ИНТЕРВЈУ: епископ западноамерички Максим

 Праве теме се опиру уласку у „уговорени” живот

Свеправославни сабор на Криту ће бити израз јединства уколико не затвори очи пред реалним проблемима и ако успе, рецимо, да саборно залечи поделе или проблеме у односима Јерусалима и Антиохије, Србије и Румуније, Русије и Цариграда.

Аутор: Живојин Ракочевић

Један од најактивнијих и најмлађих епископа СПЦ, професор на Теолошком факултету у Београду, епископ западноамерички Максим, одговара на питања о великом православном сабору на Криту, односу савременог човека према питањима заједништва и улози православних у савременом свету.

Откуд свеправославни сабор у овом тренутку, после толико времена, и које су теме пресудиле да православни заједно нешто поруче свету?

Историјски усуд свих Православних Цркава, без изузетка, у протеклим вековима учинио је да се за једно време потисне саборска пракса ширих размера. Стога предстојећи Свети и Велики Сабор има непроцењиви значај за обнову саборног и канонског самосазнања у нашој Цркви. Саборност (или синодалност) није епитет Цркве. Она је у самом свом бићу и постојању „синодос”, заједница. Уз то, не треба превидети харизматски карактер једног васељенског сабора, који је био више један ванредни ад хоц догађај неголи институционална реалност. У овом „свету”, у коме владају разједињујуће силе, Црква кроз сабор позива на заједнички покушај динамичког очувања онтолошког јединства и заједничко сведочење љубави.

С обзиром на то да неке од темâ дневног реда Светог и Великог Сабора звуче анахроно (пост, календар, брачне сметње, аутономија, дијаспора, мисија итд.), не чуди да постоје гласови који указују на реалне недостатке у тим текстовима управо зато што су оне претерано „уговаране". Праве теме се опиру уласку у „уговорени” живот. Ипак, верујемо да ће се Сабор позабавити проблемима и изазовима данашњег дана, упутити поруку омладини, осврнути се на биомедицинску технологију, кризу породице, игнорисање верског идентитета у процесима интеграцијâ, тероризам, стати у одбрану прогоњених хришћана, саосећајући и с патњама присталицâ других верских традиција, итд. Страшно ће бити ако не будемо размишљали о животу у коме се као људи налазимо, сви помало пометени.

Понекад заборављамо колико је важно, па и довољно, сабрати се и служити Литургију. Црква не спасава речима или акцијама него својим истинским бићем.

Како ће верник у некој парохији, рецимо у Врању или код вас у Америци, „прочитати" поруке светског православног врха?

Сабори служе да васпоставе и гарантују заједништво међу локалним Црквама унутар Једне Цркве „по васељени”, да улију наду у спасење од смрти. Који је значај и какве су последице овог Сабора - показаће постсаборски период, с обзиром на то да процес усвајања (рецепције) Сабора и његових одлука може потрајати, у зависности од виталности организма Цркве, али и од рада помесних епископа међу народом.

Тим поводом желим да коригујем израз по коме се на Криту састаје „светски православни врх”. Сабор (чак ни васељенски) не стоји изнад Цркве, нема власт над њом, него служи Народ Божији – Цркву, одакле црпи свој ауторитет, важност и непогрешивост. Црква је изнад васељенских сабора и користи их као орган за тумачење божанског Откривења.

Православни свет често изгледа, парадоксално говорећи, разједињено-уједињен. Какву форму односâ очекујете након овог сабора?

Утисак о јединству у разједињености великим делом потиче од тенденције етнофилетизма у већем броју аутокефалних Цркава. Управо то је довело до извесне самодовољности и затворености у неким аутокефалним Црквама, па онда и до атрофије саборности на васељенском нивоу. Стога у многим западним црквеним историјама наша еклисиологија се приказује као јединство етничких Цркава, која за основу има политичко или државно начело. Таква верзија не налази упоришта у Предању Истока... Није искључено да ће се после „критског сабора” сабори држати редовније, али не као нека „универзална структура” која би имала перманентни карактер. Може то бити нови почетак у доживљавању и проучавању савременог устројства у светлости саборног Предања Цркве, а све у циљу остваривања њене богочовечанске мисије у данашњем свету, како на помесном тако и на васељенском плану. Другим речима, испод феноменологије сабора треба открити његову онтологију и онда прећи на праксу. Природа Цркве поседује нешто веома питомо, а то је да она надмашује све наше прорачуне и студије.

