11111111111111

Претражи овај блог

среда, 25. мај 2016.

Ф. М. Достојевски и В. С. Соловјов о спиритизму

Свет тајанственог и непознатог одувек је привлачио масовног читаоца, стога је необјашњиво и чудесно прилично често било у центру пажње аутора лепе књижевности у XIX веку. В. С. Соловјов је на веома разноврсне начине користио елементе тајанственог. Он детаљно даје приказ идеја и учења секташа и описује познату жену-оснивача секте «Трагаоци за Христом» Ј. Ф. Татаринову, открива крајчиак завесе над идејама и обредима масона («Стари дом»), говори о зачецима масонства у Русији и као једног од главних јунака приказује познатог авантуристу грофа Калиостра («Мудраци», «Велики розенкројцер»); на страницама часописа «Север» разматра проблеме спиритизма и окултизма; напокон, посвећује књигу жени-оснивачу теозофског друштва Ј. П. Блавацкој.

Интересовање В. С. Соловјова за област тајанственог и мистичног, које се испољило од раног узраста, трајало је дуги низ година. Соловјов је писао да се «с медијумским појавама <...> срео у време <...> најраније младости и од тада је дуги низ година посматрао њихову суштину и пратио је њихов развој и ширење».1 Писац је прошао неколико фаза: од проучавања теоријских истраживања окултиста и кабалиста из различитог доба до практичне спознаје разноразних спиритистичких и медијумских појава, што је нашло одраза у његовим уметничким делима. Темељно је изучавао дела Парацелзијуса, Екартхаузена, Фламела и Трисмегиста, «који су му откривали нове хоризонте» у области коју је проучавао. И може се рећи да је из дана у дан напредовао у мистицизму».2 По признању аутора њему самом су се највише свиђала сопствена мистичка дела: «Ова дела пишем с истинском насладом. Она ми се свиђају неупоредиво више него моји велики историјски романи. Они су ипак плод ума и у њима сам желео да остварим идејне циљеве уз покушај да раширим у народу податке о нашој историјској прошлости. Стваралаштво јесте стваралаштво, али се у њега мешају и разна друга размишљања. А у «фантастичним» делима само стварам не размишљајући ни о чему другом. Њих ми диктира душа, у њима апсолутно ништа не измишљам и не стварам. Моју руку покреће дубока вера у тајанствену и тесну везу између овог света и света живота.»3 Соловјов је више пута лично учествовао у спиритистичким сеансама које су јачале његову веру у онострани свет, о чему ће касније бити речи. Осим тога, у једном од писама упућених Достојевском, он каже: «Имам медијума, шеснаестогодишњег жениног брата који је ученик протестантске школе у којима начелници дечацима читају Дарвина у учионици, и који се прво храбро смејао свему што му се дешавало, али је сад постао најубеђенији спиритиста. Одвео сам га код Вагнера и сад тамо одржавамо сеансе сваке недеље. Понекад сам крајње запањен – око мене столови и столице играју заиста ђаволски плес, али не само то: ових дана је мој млади шурак био снажно одгурнут од стола и столица је кренула за њим по соби. Онда смо га натерали да седне на столицу у турском седу – и столица је наставила да клизи, а да притом уопште нема точкиће.»4

Соловјов је свет тајанственог и непознатог најпотпуније описао у мистичким романима «Мудраци» и «Велики розенкројцер», које је објавио у часопису «Север»: «»Мудраци» су објављивани у току прве године издавања (Север. 1888, бр. 1-46), «Велики розенкројцер» - 1889. године (Север. 1889, бр. 38-52). Исте ове 1889. године «Север» је чак два пута разматрао проблеме спиритизма у чланцима публицистичког карактера.

Аутор првог чланка је био сам Соловјов и он се може сматрати својеврсним уводом у други део дилогије, роман «Велики розенкројцер». У сталној рубрици «Беседе ‘Севера’», у чланку «Трагање за религијом» Соловјов описује случај кад је «пре дванаестаг година <...> имао прилику да посматра веома развијене медијумске појаве заједно с покојним Достојевским. Кад смо били приморани да признамо да су ту заиста присутни делатници ван нас, он је са страшћу која му је била својствена, почео да понавља: ‘То су ђаволи! Лажу говорећи да су умрли – да су људи – то су ђаволи! ђаволи!!!’»5

У «Дневнику писца» за 1876. годину Достојевски неколико пута говори о спиритистичким појавама, анализира однос према оваквим сеансама у друштву и помиње спиритистичку сеансу о којој пише Соловјов.

