Живљаше у граду Иконији Ликаонске области једна млада жена
племићског порекла, од рода ранијих царева римских, по имену Јулита, по вери
хришћанка. Мало поживевши у законитом браку она роди мушко дете, па обудове.
Она просвети дете светим крштењем и надену му име Кирик. У то време незнабожни
римски цар Диоклецијан подиже силно гоњење на хришћане у свима крајевима римске
царевине; и постави за кнеза у Ликаонској области неког комита Дометијана,
човека сурова и нечовечна и звероподобна, који се радовао проливању крви
хришћанске. Дошавши у Иконију, Дометијан стаде љуто мучити верујуће у Христа и
брижљиво истраживати оне који се тајно држаху хришћанске вере.
Видећи то и знајући да се са својом побожношћу не може сакрити од мучитеља, верна слушкиња Христова намисли да бежи, јер се бојала да неће бити у стању отрпети љуте муке, па ће се одрећи Христа. Стога она ради љубави Христове остави сва своја имања, која у ње беху многобројна, и кућу и сроднике и робове и сваку лепоту овога света и славу и насладу, па узевши свога трогодишњег синчића Кирика и две најоданије робиње, изиђе ноћу из града Иконије и отпоче странствовати, сећајући се реченога у Светом Писму: Немамо овде града који ће остати, него тражимо онај који ће доћи (Јевр. 13, 14). Тако она дође у Селевкију као путница и сиротица, скривајући своје високо порекло. Али и тамо нађе исто такво гоњење хришћана: јер неки Александар, примивши од цара игемонску власт, допутова у Селевкију и без милости убијаше све који исповедаху име Исуса Христа. Тада блажена Јулита, опоменувши се писанога: Подајте место гњеву (Рм. 12, 19), тојест бежите од гњева; и: Када вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23), - отпутова из Селевкије у Киликијски град Тарс, и живљаше ту међу убогима. Но након извесног времена тај исти игемон Александар дође и у Тарс да мучи хришћане. Света Јулита би препозната од неких и достављена игемону. Овај нареди одмах да је ухвате, а сам седе на отвореном народном судишту. Када војници ухватише Јулиту са њеним синчићем, обе робиње побегоше од ње; али издалека иђаху за њом, да виде страдање њено и крај. И мученица би приведена пред игемона, држећи на рукама трогодишње дете своје Кирика. Упитана од игемона за име, порекло и отачаство, она смело одговараше исповедајући име Господа нашег Исуса Христа и називајући себе хришћанком. И говораше: Моје име, порекло и отачаство јесте небеско царство Христа мог!
Разљутивши се, игемон нареди да јој узму дете, па да је
свуку, повале на земљу и немилице бију сировим жилама. Када мученицу бијаху,
дете гледајући то плакаше, и отимаше се из руку оних што га држаху, да би
отрчало к мајци својој. Игемон, видећи како је дете лепо, нареди те му га
донеше. Он га узе на крило и стаде га тешити да не плаче, и миловаше га по
глави и љубљаше, и тепаше му; но дете се опираше, и отимаше из његових руку, и
склањаше своју главицу од њега, недајући му ни да га милује нити да га љуби својим
поганим устима; и непрестано гледајући у своју мајку коју су били, оно плакаше
и викаше: "Хришћанин сам! пустите ме к мајци!" И отимајући се
ручицама од игемона, оно му ноктима гребаше лице.
Игемон се разјари, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете
се скотрља низ камене степенице, сва му се главица разби и зали крвљу сво то
место, и оно предаде Богу своју свету и невину душицу. Тако се овенча свето
дете Кирик.
Мати пак његова блажена Јулита жестоко и дуго бијена, као у
туђем телу страдајући и као безосећајни стуб не осећајући, ништа друго не
говораше сем ово: "Хришћанка сам и нећу принети жртву бесовима!" А
када је престадоше тући и подигоше са земље, она угледа пред судиштем своје
мило чедо мртво у крви, и испунивши се радости рече: Хвала Ти, Господе, што
удостоји сина мог такве благодати Твоје, да пре мене мученички сконча за свето
име Твоје и прими неувенљиви венац у слави Твојој!
Видевши непобедиво трпљење и јунаштво мученице, игемон је
осуди на посечење мачем. Онда је војници узеше и поведоше ван града на
губилиште, где су погубљиваии осуђени на смрт. Светитељка иђаше радосно као на
венчање. Када стигоше на губилиште, она измоли мало времена за молитву; и
преклонивши колена помоли се говорећи: Благодарим Ти, Господе мој Исусе Христе,
што си сина мог призвао пре мене удостојивши га да пострада за свето и страшно
име Твоје, и што си дао вечни живот са светима њему, оставившем овај ташти
живот, - прими дакле и мене недостојну слушкињу Твоју, и удостоји ме да добијем
благодат пред Тобом: да будем прибројена мудрим девојкама које уђоше у твој
непролазни чертог, да би дух мој благословио Тебе, Саздатеља свог, и
беспочетног Оца Твог, и савечног Духа Светог, вавек, Амин.
Пошто се света мученица тако помоли Господу, џелат наоштри
мач, удари мученицу по врату и одсече чесну главу, оставивши тело њено на том
месту без погребења да га поједу пси и звери. Тако исто и тело светог Кирика
извукоше из града и бацише поред тела његове мајке па отидоше. А када се спусти
ноћ, дођоше оне две гореспоменуте робиње, узеше тело своје госпође и њеног
сина, однеше их далеко и погребоше у земљу. Једна од тих робиња доживе до дана
Константина Великог, првог хришћанског цара, у чије време засија истина и
благодаћу Христовом Црква Божја доби слободу. Тада та робиња показа верним
хришћанима место где беху погребене чесне мошти светих мученика, Кирика и
Јулите, и исприча о њиховом страдању.
Они онда извадише из недра земље њихове свете мошти нетљене,
испуњене миомира; и оне даваху исцељења од болести. Страдање ових светих
мученика би описано у спомен и част њихову, на корист вернима, а у славу Христа
Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.
Нема коментара:
Постави коментар