоше к непобедивом војнику Христовом, светом Панкратију, и
припадоше к чесним ногама његовим просећи опроштај и молећи га да их начини
хришћанима. И грађани доживеше двоструку радост: прво, што се избавише од
страшне најезде непријатеља, а друго, што им непријатељи њихови постадоше пријатељи
по светој вери. И од тада беху нарочито послушни према речима светитељевим и
испуњаваху све заповести његове. И не само тај град него и остали околни
градови просветише се светом вером.
Пошто је свети Панкратије много година пасао новопросвећено стадо
Христово, неки од преосталих незнабожаца, упорни и злобни у својој заблуди,
договорише се тајно са својим кнезом Артагатом, па улучивши згодну прилику
кришом нападоше на служитеља Божјег и камењем га убише. Тако свети Панкратије,
очевидац Христов и посланик апостолски, подвизавши се добрим подвигом, заврши
свој живот мученички, и са светим апостолима предстаде Христу, Господу своме,
да Га гледа лице у лице кроз бесконачне векове.
Нема коментара:
Постави коментар