Сеанса је одржана 14. фебруара 1876. године у кући А. Н. Аксакова, који се бавио медијумским појавама и спиритизмом од друге половине 1860-их година:6 Уред. часоп. «Ребус», 1884; Аксаков А. Н. Претече спиритизма у последњих 250 година. Истакнути случајеви самовољних медијумских појава од 1661. године и прелаз на експерименталне 1848. г. <.> СПб., 1895.]. На овој сеанси своје медијумске способности је показала Енглескиња Клер.


Сеанса Клер није била прва у Русији: 1870-их година своје медијумске способности су већ демонстрирали Хјум и Бредиф, а многобројни спорови у вези с њиховим сеансама и покушаји њиховог разобличавања учинили су ову тему врло актуелном. На иницијативу Д. И. Мендељејева, који се озбиљно плашио мистицизма, који човека одваја од здравог погледа на предмете, формирана је специјална комисија. У октобру 1875. године А. Н. Аксаков је о свом трошку довезао из Енгелске двојицу познатих медијума, браћу Пети. Као доказ њихове медијумске моћи комисији је предочено 16 штампаних коментара. Браћа су показала појаву капи течности на папиру и изазвала су звоњаву звончића. На основу шест сеанси проглашени су за преваранте.7 Могуће је да је Достојевски такође присуствовао спиритистичкој сеанси 2. фебруара 1876. године, што помиње Н. П. Вагнер у писму В. С. Соловјову: «Будите тако љубазни – доведите данас и В. В. Крестовског. Веома бих желео да светлосне појаве имају одређени карактер како би се могло приступити фотографисању. Такође сам данас звао Достојевског, обећао је да ће доћи.»8 Вагнер је био одушевљени спиритиста и упорно је покушавао да убеди Достојевског у научни карактер веза с «оностраним светом», а убрзо после смрти Достојевског чак је намеравао да призове «с оног света» његов дух како би сазнао да ли су се погледи писца на спиритизам променили. А. Г. Достојевска је одлучно одбила Вагнерову молбу.9

Једна од глава јануарског издања «Дневника писца» индиректно потврђује речи Достојевског о «ђаволима» које је Соловјов цитирао и показује да је став Достојевског о «духовима» био присутан и пре познате сеансе. Глава под називом «Спиритизам. Нешто о ђаволима. Изванредно лукавство ђавола. Уколико су то ђаволи». Аутор ову тему назива смешном, али истовремено и модерном, о њој расуђује духовито, али на крају прецизира: «Без икакве сумње, шалио сам се и смејао од прве до последње речи, али ево шта бих ипак желео да кажем у закључку: ако на спиритизам погледамо као на нешто што на известан начин доноси нову веру (а скоро сви, чак и најтрезвенији спиритисти су бар у малом склони оваквим погледима), нешто од горе наведеног би се могло прихватити и без шале.»10 Достојевски је био озбиљно забринут због одушевљености друштва спиритизмом. У мартовском издању «Дневника писца» за 1876. годину у глави «Пар речи о извештају научне комисије о спиритистичким појавама» писао је о неоствареној нади да ће извештај комисије «згазити и уништити ово непотребно (по свом мистичком значају) ново учење».11 Угледна комисија од 32 члана, која је основана на иницијативу Д. И. Мендељејева, прво се упознала с литературом о спиритизму коју су доставиле његове ватрене присталице: А. Н. Аксаков, професори А. М. Бутлеров и Н. П. Вагнер. Затим су обављени многобројни експерименти у циљу његовог разобличавања. Закључак комисије се сводио на то да је спиритизам сујеверје, али је Достојевски ипак био разочаран: извештај «садржи грешке у излагању, у редакцији. Ово излагање је такво да противници извештаја обавезно у њему траже ‘предрасуде’ у погледу ове ствари (дакле, у смислу да извештај није научан), иако комисија уопште није имала ових ‘предрасуда’ да би се за њих могла оптужити.»12 Осим тога, «комисија, на пример, дозвољава себи да доноси закључке о појавама спиритизма (на пример, о материјализацији духова), које по сопственом признању уопште није видела. Претпоставимо да је то учинила, да тако кажемо, као наравоученије, ради поуке и упозорења, предупређујући појаве, ради друштвене користи, како би лакомислене људе спасила од саблазни Идеја је племенита, али тешко да је умесна у овом случају.»13 Сличан утисак на Достојевског су оставила предавања-извештаји Мендељејева, који се помињу у априлском издању «Дневника писца», у главни «Опет једна реч о спиритизму» - нису били уверљиви доказујући да је спиритизам крајње опасна појава.


