Разговор са јеромонахом Јовом (Гумеровом)
–Оче Јове, на сајт Православие.Ru често стижу питања верујућих хришћана, који пролазе кроз проблеме у свом породичном животу. Чини се да озбиљни проблеми не могу да поразе многе хришћанске породице, међутим такви проблеми не само што су распрострањени, већ, нажалост, често доводе и до развода. Шта да ради хришћанин ако осећа крајње незадовољство својим браком? Шта најпре он треба да уради да би спасао свој брак?
– Најпре, треба да се молимо усрдно да би нас Бог уразумио и помогао да увидимо истинске разлоге породичне несреће. Када је мир у дому нарушен онда ниједна страна није способна да правилно процени себе и своје понашење. Искрсавају и гомилају се увреде, које помрачују духовни вид супружника. Када човек жели да оцени разлоге те несреће треба скрушено да узме сву кривицу на себе, тада Господ уразумљује таквог човека. "Немогуће је", - говори преподобни Пајсије Светогорац, - "да не видиш шта се дешава око тебе". Међутим, човек треба да стекне духовно расуђивање да би могао да спозна олакшавајуће околности и да оправда друге. Тада ће моћи да види људе у добром стању.
Ни примедбе, ни прекори не могу вратити породицу у добро стање поверења и добронамерности. „Буди колико је могуће искрен, добар и нежан према својим укућанима, онда ће се све непријатности са њихове стране уништити саме од себе, онда ћеш победити, по речима апостола, добрим зло, и ако ће они држати против тебе зло и исказивати га“, - говорио је свети праведни Јован Кронштатски.
– Савремени бракови су веома непостојани. Лако је разумети зашто се распадају породице неверујућих, који су далеки од духовног живота. Ипак и православне породице су често удаљене од срећног породичног живота. Који су разлози за то?
– Већина младих супружника не зна да за постојан, потпун и срећан породични живот није довољно да постоји само оно што их је спојило на почетку: узајамне симпатије, заљубљеност, потреба за разговором Од самог почетка, од тренутка када су постали муж и жена, почиње озбиљан труд са циљем да се устроји породица као духовно-морални организам. За оне који желе породичну срећу и трајну радост, породица је истинска школа стицања јеванђељских врлина: љубави, смирености, мирног духа, дара расуђивања. Все треба да је прожето љубављу. Оном љубављу, која по речима апостола Павла: "Дуго трпи, благотворна је, не завиди, не горди се, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи" (1 Кор. 13: 4–7). Ако муж и жена од самог почетка свог брачног живота памте ту заповест, дату свим хришћанима, они ће бити срећни и своју децу подучити истинској благочестивости.
Најчешће се породица распада због свађа, које се рађају из гордости и самољубља. Такве страсти ослепљују човека. После неколико минута свађе и скандала на души дуго времена остаје горчина.
Довољна је добра нарав и мало мудрости, да породични живот не буде отрован скандалима. Сократ није знао за Божију Истину, али је имао довољно снаге да трпи своју жену Ксантипу, која је имала јако тежак карактер и била свадљива. Једанпут се јако разгневила и полила главу свог мужа помијама. А шта је учинио Сократ? Да ли се развео? Отерао своју жену? Можда је претукао? Не. Он се добронамерно нашалио: "После такве олује следи киша". Ученик његов Алкибијад пун бриге је упитао Сократа зашто он не отера своју жену: "Због тога - одговорио му је -јер имајући њу, ја упражњавам стрпљење и кроткост, што ће ми помоћи да претрпим дрскости и увреде других". Добар муж је дужан да исправља недостатке своје жене или да их трпи. Ако их исправи, направиће себи добру пријатељицу. Ако их пак трпи, он ради на усавршавању самог себе.
Обраћај пажњу на помисли које ти теку у
душу
–
Како се треба понашати, ако неко осећа и разуме да је
љубав прошла, да је нестало интересовање за своју
супругу или за свог супруга? Може ли се повратити
блискост у односу мужа и жене?
– Шта треба радити ако супруг неће да прича
о заједничком животу, неће да разговара о проблемима?
Колико је уопште битна могућност разговора у породичном
животу?
– Породица је заједница најближих људи. Отвореност, потпуно узајамно поверење и жеља све усагласити је ознака духовно-моралног здравља породице. „Ми смо проживели, - пише Тертулијан жени, - довољно дуг живот помажући једно другоме разумним саветом“ (Тертулијан. Жени. I. 1). Одсутство жеље супруга да разговара о заједничком животу, говори о несрећи, која је присутна. Разлози могу бити различити - дубоки, озбиљни или привремени и решиви.
