среда, 01. јун 2016.

СЛОВО О СЕЋАЊУ НА СМРТ

Током осамнаестог века, након упокојења пустињака Дамаскина, Свети Харалампије се подвизавао у једној безводној каливији са северне стране скита Свете Ане. Свети је био истински борац Христов и недремани ученик сећања на смрт. Свакога дана, након вечерње молитве и вечерње службе, легао би у мртвачки ковчег и положио главу на један камен. Прекрстио би руке као да је умро и, између осталог, самоме себи рекао:

„Отишао је стари Харалампије. Умро је и сад нам више неће досађивати својим брбљањем - тако ће говорити остали оци. Нека Бог упокоји његову душу. А шта ћеш ти, несрећниче, сад учинити? Како ћеш се појавити пред Судијом? Ако се и праведан тешко спасава, шта ће бити с безбожником и грешником?”

Свакодневно је изговарао овакве и сличне ствари и непрекидно плакао, готово до јутра остајући будан и говорећи: „Приђите, поклонимо се и клекнимо пред нашег цара, Бога...”

Другим речима, он је и своје руке, и своје стопе, и свој слух и свој ум, и све силе своје душе посветио поклоњењу, славословљу и благодарењу.

***

Пред крај свог живота, каруљски подвижник старац Филарет позвао је свог суседа и саподвижника Гаврила да дође и да донесе пијук и лопату.

„Брате, мој крај се приближио. Требало би да се припремим за путовање. Љубави твоје ради, пођимо мало даље од моје каливије.”

Придигао се с великим напором. Кад су стигли до једног места међу стенама на којем се налазило мапо земље, старац Филарет је легао: „Овде ће бити мој гроб. Измери га и ископај да би био спреман.

Отац Гаврило је простодушно одмерио земљу и почео да копа. Након отприлике једне седмице, пустињак и ревнитељ врлине, Филарет, утекао је из овог привременог света.

***

Монах Хризостом Дионисијатски написао је на сточићу своје келије:
„Ускоро ћу умрети. Шта би требало да учиним?

1)         Да позовем игумана да ме исповеди.

2)         Да од свакога затражим опроштај.

3)         А након тога? Након тога би требало да се предам милости Божијој.”

***

На Светој Гори живео је и један руски монах, старац Тимотеј. Упокојио се 1848. године. Његов живот био је непрестана молитва. Није поседовао ни сопствену келију. Његова келија била је црква. Свакодневно би начинио три стотине метанија падајући на колена и хиљаду и двеста стојећи усправно. Свакодневно је читао Апостол, Еванђеља, акатист светоме којем је дан посвећен и Добротољубље. Ћутао је пуних 14 година и за то време није прозборио ни једну једину реч. Своје молчаније прекинуо је искључиво ради послушања.


Старечник

Нема коментара:

Постави коментар