Соловјов у «Трагању за религијом» веома опрезно изражава своје мишљење о сиритизму. Овде своју улогу нису одиграле само познате сеансе из 1870-их година. До тада је Соловјов о спиритизму сазнао много више, успео је да се заинтересује за учење Ј. П. Блавацке и да се разочара у њега.

У «Трагању за религијом» Соловјов, с једне стране истиче да «нигде, чини се, нема и није било толико превара као у медијумизму, нигде није било толико шарлатана и више или мање вештих мађионичара. Такозване спиритистичке сеансе, које се одржавају у тами, представљају најшире и најзгодније поље за разноразне преваре и мистификације».14 С друге стране, «да ли без обзира на мађионичарство, превару и самообману постоје или не постоје медијумске појаве? Морам да одговорим: наравно – постоје».15 По сећањима П. В. Бикова, Соловјов је веровао «у стварно постојање духова», у стварне знаке тесног општења људи са светом који је од нас скривен».16 Достојевски је такође, поред свог негативног односа према спиритизму, био принуђен да да призна: «А спиритистичке појаве с којима сам и пре сеансе с медијумом био унеколико упознат, никад нисам могао до краја да негирам, па не могу ни сад.»17

Достојевски је схватао да људе у спритизму привлачи тајанственост и непознатост спиритизма као појаве, и зато ако «људи коначно схвате да то нису ђаволи, него некаква струја, неки нови облик светске снаге, одмах ће доживети потпуно разочарење: ‘Ето, рећи ће, невиђена ствар, каква досада!’ – и одмах ће оставити и заборавити спиритизам и бавиће се пословима као и пре.» Соловјов је многе задивљујуће случајеве на спиритистичким сеансама објашњавао «мало истраженим својствима и појавама, како физичке, тако и психичке природе човека»,18 које ће ускоро бити искључене из области спиритизма. Соловјов је сматрао да механизме ових «чуда» треба свестрано истражити развијајући савремену науку.

Главна мисао у «Трагању за религијом» подудара се с идејом Достојевског о потреби за избављањем друштва од спиритизма као крајње опасне појаве: «У наредним годинама имао сам више прилике да се боље упознам с овим појавама и сматрам да су ова бића и полубића, ко год она била, већином такви ‘подлаци’ с којима човек који себе поштује и хришћанин, не треба да се дружи и да се познаје.»19

Међутим, Соловјов се не слаже у свему с Достојевским, премда то не каже отворено. Достојевски је говорећи о предавању Мендељејева писао: «Такође је похвалио спиритисте (и опет с ‘чашћу и славом’) због тога што се у наше материјално доба занимају за душу. Иако нису стабилни у науци, вели, у вери су чврсти, у Бога верују. Мора бити да је поштовани професор велики шаљивџија. А ако је то рекао наивно, не шале ради, онда следи и обрнуто: шаљивџија није велики».20 Соловјов је, напротив, сматрао да «у борби против материјализма, спиритизам чини велику услугу, и с ове тачке гледишта се може сматрати да он представља известан мост преко провалије која одваја неверје од вере».21

Спиритиста, по мишљењу Соловјова, «није онај ко истражује медијумизам у научне сврхе или се према њему односи са хришћанске тачке гледишта, већ онај ко је њиме обузет, ко верује у ове духове и на основу општења с њима ствара своју ‘религију’. Спиритистичка религија, чијим главним оснивачем треба сматрати Француза Алана Кардена, представља жалосну заблуду. Она је неки жалостан загробни материјал. Преноси у духовни свет сву ситничавост земаљских интереса, сву земаљску прашину, замагљује човеков вид, приморава га да живи овде, на земљи, фантастичним, двоструким животом.»22