– У каквим случајвима треба обавезно наћи посредника, а у каквим анализирати самостално?
– Ниједан посредник не може да помогне. Обнављање мира у породици захтева од супружника посебан духовни рад. Ја бих чак рекао и подвиг.
– Да ли је уопште прихватљиво износити проблеме из куће, питати за савет пријатеља, другарица, жалити се духовнику?
– Никоме не треба говорити о несрећама и искушењима, које су задесиле његову породицу. Није етично причати о слабостима нама блиског човека. Али то је још више забрањено из духовних разлога. Најчешће супруг или супруга причају о насталим проблемима са својим родитељима. Они траже подршку и утеху, али не наслућују какву штету то наноси породици. Код родитеља се најчешће рађа јако непријатељство према зету или снахи. Чак и тада, када је криза превазиђена, неповерење и непријатељство родитеља остаје. Али чак са пријатељима или колегама не треба причати о породичним непријатностима. Случајни и бескорисни савет не пролази без трага, а погубно утиче на породицу.
Може донети корист једино разговор са искусним свештеником. Али његови савети не ослобађају супруга од жртвености и покорног рада у име породичне среће.
– Многи саветују да у случају конфликата да кренемо од себе. А како човек да крене од себе ако сматра да је увређен „другом половином“?
– Ако се међу супружницима појавило неразумевање и неслагање, које боли, онда се треба приљежно молити. Када се молиш битно је да преузмеш сву кривицу на себе. Онда ће доћи свемоћна помоћ Божија.
Навешћу пример, који није везан за породицу, али добро приказује благодатни утицај скрушености. Светитељ Тихон Задонски једном је дошао у посету свом познанику великашу. Случајно се задесило да је код њега у гостима био племић бунтовник. Букнуо је спор о вери. Племић је помахнитао и ударио је светитеља Тихона. Светитељ је истог трена пао на колена и почео је да моли за опроштај: „Опростите ми у има Бога што сам вас тако разгневио“. То није била само кроткост свеца, већ подвиг скрушености. Десило се чудо. Гост, који се расправљао, сам је пао на колена и молио за опроштај, са сузама у очима. Благодат је такла и његово срце. Он је променио свој живот и постао је религиозан.
Осим кроткости и скрушености, жена треба да пажљиво сагледа себе и живот у породици да би спознала и исправила своје пропусте. Исто тако треба да поступа и муж, ако он види да жена не жели да решава породичне проблеме заједно са њим.
– Како се бороти са увредама, претензијама, које су се накупиле током година заједничког живота?
– Треба памтити да је наш духовни живот потпун онда, када испуњавамо јеванђељске заповести. Сви ми личимо на немилосрдног дужника из јеванђељске приче. Господ нам опрашта безбројне грехе (десет хиљада таланата), које ми свакедневно чинимо, а ми памтимо увреде ближњих и не можемо да опростимо дуг од 100 динара. „Милост и снисходљивост према ближњима и опроштај њихових мана је најкраћи пут ка спасењу“, - подсећао је преподобни Амвросије Оптински.
–Многи супружници, чак и када су црквени људи, одлажу венчање у цркви позивајући се на неспремност, на то да између њих нема баш такве близости колика је потребна. Да ли је то правилно? Да ли нам венчање у цркви може помоћи да решимо породичне проблеме, или треба прво решавати проблеме, а после се венчати у цркви?
– Када оцрквљени људи, склопивши брак у општини, одлажу на неодређено време венчање у цркви, они нису сигурни у стабилност своје поодице. У Светом Писму постоји веома јасан појам, а то је верност. Хришћанин треба пре свега да буде веран Богу. "Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота " (Отк. 2: 10). Из тога следи да верност треба за нас да буде непроменљив животни принцип: верност Цркви, верност нашем спасавајућем учењу, верност супружничким заветима. "Који је веран у најмањем и у многом је веран; и који је неправедан у најмањем и у многом је неправедан" (Лк. 16: 10).
Треба се венчати у цркви. Неопходно је, одбацивши све сумње и неодлучност, градити породицу и пратити поуку Светих Отаца: “Направи од свог дома Цркву, јер одговараш за спасење и деце, и укућана“ (Јован Златоусти, светитељ. Осам омилија на књигу Постања. Омилија 6. 2).