Ако су православни очували јединство без оваквих сабора, зашто им је он потребан сада и да ли се то подлегло глобализацији?

Суштинско јединство, рекосмо већ, јесте очувано, али криза јединства запљускује обале многих аутокефалних Цркава. Наиме, иако је свака помесна Црква „католичанска” и ни у чему није окрњена, ипак Црква „по васељени” треба да се манифестује као заједница Цркава. Пошто структура Цркве (њен идентитет, ауторитет, власт, службе итд.) представља, благодаћу Светога Духа, догађај слободне заједнице, тада јединство, на које нас позива Христос, није нека устаљена униформисаност у институционалном смислу. Природа Цркве ће за нас увек бити отворена Књига којој Дух Свети окреће странице.

На питање о глобализацији може се одговорити противпитањем: ако је Црква носилац космичке поруке о спасењу у Христу, зар тиме она није глобална? Сâм назив „васељенски” (екуменски) говори о глобалном карактеру. Наравно да постоје разлике, али овај тренутак је важан, иако теме нису задовољавајуће. Обрадован могућностима које пружа, верујем да ће Сабор опсегом својих расправа и, на крају, садржајем своје поруке дотаћи и адресовати најбитнија егзистенцијална, друштвена, па и политичка питања.

Или се можда ради о формирању „чвршћег вођства" на Истоку, које ће одговорити на такво вођство Католичке Цркве?

Послужио бих се речима једног атонског старца: „Има нечег божански свештеног у томе што је онај први по поретку између Православних Цркава одевен у хаљину немоћи”. Наиме, васељенски патријарх се данас, скупа с антиохијским, налази у најнезавиднијем положају од свих других. Дужни смо рећи да у Православној Цркви саборско вођство историјски није служило као оруђе власти над Црквом.

По мом скромном мишљењу, не ради се о „игри престола” него о заједничком хитању ка Васкрсном Гробу. Има ту доста људског, али треба се сетити слике апостола Петра и Јована како после Христовог Васкрсења „заједно трче” ка његовом гробу, па је Григорије Богослов њихово надметање окарактерисао као „добро такмичење”. Ако у овоме препознате неке од „источних” поглаварâ-тркачâ, онда сте разумели поенту. Управо је саборска дијалектика довела до искључивања идеје врховне моћи једног над многима. Свако сабрање Синода се отвара молитвом призивања Духа Светог Који уједињује све хришћане у Тело Христово истовремено и на локалном и на универзалном нивоу. Оним што одређује један древни апостолски канон обезбеђује се равнотежа, тојест међусобно поштовање у односима епископа и првог (предстојећег) епископа, и наглашава се истовремено саборност свих епископа у пастирствовању и управљању целе Цркве.

Постоје назнаке да Антиохијска Црква неће учествовати у раду Сабора, као и одлука Грузијске Цркве да унапред одбаци један од докумената који ће Сабору бити предложен на усвајање. Да ли овакви потези могу угрозити одржавање Сабора, његов смисао и, уопште, јединство међу Православним Црквама?

Сабор ће бити израз јединства уколико не затвори очи пред реалним проблемима и ако успе, рецимо, да саборно залечи поделе или проблеме у односима Јерусалима и Антиохије, Србије и Румуније, Русије и Цариграда, итд., без прејудицирања решења. Свака помесна Црква својом динамиком живи стварност новог века, па је за очекивање да у једној географској и политичкој области може постојати другачији поглед на одређена питања. То, међутим, не сме да буде препрека општем настојању да се универзална и непроменљива јеванђелска порука саопшти „једним устима и једним срцем”. Бојим се да су поједини исувише заваљени у удобну фотељу конзервативизма. А историја нам даје поуке: индикативно је да је чувени епископ Смирне Поликарп око 155. године посетио свог римског сабрата Аникита и расправљао с њим о спорном питању датума празновања Пасхе. Иако се нису у свему сложили, замислите, ипак су заједнички служили Литургију, после чега се Поликарп вратио у Смирну - на своје мучеништво.

Света Евхаристија зацељује и невидљиве ране. Желео бих да Сабор чини слично. У историји Цркве, свака јеретичка или расколничка подела подстицала је и активирање здравих црквених сила ради лечења раздељујућих тенденција у Телу Цркве, с коначним циљем очувања јединства. Сабор може успети да извуче светлост чак и из нечега тако суженог и мрачног као што је раскол.