Исте, 1889. године «Север» још једном разматра проблеме тајанственог и мистичког у чланку «Савремени препород на научним начелима астрологије, алхемије, магије и других тајних (окултних) знања из ранијих времена». Аутор истиче: «Још недавно су се речи: алхемија, магија и астрологија употребљавале скоро у погрдном значењу за етикетирање разноразних бесмислица. Најновији успеси знања, ипак, умногоме збуњују савремене научнике и мало-помало почињу да откривају сву вапијућу неправедност овакве врсте односа према окултизму.»23 Даље аутор излаже читаоцима суштину алхемије, магије и астрологије, при чему покушава да помоћу савремених научних истраживања докаже да ове науке имају право да постоје, и покушава да ослободи читаоце од сујеверја, која отежавају схватање савременог света, да поједностави сложене појаве и сведе их на познате и уобичајене, да објасни несхватљиво помоћу примера узетих из искуства читалаца и из историје.

Часопис «Север» се придржавао просветитељског правца, зато је обраћајући се тајанственим појавама ипак покушавао да их објасни с научне тачке гледишта: «Чуда савремене хипнозе, чију су реалност коначно признали савремени научници, чуда мисаоне сугестије, у која помало почињу да се уверавају и најватренији скептици, чуда видовитости и др. и др. заиста не представљају ништа ново, јер је суштина свих ових појава била позната окултистима још у најстарија времена. Подсетићемо, на пример, на древно лечење болести заклињањима, читањем молитава и др. (савремено лечење болести помоћу хипнотичке сугестије, психотерапија неких аутора); подсетићемо на чињенице кад вештице, врачаре и др. нису осећале врло тешка мучења ватром, ужареним гвожђем итд. (савремени експерименти у смислу неосетљивости на бол хистеричних људи или оних који су погружени у магнетични сан (хипнотисаних) итд.); подсетићемо на призивање ‘духова’ помоћу гласних заклетви (савремена искуства над гласним словесним сугестијама визуелних халуцинација субјеката уроњених у магнетични сан (хипнотисаних)); подсетићемо на призивање духова тако што маг додирује клијенте који му се обраћају (савремена искуства у изазивању визуелних халуцинација путем мисаоних сугестија); подсетићемо на чињенице видовитости о којима смо више пута говорили у научној хроници, на чињенице такозване кристаломантије <...>, на чињенице такозваног физичког медијумизма, које нас приморвају да дозволимо могућност да мисао (дух) под извесним условима могу да делују на физички свет директно, без посредства нервног и мишићног система.»24

Чланак о окултизму није потписан, али су у истом броју часописа читаоци обавештени о томе да ће ускоро почети објављивање романа В. С. Соловјова «Велики розенкројцер». Чланак припрема читаоца за проблеме о којима се говори у роману, изазива у њему интересовање и чак попуњава неке пропусте у знањима о тајанственим појавама које ће бити описане у делу. Не тврдећи да је аутор чланка био издавач «Севера» истаћи ћемо да је Соловјов делио ову тачку гледишта. У «Савременој жрици Изиде» он признаје: «Нимало се не плашим ничијег осмеха изјављујући да сам и тада признавао и сад признајем могућност постојања, негде, чак и у пећинама и џунглама Хиндустана, човека чија знања далеко превазилазе све што је познато нашој савременој науци.»25 Биограф Соловјова, П. В. Биков, истиче да је занимање Соловјова за област тајанственог «ишло руку под руку с научним достигнућима у овој области»,26 он «покушава да докаже да су мистичари и розенкројцери, чији истакнути пример представља кнез Захарјев-Овинов, поседовали управо она знања којима је данас суђено да постану удео науке, премда не у потпуности».27

Ставови Достојевског и Соловјова који су нашли одраза у њиховим делима су веома блиски. Оба писца, која су дуго времена била у присним пријатељским односима, и која су вероватно више пута дискутовала о спиритизму као појави и о његовим конкретним појавама, сматрају да су дужни да упозоре читаоца на то колико далеко може их одвести интересовање у сфери тајанственог и чудесног.