–Често говоре: „Породична лађа се разбила о свакодневицу“. Зашто је свакодневица тако страшна? И како се не разбити о њу?
– То није ништа више од фразе, којом бивши супружници оправдавају неуспело искуство изградње морално здраве срећне породице.
Свакодневица је неотуђиви део породичног живота. Колико год да је она скромна и чак бедна, она не може да утиче на породичну срећу. Многовековно искуство покољења се изразило у следећим руским пословицима: „Сагласје и склад су породично благо“, „Где има љубави и договора ту нема сиромаштва“, „Сагласну породицу не може савладати невоља“.
Од детињства ја добро знам да свакодневица не може да сруши морално здраву породицу. Када су мог оца поставили на место начелника службе радиовезе аеродрома у Уфи, ми смо се 1948 године преселили из Самаре у Уфу. Нашој породици (било нас је четворо: отац, мајка, брат и ја) су дали собицу од 12 квадрата - у дрвеној кући, у којој се налазио радиоцентар. Тамо је било толико тесно да сам био принуђен да спавам на поду испод стола. Живот је био без икаквог комфора. Туш или купатило тешко је било замислити. Водовода није било. Сваког дана, по сваком времену, требало је да носимо 30-40 литара воде, на удаљености од 2 и по улице. Зими смо грејали нашу собицу захваљујући пећи, која се хладила усред ноћи.
Појављивао се иње када је био мраз. Живели смо у тој собици 11 година. То су биле невероватно срећне године. Ту мајушну собицу не бих мењао ни за један дворац на свету. Разлог наше дечје среће је био у маминој љубави према нама, која је била неисцрпна.
Породична лађа се најчешће разбије о оштре хриди егоизма, саможивости, погубне страсти пијанства, нерадности и супружничке неверности.
– Живимо у друштву масовне безбожности. Медији намећу бездуховност. Множе се искушења. Како заштити децу од ове опасности и васпитати их да постану благочести православни хришћани?
– По речима светог апостола Јована Богослова: "Свет сав у злу лежи" (1 Јн. 5: 19). Већ су се први хришћани трудили да сачувају себе непорочном и чистом децом Божијом "усред рода неваљалога и покваренога" (Флп. 2: 15). Онај ко живи по јеванђељским заповестима мора да се држи следећег: "Што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било које врлине, било што похвале достојно" (Флп. 4: 8).
Савремени свет доживљава духовни и морални распад. Међутим, овај силовит притисак зла, ни на трен не треба да нас баци у малодушност. Баш у таквим тешким временима Бог и Матер Божија посебно се старају о свету и о сваком од нас. Наше слабе руке не могу изменити савремени живот. Али ако смо ми ,под тим условима у које нас је ставио Господ, са вером и надом, самопожртвовано посвећени спасавању себе и наше деце, онда ће нам Господ обавезно послати помоћ.
Слово Божије учи нас да се уздржавамо од потиштености и очајања. У сваком раздобљу човек се рађа са слободном вољом и не налази се у судбинској зависности од порока свог оболелог друштва. Образ Божији у њему и савест, као небески глас у души, пружају довољно слободе да се уздржава од греха, који се распространио око њега.
Дом хришћанина треба да постане духовна тврђава. Посебан труд чека оне који имају малу децу. Родитељи су дужни да им усаде духовна начела, који ће их држати у вери и онда, када ступе у додир са светом. Научити своју децу благочестију, могу само ти родетељи за које је вера суштина живота. Деца имају истанчан осећај за искреност и правду.
Треба се побринути да родитељска љубав према деци буде непрекидна. Она испуњава њихове душе миром и радошћу. Управо топла, смирена и непрекидна родитељска љубав, постепено учи децу да разумеју љубав свог Небеског Родитеља. Све у породици треба да буде прожето љубављу. Онда дете не само осећа, већ и постаје свесно, да су у овом огромном, хладном свету, отац и мајка су за њега најближи и најсигурнији људи.
Отац и мајка треба да теже ка хришћанској жртвености и одлучно се одрекну свега што смета деци да буду духовно здрава: светских новина и часописа у којима има много вулгарног, а понекад и непристојног, радија и телевизије, који доносе у кућу много прљавштине и духовног отрова и осталих атрибута савременог друштва, које живи бездуховно.
