субота, 04. јун 2016.

Недеља Слепога: Архимандрит Јован Крестјанкин

Христос Васкрсе!

Пријатељи моји, ближи се дан када ће радосно пасхално „Христос васкрсе“ којим се сада поздрављамо уступити место свакодневном поздраву. И само ће једном недељно црквене службе и календар све што живи подсећати на Васкрсење Христово, на смисао и циљ живота, на васкрсење душе у Богу.

Шест недеља по Васкрсу, недељно Еванђеље је нашој пажњи и размишљањима понудило дубоко поучне приче о уобличавању душе на путу спасења.

Господ мој и Бог мој, клицао је свети апостол Тома учећи нас да само у Спаситељу видимо своје лично спасење, али и да осетимо своју пропаст из које нас Спаситељ избавља (в. Јн. 20, 28).

Свете жене мироносице нису давале сна очима нити су капцима допуштале да усну, служећи љубљеном Спаситељу до дана када су виделе да је васкрсао. Љубав према Христу и према спасењу оне нису, као Тома, исповедале језиком, него срцем.

Ето, постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди, говори Господ одузетоме, а говори и нама о страшном и разорном утицају греха на душу и тело (в. Јн. 5, 14). Грех, као мрак и туга, раздваја нас од Извора живота – од Бога. Само нас милост Божија, која очекује наше покајање и преобраћање, трпи и помаже да се из смрти обратимо у живот.

Беседа Спаситеља са Самарјанком учи нас да од спољашњег обраћања пажње на реч Божију пређемо на унутрашњу ревност, на стајање у истини.

И ево, данашњи недељни дан који се зове Недеља о слепом, последња је недеља пред оданијем свете Пасхе.

На први поглед, то је једноставан и истовремено чудесан догађај: даровање вида човеку који је рођен слеп, даровање вида ономе, који никада није видео сунчеву светлост нити лепоту света Божијег. Према нашем схватању, то је најнесрећнији човек и безнадежни страдалник. Међутим, судећи по ономе што је у Јеванђељу написано о том човеку, на којем се јавило чудо Божије, он је био снажан и храбар, и своју несрећу и тугу подносио је без роптања. Сам Спаситељ сведочи о њему да његово слепило није последица греха: Не сагреши ни он ни родитељи његови, а затим следе прекрасне речи: него да се јаве дјела Божија на њему (Јн. 9, 3).

У једноставним дејствима која ничим нису наговештавала чудо, сила Божија савршава чудо. „Када Бог хоће, Он побеђује природни поредак.“

Исус Христос је учинио оно, што ниједан земнородни није могао да учини – слепорођени је прогледао, отвориле су се очи, које су од рођења биле затворене. Овај страдалник, међутим, није исцељен само телесно: прогледале су његове очи, а духовни вид је истог трена у Исусу Христу угледао Сина Божијег. Вест о овом догађају је у трен ока обишла град, узбуркавши умове. Ко је Тај, Који је учинио нечувено? Народ се поделио. Неки су у Исцелитељу видели човека Божијег: грешник не може да учини ништа слично, јер грешника Бог неће послушати. За њих је наступило духовно прозрење и, ослободивши се од духовног слепила, чули су призив Божији. Други, пак, који нису хтели да виде чудо, у Господу виде само човека који нарушава суботу. Лицемерна, лажна побожност и гордост устали су против очигледног, и они који су видели ослепеше; духовно слепило је за њих изобличило свет, онемогућило им да виде светлост истине.

Грех гордости и самозадовољства, грех лукавог неверја устао је на простоту вере, која јасно види истину. Фарисеји су истерали човека који је прогледао. Књишка ученост је истерала истину вере. Господ на то изговара речи: За суд ја дођох у овај свет, да виде који не виде и који виде да постану слепи (Јн. 9, 39). Од тада се суд Божији непрестано одвија – и у наше дане, и над нама.

Понекад нам се догађа да духовно прогледамо. Међутим, колико нам се често дешава да, заслепљени грехом, изгубимо лучу светлости – светлости Христове – и да кроз живот лутамо у тами, уображавајући да видимо?

Главна несрећа нашег времена се управо и састоји у изузетном духовном слепилу људи. Духовни разум, који јасно може да види светлост истине, сада постаје крајње ретка појава. Телесни разум који је огрезао у стварима овога живота и који воли само земаљско, увек води борбу са божанственим учењем и откровењем. За стицање духовног разума је превасходно потребна послушност разуму Васељенске Православне Цркве.