С.А. Васиљева
Са руског Марина Тодић
«Сретенская духовная семинария»
Извор: Православие.ру
25 / 05 / 2016


Напомене
  1. (Соловьев В. С.) Искания религии. Беседы «Севера». XXVI. // Север. 1889, № 9. С. 174.
  2. Быков П. В. Всеволод Сергеевич Соловьев: его жизнь и творчество (очерк). СПб., 1916. С. 40.
  3. Исто. С. 43-44.
  4. Исто. С. 43-44.
  5. Соловьев В. С.С.) Беседы «Севера». XXVI. Искания религии. С. 174.
  6. Своје погледе на спиритизам А. Н. Аксаков је изложио у предоговору издању «Спиритизам и наука» (<Аксаков А. Н.> Спиритизм и наука / Сост., пер. и изд. А. Аксаков. СПб., 1872.), као и у својим другим радовима: Аксаков А. Н. Медиумизм и философия. Воспоминания о профессоре Московского университета Коревиче // Русский вестник. 1875. Январь. С. 442-469; Аксаков А. Н. Позитивизм в области спиритуализма. По поводу книги А. Дассье «О посмертном человечестве». [СПб.
  7. Детаљније в.: Спиритизм // Брокгауз Ф. А., Ефрон И. А. Энциклопедический словарь. В 86 тт. Под ред. И. Е. Андреевского / СПб., 1890-1907. Т. XXXI. С. 224-226.
  8. Вагнер Н. П. — Соловьеву В. С.С. <С.-Петербург>. 2 февраля <1876 г.> // Достоевский Ф. М. Новые материалы и исследования / Гл. ред. B. Р. Щербина / Литературное наследство. Т. 86. М.: Наука, 1973. С. 444. Позната је чињеница да је Достојевски посетио гатару-Францускињу Филд (в.: Соловьев В. С.С. Воспоминания о Ф. М. Достоевском // Достоевский в воспоминаниях современников. В 2 тт. М., 1964. C. 224-227).
  9. Детаљније в.: Достоевский Ф. М. Новые материалы и исследования. Прим. к письму 107.
  10. Достоевский Ф. М. Полн. собр. соч. Т. 22. С. 36-37.
  11. Исто. С. 100.
  12. Исто.
  13. Исто.
  14. (Соловьев В.С.) Беседы «Севера». XXVI. Искания религии. С. 174.
  15. Исто.
  16. Быков П. В. Всеволод Сергеевич Соловьев. С. 40.
  17. Достоевский Ф. М. Полн. собр. соч. Т. 22. С. 127.
  18. Исто.
  19. (Соловьев В.С.) Беседы «Севера». XXVI. Искания религии. С. 174.
  20. Достоевский Ф.М. Полн. собр. соч. Т. 22. С. 132.
  21. (Соловьев В.С.) Беседы «Севера». XXVI. Искания религии. С. 174. По мишљењу Ј. Ф. Писареве, Блавацка се, такође «надала да ће психичким појавама којима је толико запањивала људе из околине постићи одређени циљ: пољуљати неверје у невдиљиви свет, показати да поред физичких, постоје и друге, неупоредиво тананије, али подједнако реалне појаве <...>» (Писарева Е. Ф. Елена Петровна Блаватская // Соловьев В. С.С. Современная жрица Изиды: Мое знакомство с Е.П. Блаватской и «теософическим обществом» / Сост. Г. К. Львова, Л. М. Шарапкова, H. Н. Юргенева. М.: Республика, 1994. С. 195-196).
  22. Соловьев В.С. Беседы «Севера». XXVI. Искания религии. С. 174.
  23. Современное возрождение на научных началах астрологии, алхимии, магии и других тайных (оккультических) знаний прежнего времени // Север. 1889, № 28. С. 552.
  24. Исто. С. 554.
  25. Соловьев В. С.С. Современная жрица Изиды. С. 15.
  26. Быков П. В. Всеволод Сергеевич Соловьев. С. 39.
  27. Исто. С. 42.

Нема коментара:

Постави коментар