Родитељи треба јасно да разумеју да је највећа драгоценост у кући мир. Очувати мир је прворазредни циљ. Кроз све свете библијске књиге провлачи се мисао о миру као о великом и пожељном благу, које Бог дарује онима, који живе по Његовим заповестима: „Мир је многи љубитељима закона Твог, и нема им спотицања“ (Пс. 118: 165). Раздор као киселина разједа ауторитет оца и мајке у очима деце, а ако нема ауторитета родитеља, онда и духовно-морално васпитање постаје недостижно. Децу лако заноси спољашни свет у којем је безброј искушења. Само ауторитет родитеља, њихова топлота, мудрост и жртвеност могу да превазиђу искушења овог света.
Још у једном родитељи треба да пројаве жртвеност. Они морају да се окану навике да воде празне разговоре на политичке и ситничарке теме. Деца се заражују овим светским духом. Он је туђ светлом и радосном миру вере. Од родитеља се захтева подвиг, јер смо ми учесници велике духовне битке.
Цело многовековно искуство хришћанства је одавно потврдило да плодове вере можемо да уживамо само тада, када благу вест о Царству Небеском усвајамо свом својом суштином. “Духовни човек мора имати у виду да је спасење само једно и оно што води ка њему је највећа драгоценост, а оно шта не води, мора да презире као безвредно“, - учи светитељ Григорије Богослов.
С јеромонахом Јовом (Гумеровoм)
разговарала Валерија Михајлова
С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева
Извор: Православие.ру
–
Како се треба понашати, ако неко осећа и разуме да је
љубав прошла, да је нестало интересовање за своју
супругу или за свог супруга? Може ли се повратити
блискост у односу мужа и жене?
– Неопходно је пажљиво размотрити свој духовни живот
и потрудити се увидети разлог изгубљене љубави. Најчешће
се све своди на егоизам, који је из нашег срца потиснуо
способност за љубав. Љубав се може повратити, али да би се
то десило, нужна је усиљена молитва и велики духовни труд.
– Да ли је неопходно да водимо рачуна о
својим мислима према нашим супругама или супрузима и да
избацујемо све негативне мисли? Колико нам то може помоћи?
Или се треба бавити разлозима, а не последицама?
– Треба увек да водимо рачуна о својим мислима, не
само о тим, које се тичо нашег супружника. Свети праведни
Јован Кронштатски саветује: "У људима који се старају
да живе духовним животом води се најтананија и најтежа
борба кроз помисли сваког часа у животу, тј. духовна
борба. У сваком тренутку [човек] треба да буде као светло
око како би примећивао и одбијао помисли које лукави улива
у душу. Њему срце треба свагда да гори вером, смирењем и
љубављу. У супротном, у њега ће се лако населити ђаволско
лукавство, а потом маловерје или неверје, а затим и свако
друго зло, од кога се чак ни сузама неће лако опрати.
Стога немој допустити да ти срце буде хладно. Нарочито у
време молитве на сваки начин избегавај хладноћу
равнодушности." (Јован Кронштатски, Свети праведни.
Мој живот у Христу. 1: 20).
Ако је један од супружника
неверујући
– Да ли постоје неке пособне препоруке, како
оцрквљени супружник треба да се понаша према својој
"половини", која не верује у Бога или не иде у
цркву. Какве грешке ту можемо направити?
– Најраспрострањенија грешка је прекоравати
неверујућег. Нема боље проповеди од личног примера.
Супруга је дужна да спозна плодове духовног живота свог
мужа: стално добро расположење, радост, бригу о ближњима.
Нужно је преузети на себе посебни свакодневни молитвени
труд за свог мужа/жену. Можете читати акатист Спаситељу
или Матери Божијој.
– Црква даје свој благослов и за брак с
неверујућим супружником? Зашто је то тако? Какав је смисао
тог брака?
– Тај благослов проистиче из Прве посланице апостола
Павла Коринћанима: "Ако неки брат има жену неверујућу
и она се приволи да живи са њим, нека је не оставља. И ако
нека жена има мужа неверујућег и он се приволи да живи са
њом, нека га не оставља " (1 Кор. 7: 12–13).
Смисао таквог брака свети апостол објашњава на следећи
начин: "Јер се неверујући муж посвети женом, и жена
неверујућа посвети се мужем иначе деца ваша била би
нечиста, а сад су света." (1 Кор. 7: 14).