Папа се недавно састао с московским патријархом Кирилом, а потом и с васељенским Вартоломејем. Да ли се од предстојећег Сабора могу очекивати конкретни кораци ка унапређењу односâ између Православних Цркава и Римокатоличке Цркве?

Ти историјски сусрети сведоче о могућностима за искрени дијалог, на основу теолошких начела првог миленијума. На пример, темељни принцип светога Кипријана Картагенског гласи да сваки епископ, а не само римски, седи на катедри апостола Петра. Ово не значи само то да су сви епископи једнаки, већ и то да су једнаки прејемници целокупног сабора апостолâ. Кипријан разуме „Петрову катедру” не у односу на универзалну Цркву већ у односу на сваку локалну Цркву на челу с епископом.

Ови сусрети имају сотириолошки и терапеутски аспект. Жалимо због губитка јединства са западним Црквама, јер је то последица и наше греховности. Истински хришћанин зна да је до тога губитка дошло против воље Божије. Циљ саборâ је био и исцељење оболеле људске личности и заједнице. Ова непорецива сотириолошка перспектива саборске установе објашњава се чињеницом да се једино у Цркви налази истинска терапија, пошто је Христос једини Лекар. То историјско прејемство и Предање исцељења, које чини срце и језгро библијског и отачког Предања и саборског система, треба да нам помогне у решавању болног питања расколâ.

Да ли то значи - екуменизам, промену календара, одустајање од Православља како га виде они који се противе садашњем начину комуникације с католицима?

Постоје верници који брину о „једином што је потребно” и с поверењем гледају на оне који пастирски одговорно сучељавају изазове. Постоји и секташки приступ који у уношењу пометњи које сте поменули види свој раисон д᾿éтре. Од „екуменизма” праве сензацију која код једног броја људи ужива приличан успех и својом бунтовношћу само уносе раздор и хаос у већ постојећи метеж света.

Српска Православна Црква је истински екуменска; притом чува свој календар и не устручава се да разговара с било киме. Она даје свој допринос егзистенцијалном појашњењу савремених антрополошких, космолошких, културно-
-цивилизацијских и других проблема. Синодалност као суштинско својство Цркве може да буде корисна основа и прототип и за екуменски покрет. Наша Црква се не креће у легалистичким и уским конфесионалистичким оквирима.

Ко ће представљати СПЦ на овом Сабору?

Сабрање предстојатељâ, без Пуноће сваке помесне Цркве или без укупног сабора њене јерархије, не одлучује у име других, јер би у том случају то био облик колективног папства. Према древној пракси, позивају се поглавари аутокефалних Цркава да дођу с једним бројем својих епископа. То је далеко од идеалног броја – на сабору би требало да учествују сви активни канонски епископи. Црква на простору Србије и „српских и поморских земаља” (израз Светога Саве) позвана је да из свог епископата изабере двадесет и четири епископа.

У Литургији која ће се служити на Криту, православни ће као сабрање народа око епископâ и презвитерâ очувати и изразити у историји икону Педесетнице и будућег света, који превазилази смртну распарчаност, захваљујући свом јединству и утеловљењу у Христу. Тај будући век јесте гравитациона сила Цркве.

Извор: лист Политика, 4. мај 2016, стр. 1 и 8.

Напомена: Текст интервјуа смо верно пренели, осим двају малих „захвата”: неправилни израз „за очекивати” заменили смо правилним „за очекивање”, а израз „конзерватизам” (вероватно плод немара Политикиних приређивача текста) једино могућим „конзервативизам”.
Неприхватљиви правопис наших медија (Црква увек малим словом, без обзира на то да ли се подразумева установа или грађевина, односно храм; затим „бисери” типа „Свети дух”, као да је Он један од многих „духова”, али Свети за разлику од несветих, и тако даље, и томе слично). Овакав однос према реалијама хришћанске вере и црквеног живота незамислив је, например, и у најусташоиднијим или пак у најлевичарскијим загребачким новинама, али је, нажалост, велика „тековина” наших медија, београдских и иних. Да и не говоримо о безумном покушају наметања речи Христ, која у српском језику уопште не постоји, уместо Христос!

Епископ бачки Иринеј

Извор: Епархија бачка