„Не престај да истражујеш божанствено Писмо, не престај да питаш своју Мајку Цркву“, каже преподобни Јефрем Сиријски. Светлост Христовог учења, светлост Његове љубави, просвећује сваког човека у свету. И управо је љубав она проба, којом се проверава да ли смо слепи или видимо, да ли смо болесни или здрави?

Сетимо се Спаситељевих речи: Кад бисте били слијепи, не бисте имали гријеха, а сад кажете: видимо, тако ваш гријех остаје (Јн.9,41). Духовно слепило рађа грех, и духовно слепило укорењује човека у греху. Људско срце постаје сурово и грубо. Човек чује ушима и види очима, али не обраћа пажњу ни на једно ни на друго. Грех окамењености, тврдоглавости против истине и супротстављање истини чине човека учесником у неплодним делима таме. Глас срца слаби, а хладни, горди ум мудровања по свету гази хришћанску љубав. Тако човек коначно ослепљује, и Бог се повлачи. Тако се над тврдоглавим „паметњаковићем“ савршава суд Божији. Даде им Бог духа неосјетљивости, очи да не виде и уши да не чују до дана данашњега (Рим. 11,8).

Данас, као и увек, Еванђеље за овај дан пред нас поставља питања: Ко смо ми? Јесмо ли здрави или болесни? Видимо ли или смо слепи? Јесмо ли у Богу или нас је дух овога света удаљио од Њега и одвео у далеку земљу? Наша преданост Христу и Његовим заветима проверава се у свим данима нашега живота – и у данима спољашњег благостања, а још чешће у данима прогона и искушења. Требало би да и ви и ја напамет знамо спасоносну азбуку, како бисмо били свесни и себе и других, а када је потребно давали и одговор, са увереношћу у истину и без пометње.

Света Православна Црква је стуб и тврђава истине! Одређене снаге већ сада покушавају да пољуљају ову тврђаву, видећи у њој последњу препреку за своје рушилачке планове. Они продиру у њу, колебају њена свештена начела уносећи дух неповерења, раздора и деобе. Оно што у своје време није могло да учини ратоборно богоборство сада чине они који себе називају чуварима вере и канона… Расколи су у супротности с јединством у Христу…

Сви ми, пријатељи моји, треба да памтимо, а друге, који се колебају, да саветујемо учењу Светих Отаца: „Изван Цркве се може имати све осим спасења. Изван Цркве се може имати и звање духовника, и тајне, и славословља. И Литургија, и Еванђеље, и вера, и проповед у име Тројединог Бога, али се спасење може стећи само у саборној (католичанској) Цркви.“ …

Ми пак треба да живимо и да се молимо да наш подвиг Христа ради у данашњим лукавим данима предамо у наслеђе и за наук следећим покољењима као најбољи завет и благослов… По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13, 35). То је оно главно што треба да сачувамо у свим околностима, то је мера нашег духовног зрења…

Суд Божији се савршава на земљи. Једно је суд људски, а нешто сасвим друго суд Божији. Подари нам, Боже, да не будемо духовно слепи и да се не удаљимо од истине у Христу.

Догађаје црквеног живота, догађаје у животу наше земље у садашње време и у недавној прошлости сагледајмо духовним видом. Видећемо многобројне примере рушења људских прорачуна, јер се показивало да су пред Промислом Божијим немоћни и дугогодишња мудрост и искуство, и ученост, па чак и духовност, када се схватају на људски начин.

Да, много тога се у ове наше лукаве дане потреса до темеља, развејавши у прах све људско. Руши се људско мудровање и постаје јасно да иде суд Божији, да се одбацује људско и да се уступа место Божијем. Данас су наша вера и наш задатак само једно – да стално будемо на путу божанственог Промисла, да му се препустимо безрезервно и без мудровања.

„Да, дођи, Господе, Исусе, дођи благодаћу Духа Твога Светог да би се у немоћи нашој и кроз њу савршиле одлуке Твоје“. Амин.

Архимандрит Јован Крестјанкин
извод из Беседе у 6. недељу по Васкрсу



ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! – ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!

Нема коментара:

Постави коментар