Ради се о браковима, који су били склопљени када оба
супруга нису били хришћани. Ако би се један од њих обратио
Христу, онда није требало да се разводи од неверујуће
супруге или супруга. Врховни апостол се нада да ће
плодовима свог духовног живота, супруг хришћанин или
супруга хришћанка, приближити истинитој вери свог мужа или
жену.
Породица или Црква?
–Бежећи од проблема у браку, човек може да
уђе у црквени живот, у књиге о духовном животу, у службе.
Наизглед је то добро. Али проблем остаје. Колико је битно
за супружнике да решавају проблеме у својој
породици?
– То се најчешће дешава са недавно оцрквљенима. Како
је рекао светитељ Василије Велики, сваку ствар улепшава
мера. Ако такав човек не заснива породицу на начелима мира
и узајамног разумевања, онда неће успети ни у духовном
животу. Треба са љубављу и разумевањем знати односити се
према духовним немоћима људи, који нас окружују, али
никада не угађати њиховим слабостима. Треба угађати само
Богу. Одређено сведочанство тога што ми градимо наш живот
на правилним основама јесте унутрашње задовољство, радосно
расположење, душевни мир. Наш живот треба да буде
усредсређен на испуњење јеванђељских заповести.
– Често можемо да чујемо следећу формулу
брака: хришћански брак су муж и жена, а међу њима је
Христос. Како то треба да схватамо?
– Спаситељ је казао: "Јер где су два или три
сабрана у има Моје, онде сам и Ја међу њима" (Мт. 18:
20). Ову јеванђељску мисао објашњава светитељ Јован
Златоусти: „Где су муж, жена и деца сједињени
врлинама, слогом и љубављу, тамо је и Христос међу
њима“.
– Оцрквљеност није панацеа, распадају се
бракови верника, а неверници живе заједно до дубоке
старости. Да ли постоји нека тајна која је позната и
онима, који нису хришћани?
– „Очување исправног поретка породичног живота
и породичне среће“ – говори изузетан
проповедник архиепсикоп Амвросије (Кључаров; 1820-1901)
– „је предмет посебне брижљивости и промисли
Божије. Најврснији мислиоци одвајкада су држали породицу
за основу друштва и државе, расадник врлина и доброг труда
међу младим покољењима, почетак благостања, утеху оних
који раде, уточиште сиротих и усамљених, сигурна лука где
се чува тиха и спокојна срећа људског срца.“ Током
дуге историје човечанства, стабилност породице опстајала
је захваљујући традицији и обичајима. Њих је срушила
савремена цивилизација, коју покреће потрошачки дух и
хедонизам.
Када у породици постоји раздор
– Породица је заједница најближих људи. Отвореност, потпуно узајамно поверење и жеља све усагласити је ознака духовно-моралног здравља породице. „Ми смо проживели, - пише Тертулијан жени, - довољно дуг живот помажући једно другоме разумним саветом“ (Тертулијан. Жени. I. 1). Одсутство жеље супруга да разговара о заједничком животу, говори о несрећи, која је присутна. Разлози могу бити различити - дубоки, озбиљни или привремени и решиви.
– У каквим случајвима треба обавезно наћи посредника, а у каквим анализирати самостално?
– Ниједан посредник не може да помогне. Обнављање мира у породици захтева од супружника посебан духовни рад. Ја бих чак рекао и подвиг.
– Да ли је уопште прихватљиво износити проблеме из куће, питати за савет пријатеља, другарица, жалити се духовнику?
– Никоме не треба говорити о несрећама и искушењима, које су задесиле његову породицу. Није етично причати о слабостима нама блиског човека. Али то је још више забрањено из духовних разлога. Најчешће супруг или супруга причају о насталим проблемима са својим родитељима. Они траже подршку и утеху, али не наслућују какву штету то наноси породици. Код родитеља се најчешће рађа јако непријатељство према зету или снахи. Чак и тада, када је криза превазиђена, неповерење и непријатељство родитеља остаје. Али чак са пријатељима или колегама не треба причати о породичним непријатностима. Случајни и бескорисни савет не пролази без трага, а погубно утиче на породицу.
Може донети корист једино разговор са искусним свештеником. Али његови савети не ослобађају супруга од жртвености и покорног рада у име породичне среће.
– Многи саветују да у случају конфликата да кренемо од себе. А како човек да крене од себе ако сматра да је увређен „другом половином“?
– Ако се међу супружницима појавило неразумевање и неслагање, које боли, онда се треба приљежно молити. Када се молиш битно је да преузмеш сву кривицу на себе. Онда ће доћи свемоћна помоћ Божија.
Навешћу пример, који није везан за породицу, али добро приказује благодатни утицај скрушености. Светитељ Тихон Задонски једном је дошао у посету свом познанику великашу. Случајно се задесило да је код њега у гостима био племић бунтовник. Букнуо је спор о вери. Племић је помахнитао и ударио је светитеља Тихона. Светитељ је истог трена пао на колена и почео је да моли за опроштај: „Опростите ми у има Бога што сам вас тако разгневио“. То није била само кроткост свеца, већ подвиг скрушености. Десило се чудо. Гост, који се расправљао, сам је пао на колена и молио за опроштај, са сузама у очима. Благодат је такла и његово срце. Он је променио свој живот и постао је религиозан.
Осим кроткости и скрушености, жена треба да пажљиво сагледа себе и живот у породици да би спознала и исправила своје пропусте. Исто тако треба да поступа и муж, ако он види да жена не жели да решава породичне проблеме заједно са њим.
– Како се бороти са увредама, претензијама, које су се накупиле током година заједничког живота?
– Треба памтити да је наш духовни живот потпун онда, када испуњавамо јеванђељске заповести. Сви ми личимо на немилосрдног дужника из јеванђељске приче. Господ нам опрашта безбројне грехе (десет хиљада таланата), које ми свакедневно чинимо, а ми памтимо увреде ближњих и не можемо да опростимо дуг од 100 динара. „Милост и снисходљивост према ближњима и опроштај њихових мана је најкраћи пут ка спасењу“, - подсећао је преподобни Амвросије Оптински.
Још једанпут о венчању у цркви
–Многи супружници, чак и када су црквени људи, одлажу венчање у цркви позивајући се на неспремност, на то да између њих нема баш такве близости колика је потребна. Да ли је то правилно? Да ли нам венчање у цркви може помоћи да решимо породичне проблеме, или треба прво решавати проблеме, а после се венчати у цркви?
– Када оцрквљени људи, склопивши брак у општини, одлажу на неодређено време венчање у цркви, они нису сигурни у стабилност своје поодице. У Светом Писму постоји веома јасан појам, а то је верност. Хришћанин треба пре свега да буде веран Богу. "Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота " (Отк. 2: 10). Из тога следи да верност треба за нас да буде непроменљив животни принцип: верност Цркви, верност нашем спасавајућем учењу, верност супружничким заветима. "Који је веран у најмањем и у многом је веран; и који је неправедан у најмањем и у многом је неправедан" (Лк. 16: 10).
Треба се венчати у цркви. Неопходно је, одбацивши све сумње и неодлучност, градити породицу и пратити поуку Светих Отаца: “Направи од свог дома Цркву, јер одговараш за спасење и деце, и укућана“ (Јован Златоусти, светитељ. Осам омилија на књигу Постања. Омилија 6. 2).
Невидљиви проблеми породичног
живота
–Често говоре: „Породична лађа се разбила о свакодневицу“. Зашто је свакодневица тако страшна? И како се не разбити о њу?
– То није ништа више од фразе, којом бивши супружници оправдавају неуспело искуство изградње морално здраве срећне породице.
Свакодневица је неотуђиви део породичног живота. Колико год да је она скромна и чак бедна, она не може да утиче на породичну срећу. Многовековно искуство покољења се изразило у следећим руским пословицима: „Сагласје и склад су породично благо“, „Где има љубави и договора ту нема сиромаштва“, „Сагласну породицу не може савладати невоља“.
Од детињства ја добро знам да свакодневица не може да сруши морално здраву породицу. Када су мог оца поставили на место начелника службе радиовезе аеродрома у Уфи, ми смо се 1948 године преселили из Самаре у Уфу. Нашој породици (било нас је четворо: отац, мајка, брат и ја) су дали собицу од 12 квадрата - у дрвеној кући, у којој се налазио радиоцентар. Тамо је било толико тесно да сам био принуђен да спавам на поду испод стола. Живот је био без икаквог комфора. Туш или купатило тешко је било замислити. Водовода није било. Сваког дана, по сваком времену, требало је да носимо 30-40 литара воде, на удаљености од 2 и по улице. Зими смо грејали нашу собицу захваљујући пећи, која се хладила усред ноћи.
Појављивао се иње када је био мраз. Живели смо у тој собици 11 година. То су биле невероватно срећне године. Ту мајушну собицу не бих мењао ни за један дворац на свету. Разлог наше дечје среће је био у маминој љубави према нама, која је била неисцрпна.
Породична лађа се најчешће разбије о оштре хриди егоизма, саможивости, погубне страсти пијанства, нерадности и супружничке неверности.
Како васпитати децу да буду
хришћани
– Живимо у друштву масовне безбожности. Медији намећу бездуховност. Множе се искушења. Како заштити децу од ове опасности и васпитати их да постану благочести православни хришћани?
– По речима светог апостола Јована Богослова: "Свет сав у злу лежи" (1 Јн. 5: 19). Већ су се први хришћани трудили да сачувају себе непорочном и чистом децом Божијом "усред рода неваљалога и покваренога" (Флп. 2: 15). Онај ко живи по јеванђељским заповестима мора да се држи следећег: "Што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било које врлине, било што похвале достојно" (Флп. 4: 8).
Савремени свет доживљава духовни и морални распад. Међутим, овај силовит притисак зла, ни на трен не треба да нас баци у малодушност. Баш у таквим тешким временима Бог и Матер Божија посебно се старају о свету и о сваком од нас. Наше слабе руке не могу изменити савремени живот. Али ако смо ми ,под тим условима у које нас је ставио Господ, са вером и надом, самопожртвовано посвећени спасавању себе и наше деце, онда ће нам Господ обавезно послати помоћ.
Слово Божије учи нас да се уздржавамо од потиштености и очајања. У сваком раздобљу човек се рађа са слободном вољом и не налази се у судбинској зависности од порока свог оболелог друштва. Образ Божији у њему и савест, као небески глас у души, пружају довољно слободе да се уздржава од греха, који се распространио око њега.
Дом хришћанина треба да постане духовна тврђава. Посебан труд чека оне који имају малу децу. Родитељи су дужни да им усаде духовна начела, који ће их држати у вери и онда, када ступе у додир са светом. Научити своју децу благочестију, могу само ти родетељи за које је вера суштина живота. Деца имају истанчан осећај за искреност и правду.
Треба се побринути да родитељска љубав према деци буде непрекидна. Она испуњава њихове душе миром и радошћу. Управо топла, смирена и непрекидна родитељска љубав, постепено учи децу да разумеју љубав свог Небеског Родитеља. Све у породици треба да буде прожето љубављу. Онда дете не само осећа, већ и постаје свесно, да су у овом огромном, хладном свету, отац и мајка су за њега најближи и најсигурнији људи.
Отац и мајка треба да теже ка хришћанској жртвености и одлучно се одрекну свега што смета деци да буду духовно здрава: светских новина и часописа у којима има много вулгарног, а понекад и непристојног, радија и телевизије, који доносе у кућу много прљавштине и духовног отрова и осталих атрибута савременог друштва, које живи бездуховно.
Родитељи треба јасно да разумеју да је највећа драгоценост у кући мир. Очувати мир је прворазредни циљ. Кроз све свете библијске књиге провлачи се мисао о миру као о великом и пожељном благу, које Бог дарује онима, који живе по Његовим заповестима: „Мир је многи љубитељима закона Твог, и нема им спотицања“ (Пс. 118: 165). Раздор као киселина разједа ауторитет оца и мајке у очима деце, а ако нема ауторитета родитеља, онда и духовно-морално васпитање постаје недостижно. Децу лако заноси спољашни свет у којем је безброј искушења. Само ауторитет родитеља, њихова топлота, мудрост и жртвеност могу да превазиђу искушења овог света.
Још у једном родитељи треба да пројаве жртвеност. Они морају да се окану навике да воде празне разговоре на политичке и ситничарке теме. Деца се заражују овим светским духом. Он је туђ светлом и радосном миру вере. Од родитеља се захтева подвиг, јер смо ми учесници велике духовне битке.
Цело многовековно искуство хришћанства је одавно потврдило да плодове вере можемо да уживамо само тада, када благу вест о Царству Небеском усвајамо свом својом суштином. “Духовни човек мора имати у виду да је спасење само једно и оно што води ка њему је највећа драгоценост, а оно шта не води, мора да презире као безвредно“, - учи светитељ Григорије Богослов.
С јеромонахом Јовом (Гумеровoм)
разговарала Валерија Михајлова
С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева
Извор: Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар