четвртак, 05. мај 2016.

Преподобни Теодор Сикеот

Преподобни Теодор роди се у селу Сикео у Галатији, због чега би прозван Сикеот. Мати његова Марија заче га са службеником цара Јустинијана Великог Козмом. А када га заче, мати његова те ноћи усни овакав сан: огромна светла звезда сиђе с неба у њену утробу. Она исприча свој сан својој мајци Елпидији и сестри Диспенији. Затим оде једном прозорљивом старцу, који је недалеко од села проводио отшелнички живот у Богу, и исприча му своје сновиђење. Старац јој даде духовне савете и поуке о богоугодном животу, па јој рече:

Дете што се у теби зачело биће заиста велики човек не само пред људима него и пред Богом, јер светла звезда означава царску славу, како то мудри тумачи снова објашњавају. Али у твом случају, то не претсказује царску власт на земљи, већ звезда коју си видела претсказује славу врлина и благодати Божје, коју Бог изли у зачето тобом. Јер Бог често освећује слуге своје у утроби пре рођења њихова. - Пошто прозорљиви старац изрече ово пророштво Марији, и поучи је како треба, он је отпусти с миром. За овај случај дознаде и епископ Анастасиопољски. Теодосије, и он такође сматраше да то сновиђење значи да ће зачето дете бити светлост свету.

Вративши се кући од старца, Марија по савету његовом живљаше богоугодно у целомудрију безмужном. Живљаше у кући са својом мајком и сестром. А кад дође време да роди, она роди овог слугу Божјег. И по пропису хришћанском би крштен, и наденуше му име Теодор, које значи Божји дар. Ово само име показиваше, да ће дете бити велики дар свету од Бога. А кад детету би шест година мајка намераваше да га пре времена посвети војном звању, и спремаше му златан појас и скупоцено одело што је потребно, и жељаше да иде у Цариград да тамо упише свога сина у царске војнике. Али јој се у сну јави свети великомученик Георгије, и рече јој: Зашто си, жено, такву одлуку донела о твом сину? Не мучи се узалуд, јер је Небески Цар наменио твога сина себи.

Пробудивши се, Марија стаде плакати и говорити: Приближи се смрт моме детету; оно ће скоро умрети. - Сматрала је да то значе речи светог великомученика Георгија. Али дете растијаше и беше напредно. Кад му би осам година, мајка га даде у школу. И благодаћу Божјом он се боље учаше од све деце, и сви га вољаху због његове добре нарави. За време дечјих игара он се показивао врло паметан: пазио је на сваку своју реч. никада се није клео нити ружне речи говорио, па је то и другој деци забрањивао; све је свађе и зађевице међу децом уклањао.

У кући Марије и њене мајке живљаше неки старац Стефан, човек побожан и богобојажљив, и поштоваху га као оца због његовог врлинског живота. У току свете Четрдесетнице Стефан се сваког дана постио до увече, и увече је јео мало хлеба и пио мало воде. Видећи то, дечко Теодор се распали божанском љубављу, и стаде подражавати његово пошћење: уздржавао се сваког дана све до увече. Када се у подне враћао из школе кући, мајка га нуђаше да једе с њима, али он није хтео. Затим, да би избегао то нуђење, он престаде да у подне долази кући, остајао је у школи све до увече, а увече најпре одлазио са Стефаном у цркву на богослужење, причешћивао се с њим пречистог Тела и Крви Христа Бога нашег, и касно долазио дома, и онда узимао парче хлеба и мало воде. Мајка и остали укућани наваљиваху на њега да једе вариво и остала јела, али он нипошто није хтео. И моли мајка учитеља да га у подне пушта кући, да би га натерали да с њима руча, пошто од неједења беше веома омршао. Али он, пуштен у подне од учитеља, није одлазио дома већ на оближњи брежуљак, на коме беше црква светог великомученика Георгија. Тамо му се свети Великомученик јављаше на јави у обличју дивног младића, увођаше га у цркву, и он се у цркви бављаше читањем све док подне не прође. Чим би подне прошло, он је из цркве, тобож као од куће, опет одлазио у школу. А увече кад би мајка питала, зашто није дошао на ручак, он је одговарао да је био задржан у школи пошто није био научио лекцију. И опет мајка моли учитеља да јој пушта Теодора у подне за ручак, а учитељ јој се закле да га је, после прве њене молбе, сваког дана пуштао у подне са осталом децом. И кад мајка сазнаде да Теодор у подне одлази на брежуљак у цркву, она посла неколико слугу својих да га силом доведу отуда. И прећаше му много, да долази на ручак, али је он не слушаше већ и даље упражњаваше уздржање.

Када Теодору беше десет година, на њихово село наиђе нека болештина, од које многи боловаху и умираху, па се и Теодор смртно разболе од ње. Његови га једва жива однеше у оближњу цркву светог Јована Крститеља и положише пред олтар; а у кубету црквеном беше изображен лик Спаситељев, са њега кануше две капље росе на болесног дечка, и он одмах оздрави, и оде дома благодарећи Бога.

Ноћу, док је Теодор са свима својима спавао дубоким сном, долазио је к њему свети великомученик Георгије, и будио га говорећи му: Устај, Теодоре, Зорњача је изашла, време је за јутарње богослужење, хајдемо у цркву светог Георгија! И дечко је одмах журно и с радошћу устајао. У почетку му се свети Георгије јављао у обличју старца Стефана који је живео у њиховом дому; а затим му се стаде јављати у свом властитом обличју, будећи га сваке ноћи и водећи га својој цркви. На путу пак демони, желећи да уплаше дечака, претвараху се у вукове и у разно звериње, и кидисаху на њега, али свети мученик Георгије који је ишао испред њега са копљем у руци разгоњаше та страшна привиђења и говораше Теодору да се не боји.

Пошто се то дешавало сваке ноћи, мајка и остали укућани, будећи се ноћу, стадоше примећивати како Теодора нема на постељи, и чуђаху се. И дознадоше да одлази у цркву. Само нису могле да објасне како се он тако нечујно извуче из постеље и из куће. Усто се мајка његова бојаше да га зверови не растргну, јер се у то време беше пронео глас како неки вук граби не само стоку већ и малу децу. Зато му мајка најстрожије забрани да не излази из куће у цркву пре но што сунце изгреје, пошто је место пусто. Али блажени дечак никако не слушаше мајку, већ у одређено време, буђен светим Георгијем, одлажаше у цркву, и нико није знао.

Но једном пробудише се у зору мајка Теодорова и остали укућани, па кад Теодора не нађоше у постељи, напунише се гнева и отрчаше у цркву, и извукоше га отуда. Мајка га дохвати за косу, и тако га одвуче до куће силно га бијући. И целог дана га не пусти из куће. А кад паде ноћ, она га чврсто привеза за постељу, да не би могао изаћи. И те ноћи свети великомученик Георгије јави се у сну Теодоровој мајци и осталим укућанима, претећи им исуканим мачем и говорећи: Главе ћу вам отсећи, ако дечака још будете били и бранили му да долази код мене.

Престрављене, жене се тргоше из сна и једна другој испричаше о Великомучениковом јављању и претњи. Но нарочито их уплаши то, што све имађаху исто виђење у сну. И одмах одрешише дечака светог, миловаху га и мољаху да се не љути на њих што су га биле. И распитиваху га, како се то он не боји зверова када пре зоре одлази од куће у цркву? А он каза како га сваке ноћи буди један пресветли младић и води у цркву штитећи га уз пут од сваке опасности. Жене онда схватише да му се то јавља и штити га свети великомученик Георгије, кога и оне видеше у сну. И од тога доба ништа не брањаху Теодору већ га препустише Божјем промислу, говорећи: Нека буде воља Господња!

Недалеко од њихове куће беше црква светог мученика Емилија, који у галатијском граду Анкири би за време безаконог цара Јулијана Отступника силно мучен па онда на крст распет. У ту цркву блажени Теодор уђе једном, и остаде сву ноћ на молитви. У поноћи задрема, и имађаше овакво виђење: стајаше он пред неким царем који је седео на престолу у великој слави, окружен мноштвом војника, а с десне стране цареве бејаше једна пресветла жена у порфири. И чу он где му цар говори: Подвизавај се, Теодоре, да би добио савршену награду у царству небеском. А и на земљи ја ћу те прославити пред људима.

Ово виђење имађаше Теодор у својој дванаестој години. И од тога часа Теодора захвати још већа чежња за Богом и љубав према Богу, и он се стаде још више трудити. Тако, он се затвори у једну собу у својој кући, и проведе у добровољном затвору од Богојављења до Цвети, упражњавајући се у пошћењу и молитви и читању, и разговарајући само с Богом. А нарочито за време свете Четрдесетнице, прве и средопосне недеље, не проговори ни с ким ни речи, проводећи време у дубоком ћутању, свим умом удубљен у Богу.

Човекомрзац ђаво, не могући да гледа тако врлинског дечака, смишљаше како да га упропасти. И скова овакав план. Једнога дана преобрази се он у јуношу Геронтија, који је заједно с Теодором учио школу, дође код Теодора и позва га тобож у шетњу. И одведе га на врло висок брег, звани Пидрама. постави га на највишу стену, и стаде, као некада ђаво Господа Христа у пустињи, кушати Теодора, говорећи: Добри Теодоре, ако хоћеш да покажеш своје јунаштво, скочи доле. А Теодор одговори: Бојим се, јер је огромна висина. Рече му ђаво: Ти си од свију нас у школи био храбрији, зар се сада бојиш да учиниш ово? Ево, ја се не бојим, и одмах ћу скочити доле. Теодор му рече: Немој чинити то, да се не разбијеш. А ђаво се јуначаше и говораше да му ништа неће бити. На то Теодор рече: Ако ти прво скочиш доле, и ја те видим читава и здрава. онда ћу скочити и ја. Ђаво одмах скочи у страшну провалију, и стојећи на њеном дну усправно позиваше Теодора да и он скочи. Видевши то, Теодор се запрепасти, и размишљаше у себи како је Геронтије, који никада раније није био тако храбар, могао остати неповређен скочивши са толике висине. Док он тако размишљаше и ђаво га из провалије дозиваше, појави се свети великомученик Георгије, ухвати Теодора за руку и рече му. Хајде одавде са мном; не слушај кушача који иште душу твоју, јер то није Геронтије већ непријатељ рода људског.

И одведе свети великомученик Теодора у своју цркву. Пошто се Теодор задржа у цркви, дођоше к њему мати његова и баба, молећи га да сиђе кући где га чекају многи рођаци и суседи, који су дошли код њих на част. А он, имајући на уму речи Светога Писма "да је пријатељство овога света непријатељство Богу, јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божји постаје" (Јак. 4, 4), не послуша их, већ скиде са себе златни појас, скупоцену горњу хаљину и гривну, и баци им то говорећи: Знам да се бојите, да не изгубим ове ствари. Ето вам, узмите их, а мене оставите.

И не пође с њима. Но пошто беше чуо да на десет попришта од њиховог села живи у безмолвном месту врлински човек, преподобни отац Гликерије, он оде к њему да узме благослов од њега и да се поучи. А Гликерије, муж прозорљив, познавши да је на дечку Дух Божји, дочека га радосно и љубазно, и осмехујући се упита га: Чедо, волиш ли монашки образ? Теодор одговори: Веома волим, оче, и свим срцем желим да га се удостојим. - Пошто тада у том крају беше велика суша, они обојица изиђоше из келије и идоше пред цркву светог Јована Крститеља. И преподобни Гликерије рече блаженом дечаку Теодору: Чедо, преклонимо колена и помолимо се Господу, да се смилује и да кишу, и напоји сасушену земљу. Тако ћемо сазнати, јесмо ли у броју праведних.

А ово старац зажеле учинити, не као кушајући Господа него надајући се да ће молитве светог дечака Теодара бити благопријатне Господу и да ће много моћи код Бога. Преклонивши дакле колена, они се молише. И одмах се наоблачи. И чим они устадоше са молитве, паде врло велика киша и напоји сву земљу колико треба. А старац, испунивши се радости због благодати Господње, љупко рече Теодору: Отсада, чедо, све што будеш тражио од Господа даће ти, јер ће Он бити с тобом, укрепљујући те да и телесним узрастом и духовним животом у Богу растеш из силе у силу. Жељу пак своју оствари када за то дође време. - Затим узевши благослов од старца, он се врати својој кући.

Када Теодор напуни четрнаест година, он намисли да потпуно остави кућу и да живи при цркви светог Георгија на брегу. Зато моли мајку и укућане да му не ометају остварење намере, и да га не узнемиравају посетама. А оне му не смедоше забранити, знајући да је Бог с њим. И он оде, ископа себи пећину под црквеним олтаром, и тамо живљаше, одлазећи свагда у цркву и молећи се. Мајка му је слала пшенични хлеб и кувану или печену пилеж. Он је све то стављао на камење крај црквеног пута, да би то или људи узимали, или птице и звери појеле. Сам се пак храњаше просфорама што су доносили у цркву: сваки дан је увече јео по једну.

На осам попришта одатле налазило се место Ареа. Причало се да тамо борави паганска богиња Дијана са мноштвом демона, и нико не може тамо да прође без опасности, нарочито у подне у месецу јулу и августу, и многи људи су добијали смртоносне повреде од тамошњих демона. Чувши то, блажени дечак Теодор одлазио је тамо сваког дана у месецу јулу и августу, и по цео дан проводио тамо, а увече се враћао читав и здрав, не доживевши никакву непријатност од демона- Јер чим би га угледали где иде, они су бежали оданде, прогоњени Божјом силом.

У месецу јануару на Богојављење Теодор је са свештенством и народом одлазио на реку ради освећења воде, улазио бос у воду и за све време водоосвећења стајао непомично. После Богојављења он се затварао у пећину, и безизлазно проводио у ћутању све до Цвети. Баба његова Елпидија вољаше га више него своје обе кћери, и радоваше се таквом животу његовом, и доношаше му воћа и јечменог хлеба. И он то јеђаше сваке суботе и недеље. И сви се дивљаху таквој благодати Божјој у таком младом дечку, и слављаху Бога говорећи: Господе, сакрио си од премудрих и разумних а открио си детету (Мт. 11, 25). Иста тако и епископ анастасиопољски Теодосије, који становаше у граду Анастасиопољу на дванаест стадија од Теодоровог села, радоваше се гласовима о Теодору, и хвалећи га пред свима, говораше: Тога дечка Бог упућује на такав живот.

Једно време Теодор се разболе од грознице. И када задрема, јави му се свети великомученик Георгије, и упита га: Какав је узрок твојој болести, чедо? А он погледавши, виде духа нечистог где издалека стоји, и показујући светом Великомученику на њега, говораше: Тај прљавко и гад наведе на мене ову болест. Свети Георгије дохвати демона, силно га намучи, па одагна. А Теодора ухвативши за руку, рече му: Устани и буди здрав! и више неће изаћи пред лице твоје тај гад и злотвор. - И пробудивши се одмах, Теодор устаде и осети се потпуно здрав.

Човекољубиви Бог, који својим светим Апостолима даде власт над нечистим дусима да их изгоне и да исцељују сваку болест по људима, дарова и овом возљубљеном детету ту исту власт и благодат. И стаде Теодор чинити чудеса у славу Божју. Тако, човек неки доведе к њему у цркви свог лудог сина, молећи га да га исцели. А Теодор, још дете, не знађаше шта да ради, и отказиваше се од таквог дела. Човек пак плачући нуђаше му бич са речима: Слуго Божји, узми овај бич, и претећи биј сина мог и говори: у име Господа мог изиђи, душе нечисти, из овог дечка! - Блажени Теодор поступи тако. И стаде демон у дечаку викати: Изаћи ћу, изаћи ћу, само причекај мало! Пошто се свети Теодор уклони од олтара, демон запомагаше у дечаку: 0 невоље! о да велике силе Назарећанинове! јер откако дође на земљу, Он наоружа људе против нас, и сада овом досадном деришту даде власт над нама. О тешко мени какво ме дерле изгони! јер не могу да подносим благодат која му је дата с неба. Велика ће беда снаћи род наш од овога малишана, јер ће многе од нас изгонити из тела људских. Ево љуте невоље моје, јер на мени почиње показивати власт која му је дана, те ја изгнан малим дериштем не смем ни да изађем на очи оцу моме, ђаволу. Када би ми се то догодило од неког старог човека, то не би било за мене тако срамно и прекорно. Проклет дан у који се роди ово опако по нас дериште!

Док је демон тако запомагао, свети Теодор узе уље из кандила, помаза главу бесомучноме дечаку, осени га крсним знаком, и запрети бесу говорећи: Изиђи већ, зли душе, и не булазни више! Бес громко завапи и, бацивши дечка пред ноге Теодорове, изиђе, а дечак оздрави благодаћу Божјом. - Глас о овом чуду брзо се пронесе по целом оном крају, и сви који чуше слављаху Бога.

Желећи да својим пустињачким животом подражава светог Јована Крститеља и светок пророка Илију, Теодор размишљаше где би се могао удаљити од људи. И попевши се на највиши врх горе, он тражаше такво пустињачко место, и нађе га под једном високом стеном. Ту ископа себи пештеру, и замоли једног врлинског ђакона да му с времена на време доноси по мало хлеба и воде. И закле га именом Божјим да никоме не говори за њега. И доби од тог ђакона оштри кострет, јер је дотле носио меке хаљине што му је мајка давала. И затвори се у оној пештери, а ђакон му испуни молбу: засу земљом улаз у пештеру, само остави мали отвор кроз који му се могло пружити парче хлеба и крчаг воде. Тако затворен, светитељ проведе две године као жи-ви мртвац у земљи. И нико није знао за њега осим ђакона. Житељи тога села, долазећи у цркву и не видећи Теодора, чудили су се и били у недоумици где се он то денуо. Мислили су најпре да га је одвела са собом војска која је ту недавно прошла. И они молише кнеза те области, и он посла потеру за војском, али Теодора не нађоше међу војницима. Онда мишљаху да су га зверови појели. Мајка и укућани плакаху неутешно за њим као за покојником, и сви житељи села жаљаху за њим. А кад прођоше две године, онај ђакон, побуђен кукњавом Теодорове мајке и страхом да Теодор не умре у оној тескобној земљаници, каза где се налази. Мајка његова с укућанима радосно отрчаше тамо, отворише пештеру и извукоше га отуда као мртва. А он чим угледа светлост дана, изгуби се и дуго остаде без гласа: а ране на његовој глави провреше црвима. И плакаху његови гледајући га, па га одведоше у цркву светог Георгија. Мајка је хтела да га носи дома, да га лековима лечи, али он одлучно одби, и као и раније живљаше при цркви светог великомученика Георгија. И за неколико дана глава му оздрави.

Чувши за све то, епископ анастасиопољски Теодосије дође са свештенством у село Сикео, да види слугу Божјег Теодора. И видевши га удиви се његовом животу; па покренут Духом Божјим он га најпре проведе кроз ниже клиричке степене, а затим рукоположи за презвитера. Тада је Теодор имао осамнаест година. И говораше за њега епископ: Такав је достојан да буде рукоположен пре прописаног времена, пошто у њему живи благодат Божја која надокнађује узраст, јер свети апостол Павле удостоји епископског чина свог Тимотеја иако је био млад. А Теодору рече: Господ који те је удостојио свештенства, удостојиће те и епископства, да пасеш словесно стадо његово. Но прво да се замонашиш. А расти вером и врлинама, и моли се за мене.

Рекавши то, и давши Теодору благослов, епископ отиде у свој град. А блажени Теодор стаде приносити Бескрвну Жртву, достојно стојећи пред олтаром Божјим. Затим зажеле да види света места у Јерусалиму, и нађе себи неког доброг сапутника, и отпутова тамо. Дошавши у Јерусалим, он се са великим усрђем и побожношћу поклони животворном дрвету Крста и светом гробу Господњем, и обиђе и остала света места клањајући им се и молећи се. А посети и тамошње свете Оце који су живели у пустињачком затвореништву и отшелништву, и удостојивши сс њиховог благослова и молитвама дође у Хозевитску лавру близу реке Јордана. Архимандриту ове лавре би од Бога откривено о Теодору. По Божјем наређењу Теодор би у овој лаври обучен у монашки образ, па се с благословом врати своме ранијем обиталишту - цркви светог великомученика Георгија.

Ту при цркви стаде живети блажени Теодор, служећи Богу у светости и као Мојсије сијајући благодаћу Господњом, коју имађаше у изобиљу. И исцељиваше сваку болест по људима, и изгоњаше духове нечисте. јер имађаше власт над њима. А његова баба Елпидија, и тетка Диспенија, и мала сестра Влата, нису хтеле да се одвоје од њега. Гледајући његово богоугодно живљење, оне се труђаху да га по својим моћима подражавају, постећи се и молећи се и творећи милостињу убогама од труда руку својих. Али после не много времена његова тетка Диспенија у добром вероисповедању престави се Господу. Пошто је сахранише, блажени Теодор одведе своју дванаестогодишњу сестру Влату у девички манастир, и уневести је Христу, а блажену Елпидију остави да живи у једној оближњој кући- Девица Христова Влата живљаше светим животом, и после три године отиде непорочна у дворе Бесмртног Женика свог. Чувши за њено престављење, блажени Теодор с радошћу принесе благодарност Богу. Потом Елпидија, по савету светитељевом, оде у оближњи женски манастир при цркви светог мученика Христифора. И преподобни шиљаше Елпидији девојке које су му доводили ради исцељења од разноврсних болести, да их она упућује како да се моле и посте, и да их учи сваком добру.

По одласку блажене Елпидије у манастир преподобни Теодор немаше ко да га служи, зато најми једног слугу. А промисао Божји, хотећи да га учини ловцем људи, стаде му слати неке људе да живе заједно са њим. Најпре дође к њему неки младић Епифаније, покренут богољубивом жељом. И обрадова се блажени Теодор што га Бог не остави сама. И прими Епифанија, и обуче га у монашки лик. И тако га упути у свети живот, да он доби власт над ђаволима, и изгоњаше их из људи. Затим нека побожна жена, коју преподобни Теодор беше исцелио од болести својим молитвама, доведе к њему свог малог сина Филумена, врло паметног и школованог. И ове три слуге Христове, као некада Три Младића у Вавилону, имађаху к Богу једну љубав и усрђе. А међу њима беше сам Господ Христос који је рекао: Где су два или три сабрана у име моје, онде сам ја међу њима (Мт. 18, 20). После извесног времена сконча у Господу блажени Епифаније, а на његово место дође Јован, врло ревностан у врлинама.

У то време дођоше к преподобноме житељи села Протомарије, молећи га да посети њихово село, јер у близини села беше једно место са мноштвом нечистих духова, тако да нико није могао на миру проћи онуда, ни људи ни стока, нарочито у подне и по заласку сунца. Слуга Божји оде на то место, нареди да му се ископа мала пећина, и затвори се у њој на сву зиму. И све до Ускрса проведе ту у својим уобичајеним пошћењима и молитвама. А демони, не подносећи његов боравак, побегоше одатле, прогоњени молитвама светитељевим као оружјем. И много пута су многи људи чули како демони цвиле гоњени Теодором. А житељи тога села имали су толику веру у преподобног, да су долазили и узимали земљу из пећине у којој он поживе, па су ту земљу растварали у јелу или пићу, давали је као сигуран лек болесним људима и стоци, и они су се исцељивали.

У том селу Протомарији беше један побожан човек, по занату ковач- Њему преподобни наручи, да му направи од гвожђа келију без крова, тесну тек да човек може стајати у њој. Јер преподобни беше смислио неко необично мучење за своје тело. Када сељаци сазнадоше за наруџбину преподобнога, донеше ковачу много гвожђа, и он направи келију. Сељаци је онда са литијом однесоше преподобноме у село Сикео, и он је намести изнад своје пештере. У њој се он често затварао на дуго време, и стајао као непомични стуб, трпећи сваку временску непогоду, јер, пошто је келија била без крова, то га је лети пекла жега, а зими су га тукли снег и киша, ветрови и олује, и он се смрзавао од хладноће и леда. Но за све то он је био као камен неосетљив и као дијамант тврд. Свемоћни Бог му даде такво трпљење, које је превазилазило природу и ум људски, да се људи диве и славе пресвето име Божје. И он не само ту гвоздену келију изабра за своју добровољну тамницу, него и цело тело своје облагаше тешким гвожђем: на ноге је обувао тешке гвоздене чизме, по мери израђене за њега; на руке је навлачио гвоздене рукавице; на се-бе је облачио тежак гвоздени оклоп, и као појасом опасивао се дебелим веригама; усто носио је тежак гвоздени штап, на чијем је врху био крст.

Распоред његовог живљења био је овакав: о Богојављењу је улазио у пештеру, обложен споменутим тешким гвожђем, и безизлазно проводио у њој до Ускрса; а по Ускрсу се затварао у оној гвозденој келији. Он је таквим тешким гвожђем и добровољним тескобним тамновањем мучио тело своје, морећи га и кажњавајући га као заробљеника и роба, да не би изазивало унутрашња искушења. У току свете Четрдесетнице није уопште јео хлеба, већ по мало воћа и неког тврдог двопека, и то само суботом и недељом. А Бог му потчини дивље звери: један страшан медвед долазио је три године к њему и из његових руку узимао храну; тако исто долазио је к њему и вук, и он га је хранио-И ове звери никада нису напале никога, иако су долазећи к преподобноме и одлазећи сретале и људе и стоку. То је чудо чинио Бог, прослављајући свога угодника који је Њега прослављао.

Једном, када је преподобни боравио затворен у безкровној гвозденој келији, дође к њему неки човек сав губав, молећи га да га својим светим молитвама исцели. Он нареди губавцу да се свуче, узе воду, и помоли се Богу говорећи: Господе Исусе Христе Боже наш, Ти си пророком твојим Јелисејем очистио од губе Неемана Сирјанина, и сам си, милосрдно сишавши к нама и поставши човек, речју исцељивао губаве, - погледај и сада на нас и на ову воду, благослови је и подај јој целебну силу, да могне очистити од губе овог човека на прослављење светог имена Твог. - Пошто се помоли тако, и воду осени крсним знаком, он је изли човеку на главу и на цело тело, и одмах се човек очисти од губе, и отиде здрав хвалећи Бога. - Исто тако презвитер неки Колирије, који беше губав, дође к светитељу, и само метну на себе светитељеву одећу, и одмах се исцели.

Гледајући таква чудеса и такво житије Теодорово, баба његова блажена Елпидија весељаше се духом. А и она много женскиња упути на богоугодни живот и замонаши, јер бејаше веома добродетељна и подражаваше унука свог у духовним подвизима. Затим се приближи кончини својој, о којој претходно би обавештена откривењем Божјим. И дошавши у последњу посету преподобном унуку свом, и да се опрости с њим, она му исприча своје виђење, говорећи: Чедо моје, и видело очију мојих, видех у откривењу необично дивног младића, златасте косе, одевена у светлу одећу, слична светом великомученику Георгију, како га видимо на икони његовој изображена. Он ми приђе и распитиваше ме за тебе, хотећи да сазна од мене начин твога живота и псалмопјенија. Ја му све подробно изложих. И он ми рече: Када појете псалме, говорите ово: Благословите Господа горе и брежуљци! Затим продужи: Велику си благодат добила, жено, удостојивши се да видиш унука свога у таквом подвижништву. И мени, његовом помоћнику, много дугујеш, а нарочито дугујеш сву благодарност Господу и Богу Творцу, који унука твог учини достојна да буде у броју светих слугу Његових. Ти дакле уђи у покој, јер си се све до сада трудила. - Испричавши ово виђење преподобном Теодору, блажена Елпидија му даде последњи целив, и оде у своју келију. И разболевши се мало, престави се ка Господу, и би чесно погребена од преподобног Теодора.

После погреба блажене Елпидије, дође неко из града Анкире и донесе светом Теодору вест да је његова мајка Марија умрла, и саветоваше му да пошаље и узме њено имање, пошто је умрла без наследника. Светитељ му на то рече: Не говориш истину, јер мајка моја није умрла. Али овај одлучно то тврђаше, изјављујући: Својим сам је очима видео мртву. Светитељ опет на то рече: То није истина, јер моја мајка није умрла, нити ће умрети, него и сада живи, и живеће вавек. - И никакву бригу не показа за имање што беше остало иза његове мајке, него се пости целу недељу узносећи Богу усрдне молитве за њену душу.

Док је преподобни Теодор боравио у пештери, к њему дође црквени економ из Илиопоља Галатијског, и са сузама га мољаше говорећи: Смилуј се на мене, слуго Божји, велика ме је невоља снашла: послах слугу мога да скупи црквене приходе; но он, пошто покупи све приходе, побеже не знам куда; трчао сам на све стране и тражио га али га не могах пронаћи- Молим те, помоли се Господу да ми Господ открије где је мој слуга, јер цело имање моје неће бити доста да надокнадим цркви суму коју слуга мој однесе. Светитељ му на то рече: Ако ми обећаш да слугу свога нећеш бити, и да од њега нећеш тражити ништа више осим црквеног новца што је узео, онда ће те Господ утешити и даће ти га у руке. Не обећаш ли пак то, онда га нећеш пронаћи. Економ обећа не само да га неће бити и више од њега узети, него и да ће му од свога дати, само да врати црквено. И говораше економ светитељу: Ја могу само онда мирно својој кући отићи, ако будем цркви надокнадио украдени новац. Тада му светитељ рече: Иди дакле с миром дому свом, и буди без бриге, јер се у Бога надам да ће те Он скоро утешити. - И економ радостан оде дома, чврсто верујући речима преподобнога. А бегунац са црквеним новцем, свезан молитвама преподобнога, стаде на путу у близини села Никеје, и не могаше ни корак даље маћи, а чинило му се да трчи. Уствари, он је стајао на месту као укопан. А људи који су ишли тим путем познадоше га, па га ухватише и одведоше економу. И тако он врати све црквено што беше узео. А економ учини као што је обећао: пусти га некажњена. И опет оде к преподобноме и заблагодари му.

Потом човек неки о Духовима доведе к преподобноме своју луду жену, коју је ђаво мучио. И кад преподобни запрети духу нечистом, он стаде викати: О муке! Зашто се љутиш на мене, железождерче? Еда ли сам ја крив? Ушао сам у њу против своје воље, јер ме посла мађионичар Теодор Карапос, који живи у селу Мазамији. - А угодник Божји, запретивши ђаволу именом Христовим, истера га из жене.

Исте године у месецу јуну дођоше к преподобноме житељи споменутог села Мазамије, и са сузама га мољаху да пође до њиховог села и отера скакавце, који као облак наиђоше на њихове њиве и градине. Преподобни оде с њима, уђе у њихову цркву, и ноћ проведе у молитви. Сутрадан оде с литијом у поље и, узевши у руку три скакавца, мољаше се Господу за људе. И за време његове молитве поцркаше скакавци у његовој руци. Он онда заблагодари Богу, и рече народу: Децо, хајдмо натраг у цркву, јер ће нам Господ убрзо показати милост своју. - У цркви свети Теодор одслужи божанствену литургију, и другог дана изјутра народ виде где су сви скакавци поцркали у пољу.

Када то виде гореспоменути мађионичар Теодор Карапос, испуни се завишћу према светитељу. Он се и раније љутио на њега што истера из оне жене ђавола кога он беше послао у њу. Љут на светитеља, и завидећи му на чудотворној сили, он призва подручне му ђаволе и нареди им да иду и намртво изударају Теодора Сикеота. А кад ови одоше, не могаху му се приближити, пошто му молитва беше стално у устима, и чекаху да заспи. Али и кад светитељ заспа, благодат Божја излажаше од њега као огањ, те опаљиваше и прогоњаше ђаволе. Но они се опет враћаху и наваљиваху на њега, али опет опаљивани и одгоњени, они се постиђени вратише ономе што их посла. А он их стаде грдити, говорећи им: Заиста је ваша сила ништавна, јер када му се не могосте приближити док он спава, како бисте му ишта учинили будноме? И увераваху га ђаволи: Када му се приближимо, пламен огњени излази из уста његових, и опаљује нас, и ми не можемо да подносимо. - Тада мађионичар, бесан од гнева и киван од зависти и злобе, метну у рибу смртоносни отров, и посла је преподобноме на поклон. А угодник Божји, када му дође уобичајено време да узме храну, једе од те рибе, али, чуван благодаћу Христовом, остаде неповређен. То веома задиви мађионичара Теодора Карапоса, и он позна Божју силу и ђаволску немоћ. Потресен тиме, он дође к преподобноме, и паде пред свете ноге његове, исповедајући са сузама своје грехе. Затим, спаливши своје мађионичарске књиге и одрекавши се сатанских дела, он прими свето крштење и би веран слуга Исуса Христа. Када се преподобни врати у своју обитељ, тешко се разболе, и очекиваше да ће умрети, пошто виде свете Анђеле где су му дошли, и мишљаше да већ хоће да му узму душу. И плакаше и ридаше, говорећи да још није спреман за одлазак. А изнад њега висаше икона светих бесплатних лекара, Козме и Дамјана. Они му се јавише у виђењу, и по лекарском обичају опипаше му жиле на рукама, и говораху међу собом као да му нема лека, пошто га је снага издала. А њега упиташе: Брате, зашто плачеш и тугујеш? Он им одговори: Зато што се нисам покајао, господо моја, и што остављам своје мало стадо, које још није изведено на пут савршенства и још му је потребно дуго руководство. На то му свети врачеви рекоше: Хоћеш ли да умолимо за тебе Бога да ти продужи време живота? Болесник одговори: Ако то учините, и измолите ми време за покајање, много ћете ми добра учинити, и добићете награду за моје покајање. Онда се свети лекари обратише Анђелима и замолише их да причекају мало. док они отиду к Цару и Богу и умоле Га за Теодора. Анђели обећаше да ће их причекати. И свети бесребреници Козма и Дамјан одоше к свемоћном Цару, Христу Богу нашем, који је некад продужио живот Језекији за петнаест година, и умоливши Га да Теодору продужи живот, брзо се вратише. Али не сами већ са једним младићем, који је личио на оне Анђеле, само са још светлијом славом. И он рече Анђелима: Оставите Теодора у животу јер је општи Господар и Цар свију умољен, и Он наређује да Теодор остане у телу. - И одмах свети Анђели са оним пресветлим младићем одоше на небо. А свети Козма и Дамјан рекоше Теодору: Устани, брате, и мотри на себе и на своје стадо, јер благи и милостиви Господ наш прими наше молитве за тебе и дарова ти живот, да набављаш непропадљиву храну, која остаје за живот вечни, и да многим душама устројиш спасење. - Рекавши то, свети Врачеви постадоше невидљиви.

Дошавши к себи и осетивши се потпуно здрав, блажени Теодор устаде одмах и захвали Богу. И отада са још већим усрђем приону на псалмопјеније и пошћење. А датом му благодаћу Божјом чињаше чудеса, исцељујући од разних болести и изгонећи ђаволе речју. Глас о његовим чудесима брујао је на све стране, те су многи захваћени дивљењем и умилењем, остављали куће своје и долазили код њега на монаховање. И многи од оних које је он исцељивао од болести, остајали су код њега и служили манастиру. И пошто се накупи много братије, образова се изванредан манастир, и преподобни Теодор постаде архимандрит свога манастира. Но како црква светог великомученика Георгија бејаше мала, те не могаху сви да стану при богослужењу, преподобни се постара и недалеко подиже нову већу цркву у име светог Архистратига Михаила. Поред цркве подиже и конаке за братију. Ученика пак свога Филумена посла к епископу анастасио-пољском, да га рукоположи за јеромонаха, па га постави за игумана новоподигнутог манастира, а сам се повуче у безмолвије, усамљеничко молитвено тиховање. Но пошто се у манастиру употребљавао мермерни путир, појави се потреба да се купи сребрни. Зато преподобни посла свог ђакона у Цариград да купи сребрни путир. Овај оде и купи један блистав, изванредно израђен путир. Но светитељ га одбаци и не хте да литургише са њим, јер својим очима виде да је црн и смрдљив. Ђакон пак хваљаше путир како је од чистог сребра и добро израђен. Преподобни му на то говораше: И ја видим, чедо, да је путир од доброг сребра и лепо израђен, али је оскрвњен неком невидљивом нечистоћом. Ако ми не верујеш, хајде да се коленопреклоно помолимо да ти Господ отвори душевне очи, па ћеш видети. И када се колено-преклоно помолише, не само ђакон него и сва присутна братија видеше да је путир заиста црн као угаљ, и удивише се. Но чим ђакон узе путир у руке, он се опет показа чист и блистав као раније. Ђакон га онда однесе у Цариград кујунџији од кога га беше купио, и каза му због чега преподобни одбацује овај путир. Присећајући се, кујунџија се сети да је то сребро купио од једне блуднице, и дивљаше се прозорљивости преподобног оца, и мољаше за опроштај. Он дакле прими натраг путир, а даде други диван за манастир бесплатно, просећи за себе свете молитве. Ђакон донесе овај други путир у манастир и исприча братији од каквог је сребра био онај први путир. И дивећи се прозорљивости старца, они слављаху Бога.

У то време сељани села Вузије, што је испод Грацианопоља, дођоше к преподобном због ове ствари: они су зидали у своме селу камени мост преко реке; када вађаху камен испод земље на једном оближњем брежуљку, из рупе изиђоше многобројни демони и стадоше нападати и мучити и људе и стоку, а неки као разбојници прављаху заседе крај путева и бијаху пролазнике. Стога сељаци мољаху преподобног, да пође у њихово село и одагна од њих демонску напаст. Преподобни пође с њима, уздајући се у Бога. И кад се приближи селу, демони што беху у људима осетише светитељев долазак, излажаху к њему вапијући: О невоље! о беде! зашто си оставио Галатију и долазиш овамо, железо-ждерачу? Знамо ради чега долазиш, али те нећемо послушати као што те слушају дуси што су у Галатији, јер смо ми свирепији и јачи од њих. - Преподобни им запрети и нареди да ућуте. И сутрадан сабра народ, обиђе с литијом и крстовима село, и попевши се на брежуљак, дуго се мољаше Богу узносећи Му усрдне молбе. И сви демони који беху одатле изишли, силом Божјом опет бише сабрани тамо у облику мува, мишева и зечева. Светитељ их све сатера у ону рупу и запечативши их крсним знаком, нареди да их камењем и земљом зазидају. И тако ослободи од демонске напасти село Вузију. Но он на сличан начин избави и друга села и крајеве и куће које демони нападаху, и из безброј људи изгна зле духове. И од имена његовог демони дршћаху.

Многи ученици преподобнога беху истакнути и велики људи у врлинама: блажени Арсин, затворивши се у тесној келији, провођаше живот у ћутању; трећег дана узимаше храну, и то мало хлеба и дивљег зеља или сочива, и воде под меру; у току свете Четрдесетнице јео је само суботом и недељом, и то суву храну. Сличан живот провођаху и друга двојица Евагрије и Андреј, чији затвори беху у близини Арсина. Ова тројица договорише се да се поклоне светим местима у Јерусалиму; молише оца да им да благослов, и пошто добише, отпутоваше. И бавећи се у Јерусалиму они посетише све лавре и манастире отшелничке у околини. Евагрију се допаде у лаври светог Саве Освећеног, и он остаде у њој; и поживе свето, делима показујући да је ученик преподобног Теодора. А Арсин и Андреј вратише се у Галатију к свом духовном оцу, и молише га да им да благослов да се раздвоје и иду у посебна места на подвиг молчанија. Тако се Андреј, с благословом оца Теодора, настани на брду Вриана, удаљеном од манастира осам потркалишта. Арсин пак оде у планински крај Потамије, изабра једно место далеко од људских насеља, за које говораху да је обиталиште демона. Ту се помоли Богу, говорећи: Боже, молитвама оца мога Теодора сачувај ме грешног, и заштити од заседа демонских, и помози ми да на овом месту угодим Теби. Онда направи себи најпре келијицу од дрвета, и презими у њој. Затим начини висок стуб и, пошто проведе на њему четрдесет година у великом трпљењу, отиде ка Господу.

Исто тако и Елпидије, руковођен преподобним Теодором, немало успе у врлини. Пошто проведе неколико година поред свог духовног оца, он с његовим благословом оде на исток, настани се близу Синајске Горе и, пошто дуго поживе у молчанију, он преподобнички сконча. А то место после њега синајски оци назваше Елпидијево молчаније.

Но и Леонтије, ученик оца нашег Теодора, беше муж диван у отшелништву. Он је безмолствовао, усамљенички молитвено тиховао у близини места Перматије. Удостојивши се пророчког дара, он је унапред објављивао будуће догађаје. Тако прорече о најезди Персијанаца, и да ће он погинути од њих, што и би. Јер пошто није хтео да изађе из своје безмолвне келије, он би убијен у њој од Персијанаца.

Још и Теодор који се подвизавао на гори Дракону, и Стефан крај реке Псилије, и многи други ученици блаженог оца нашег заблисташе добрим делима. Једни су од њих живели поред њега, а други се подвизавали по разним пустињским местима.

У преподобном Теодору се појави жеља да опет посети света места у Јерусалиму. И узевши са собом два ученика, он отпутова. У то време у Палестини, и у самом Јерусалиму, настаде велика суша; и људи и стока беху у великој невољи без воде; пресахнуше сви ровови и базени, у којима се скупљала вода. Људи много молепствоваху. молећи Бога за кишу, али кишу не добијаху, јер ту благодат Господ чуваше за угодника свог Теодора, због чега га и доведе у Палестину. А беху тамо неки Галаћани, који су познавали преподобног Теодора и његова чудеса. Они често говораху људима: Ми знамо једног светог оца у нашој земљи, који једном молитвом може сав свет испунити кишом, као некада пророк Илија. - А кад преподобни стиже у Јерусалим, и дође те се поклони животворном дрвету Крста и живоносном гробу Христовом, познаше га они Галаћани, и одмах се пронесе глас о њему у целом Светом Граду и по околним лаврама и манастирима. Радосни због његовог доласка, сабраше се врло многи иноци и целокупно свештенство велике цркве, опколише светитеља и молише га у име патријарха да измоли од Бога кишу сувој земљи. А светитељ одбијаше, изјављујући да је недостојан и грешан. Но они говораху: Надамо се, оче, да ако ти молитве своје придружиш молитвама других отаца, Бог ће се смиловати на нас и послаће нам кишу. На то им светитељ одговори: Ако тако верујете, нека вам буде по вери вашој! - Онда направише литију, и кад људи иђаху с крстовима, светитељ им рече: Децо, промените одело, јер ћете покиснути, пошто ће Господ због вере ваше брзо показати милост своју. А кад беху изван града на једном месту преподобни нареди да литија стане. И он, подигавши руке своје к небу, стаде се усрдније молити, и одмах се појави са запада мали облак, који за један сат покри цело небо. А кад светитељ заврши своју молитву, рече да се литија брзо враћа, да не би покисли. И изненада удари силна киша, просто се облаци провалише, и сви трчаху у град к цркви, пошто веома покиснуше. И киша не престаде док не напоји сву земљу како треба, и напунише се водом сви ровови и базени и долине. А преподобни Теодор, бојећи се да га због овог чуда не стану славити људи, потајно напусти град са своја два ученика, и журно се врати у свој сикеотски манастир у Галатији. Но он и у својој земљи по многим местима чињаше слична чуда на молбу људи: низвођаше кишу, ствараше благопријатне промене у ваздуху, умножаваше плодове у пољу, обуздаваше поплаве и бујице, и претсказиваше будуће догађаје.

На повратку из рата са Персијанцима у Цариград преко Галатије, војвода Маврикије сврати код преподобног оца Теодора ради благослова и молитве. Он му онда прорече да ће ускоро постати цар. И када се то зби, цар Маврикије написа писмо своме пророку, светом оцу Теодору, просећи молитве за себе и за цело своје царство. А додаде у писму и ово: да иште од њега што хоће. Преподобни Теодор онда посла цару писмо по блаженом Филумену, у коме му писаше да пошаље нешто жита манастиру како би помогли сиротињу која им сваки дан долази. Поводом тога цар нареди својим настојницима у Галатији, да Теодоровом манастиру. сваке године дају по шест стоина гомора пшенице. Усто цар поклони цркви и скупоцене сасуде.

Пошто се стадо преподобног оца Теодора из дана у дан множаше и мноштво народа све више долазаше ради његове молитве и исцељења, он растури цркву светог великомученика Георгија, пошто је била веома мала, и на чудесан начин сагради велику. Јер огромном и непокретном камену он нареди да са свог лежишта пређе на друго место. А када су из оближњег села Еварзије возили на колима негашен креч за грађење цркве, изненада наиђе облак; рабаџије се уплашише да се од кише не упали креч те оштети кола и нашкоди стоци, онда светитељ. молитвом својом раздвоји облак надвоје, те велика киша падаше с обе стране пута, а на креч не паде ни кап; и тако дођоше до места где се црква градила и стоварише сав креч.

Када се црква довршавала, премину епископ анастасиопољски Тимотеј, који беше дошао после епископа Теодосија, и грађани одоше код анкирског архиепископа Павла и молише га да им постави за епископа преподобног Теодора, архимандрита Сикеотске лавре. Архиепископ се обрадова томе, и посла по блаженог Теодора да га са чешћу доведу к њему. У то време преподобни безмолствоваше усамљенички и молитвено тиховаше у своме добровољном затвору пештерском, проводећи време свим срцем у молитви. И када анастасиопољско свештенство и грађани дођоше к њему и мољаху га свесрдно да пристане да им буде епископ, он не хтеде ни да чује. Али они силом отворише затвор, изведоше га и против његове воље, метнуше га у архијерејска кола, и пуни радости и весеља одвезоше у Анкиру. А братија остадоше да плачу и кукају за оцем својим. Преподобни пак посла им ову поруку: Не тугујте, браћо, него ми верујте, да вас нећу оставити, јер на земљи не постоји ништа што би ме могло одвојити од вас. - А митрополит анкирски Павле постави преподобног Теодора за епископа анастасиопољског, ма да он није хтео да прими такав чин. Када ступи на епископски престо преподобни Теодор, један угледни човек имаде овакво виђење: једна огромна и необично сјајна звезда сиђе с неба на цркву, и својом светлошћу обасја не само град Анастасиопољ и његов крај, него и све оближње градове и покрајине.

И заиста преподобни Теодор би постављен на архијерејски престо као свећа на свећњак, и показа се светлост свету, просветљујући и задивљујући поднебесје својим безбројним чудесима и предивним животом својим. А често посећиваше своју Сикеотску лавру, и утешаваше братију, и освети цркву светог великомученика Георгија коју подиже својим трудом. А каква и колика чудеса сатвори он за време свога епископовања, немогуће је подробно испричати, јер он удвајаше своје трудове и најусрдније се стараше око поверене му пастве. Али је много туговао што му безмолвије би пресечено. А стално га је морила у души неодољива жеља да остави епископство и опет се врати у свој манастир на безмолвије, на усамљеничко молитвено тиховање.

После неколико година он опет зажеле да се поклони светим местима у Јерусалиму. И узевши двојицу од братије из свог манастира, архиђакона Јована и Мартина, он отпутова с њима у Јерусалим. И обилазећи света места јерусалимска, он се не показиваше као епископ већ свуда хођаше као обичан старац. А донесе одлуку да се не враћа у своју епископију, него да остане у неком палестинском манастиру, јер сматраше да је због епископског чина напустио монашке подвиге. И отишавши у лавру светог Саве Освећеног, измоли келију за себе, и остаде у њој безмолствујући од Божића до Ускрса. А после Ускрса она два брата што беху с њим, Јован и Мартин, непрестано наваљиваху на њега, да се врати у своју земљу, али их он не хте послушати. Но једне ноћи јави му се у сну свети великомученик Георгије, и дајући му жезал рече му: Брзо иди одавде у своју домовину, јер не треба да напушташ домовину и живиш овде. Теодор му на то одговори: Не могу да идем у домовину, пошто не желим епископство. Мученик му онда рече: Ја ћу те ускоро ослободити епископства, само се ти врати, јер многи тугују за тобом.

Пошто овим виђењем би убеђен, преподобни Теодор узе оба ученика и отпутова у своју земљу. А кад се приближише Галатији свратише успут у Друјниски манастир, само претходно преподобни нареди својим сапутницима да не казују за њега које. Монаси пак тог манастира одавно беху чули за преподобног Теодора и желели су да га виде. Пошто га монаси нису познавали, он одседе у манастирској гостопримници, дочекан од гостопримца Аниките. Када монаси распитиваху ученике за старца ко је, они рекоше да је из далеке земље и иностранствује. За вечером, видевши ученике како усрдно једу пошто беху гладни, преподобни им рече: Заиста, децо, једемо као Галаћани. - После кратког времена опет понови то исто. Чувши то, Аникита помисли у себи, да није овај старац из Галатије. После вечере старац по обичају свом леже на земљу да се одмори, а Аникита позва к себи оба његова ученика, и многим молбама наваљиваше на њих да му кажу ко је овај старац. Они му онда казаше да је то Теодор Сикеотски чудотворац, епископ анастасиопољски. Аникита одмах отрча и извести игумана Стефана и братију И сви се веома обрадоваше, јер су одавно желели да га виде. А кад настаде време за јутарња богослужења, и старац пође у цркву, на вратима цркве срете га игуман са братијом и, павши пред његове свете ноге, поклонише му се као епископу и чудотворцу, и искаху богослов. Затим га умолише да остане код њих неки дан, да би се наслађивали гледањем ангелоликог лица његовог и науживали слушањем медених поука његових. И светитељ остаде код њих доста дана. Док се он бавио у овом манастиру, пронесе се глас о њему у целој тој покрајини, и силан свет стаде долазити у манастир доносећи к преподобном своје болеснике, и он их благодаћу Христовом исцељиваше све.

Одатле преподобни отпутова у своју епископију. Упражњавајући своје уобичајене пастирске трудове, он непрестано размишљаше о томе како да напусти епископство. Још му то саветова и пустиножитељ блажени Антиох, који сврати код њега при повратку из Цариграда. Блажени Антиох беше послат из источних покрајина к цару Маврикију, да га моли да заштити од варвара град Синофрин. Антиоху беше око сто година, шездесет година он не окуси вина ни уља, а тридесет година не једе хлеба већ само сирово зеље са сољу и оцтом, и пиће му беше вода. Овог блаженог оца, на његовом пролазу кроз Галатију и Анастасиопољ, преподобни Теодор дочека радосно и чесно, и одмори га, и међусобно се утешише многим духовним разговорима. Потом блажени Антиох говорио је ученицима својим о Теодору: Таквог светог човека нити видех нити чух до сада, јер ми Господ откри житије његово. Такође и блажени Теодор говорио је братији својој о Антиоху: У целој источној пустињи не видех и не чух за таквог слугу Божјег. Овог преподобног Антиоха преподобни Теодор упита за савет поводом своје намере о напуштању епископства. Преподобни Антиох похвали његову намеру и саветова му да то учини што пре.

По Антиоховом одласку велика жалост снађе угодника Божјег због неправедног отимања црквених имања. Усто и у епископији својој међу својима имађаше неке потајне непријатеље који, покренути од непријатеља душе на завист и мржњу, дадоше преподобноме отров, и он три дана лежаше без гласа и непокретан као мртвац. И већ градом прође глас о смрти светитељевој. Но после три дана преподобноме се јави пресвета Владарка наша Богородица и обавести га да је узрок његове болести отров који му је кришом дат, и каза му који то учинише; затим извади из своје марамице нека три зрнца и даде му их говорећи: Поједи ово, и никакво те зло неће снаћи. Појевши та зрна, преподобни дође к себи и осети се потпуно здрав. Одмах устаде и принесе благодарност Христу Богу и Његовој Пречистој Богомајци. А злобне непријатеље своје не укори, нити икоме рече реч о њима, него сатвори молитву Богу да им ово не постави у грех. Светом пак великомученику Георгију стално се мољаше да га што пре ослободи епископства, као што му је то обећао у Палестини.

Не треба прећутати ни ово: У Анастасиопољу је постојао одређен разрез, по коме се од црквене имовине архијереју давало сваке године по триста шездесет и пет златника за издржавање- Од те суме преподобни Теодор је трошио само четрдесет златника, а остало је враћао светој Цркви. А поклоне што је добијао са других страна раздавао је као милостињу.

Желећи да коначно напусти епископски чин, он се најпре приљежно и дуго у току многих дана молио Богу, да му се тај поступак не упише у грех. И би му откривено од Бога да му Бог допушта да то учини. И он сабра сав свој клир и све грађане, и рече им: Браћо, знате да ме ви силом отргосте од манастира и приморасте да примим овај епископски јарам. Ја сам вам и онда говорио да нисам способан управљати епархијом, али ме не послушасте и своју жељу испунисте. И ево једанаест година како вам наносим тугу а и ви мени. Стога вас молим, потражите себи пастира који вам може угодити, јер вам одсада ја не могу више бити епископ, него ћу се као бедни црноризац повући у свој манастир, у коме сам обећао да служим Богу у све дане живота свог.

Пошто им то саопшти, он узе свог архиђакона Јована, који бејаше из његовог манастира, оде митрополиту анкирском архиепископу Павлу и моли га да место њега постави другог епископа у Анастасиопољу. И настаде велико расправљање међу њима. Митрополит је несумњиво хтео да блаженог Теодора ослободи епископства, али је говорио да не може наћи човека тако достојнога за тај положај. Преподобни пак Теодор одлучно остајаше при својој намери, изјављујући да је епископски положај за њега бреме које премаша његове моћи и силе. Тада митрополит достави ово питање у Цариград свјатјејшем патријарху Киријаку и благочестивом цару Маврикију. А они, Богом упућени, написаше митрополиту анкирском да не спречава угодника Божјег који чезне за безмолвијем, за усамљеничким молитвеним тиховањем, већ да му учини по жељи.

И тако, ослобођен епископског терета и многобројних брига и узнемиравања, преподобни Теодор сав радостан оде у свој манастир и настави у својој келији свој безмолвни живот у испосничким подвизима. Често је служио божанствену службу, приносећи Бескрвну Жртву Богу. И удостојаваше се овај угодник Божји да за време литургисања очигледно види благодат Духа Светога како у облику пресветле црвене плаштанице силази одозго на Свете Даре и покрива их. То он каза једноме од саслужитеља својих, јеромонаху Јулијану, мужу духовном и врлинском, када га овај свесрдно мољаше. И кад год је то виђао, преподобни се испуњавао неисказаног весеља духовног, и чесно лице његово се мењало и просветљавало, и јереји и ђакони који су са њим служили, биваху запрепашћени видећи на лицу његовом неко божанствено сијање. А једном се догоди и ово: у храму светог мученика Антиоха на сам празник овог мученика, шеснаестог јула, светитељ Божји Теодор служаше божанствену литургију, и када наста време узношења Светих Дарова и он по пропису подиже свети Агнец увис и возгласи: Светиње светима! божански Агнец на дискосу подиже се сам од себе у ваздух, уздигнут невидљивом руком, па се опет спусти на дискос на своје место. Ово чудо испуни великим дивљењем и страхом све саслужитеље који окружаваху свету Трпезу. А преподобни Теодор, лијући сузе потоцима и уједно се неисказано радујући, прослављаше Христа Бога, који је истински у својим Пречистим Тајнама.

Желећи да виде преподобног Теодора о коме су много слушали, благочестиви цар Маврикије и свјатјејши патријарх Киријак написаше писмо да дође код њих у Цариград, да се удостоје његових молитава и благослова. Пошто се не могаде оглушити о њихов позив, преподобни отпутова у Цариград и од свих би примљен са великим поштовањем.

У Цариграду се задржа нешто мало времена, али силом Божјом сатвори многа чудеса: слепом дечаку отвори очи, раслабљену жену подиже са одра, многе бесомучнике ослободи од насиља ђавољег, крвоточиву жену излечи молитвом, губавог сина царевог, од лекара напуштеног, очисти и исцели од губе, бездетним супругама својим благословом дарова пород. И учинивши још и многа друга славна дела, и обрадовавши све благодаћу Господњом, врати се у свој манастир.

Потом би касније по други пут, и то већ у време цара Фоке насилника, позван у Цариград од стране свјатјејшег патријарха Томе, који после Кирјака дође на патријаршијски престо. А разлог због кога би позван беше овај: У Галатији се догоди необична ствар: у неким тамошњим градовима за време ношења литија са великим дрвеним крстовима, крстови, колебани неком чудесном и неодољивом силом, удараху један од други, бијаху се и ломљаху. То чудо пронесе се свуда; о њему се чу и у Цариграду, и свјатјејши патријарх посла по преподобног Теодора, молећи га да што пре дође до њега. И кад допутова у Цариград, преподобни би и овога пута чесно дочекан од свију као и први пут. У разговору насамо са њим свјатјејши га патријарх питаше за то чудо, и шта би оно значило. Свети Теодор каза да се чудо стварно догодило, али одбијаше да говори шта оно значи, изговарајући се како не зна те непознате тајне Божје. Тада му свјатјејши патријарх паде пред ноге много га молећи. И овим својим смирењем убеди старца да претскаже те будуће догађаје. Старац онда рече: Колебање крстова самих од себе, ударање и ломљење, означава велике беде и разорења који ће наићи на Цркву Божју и на царство грчко, и од спољашњих и од унутрашњих непријатеља; споља ће бити тешка најезда варвара, а унутра ће се хришћани поделити по вери, и почеће један другог гонити, сатирати и уништавати, због чега ће многи храмови Божји опустети и бити разорени; и све ће се то догодити ускоро.

Чувши то, патријарх се силно потресе, и моли преподобнога да се помоли Господу за њега, да му узме душу пре но што се то стане догађати, да не гледа те беде које ће наићи на Цркву. - Преподобни Теодор се задржа у Цариграду још мало времена у цркви светога Стефана; утом се разболе патријарх, и посла к преподобноме, који се беше затворио и упражњавао пошћење, вест о својој болести, молећи га да му испуни молбу. Патријарх му онда поново посла усрдну молбу са жељом да се разреши од тела и отиде ка Господу пре но што се претеће невоље сруче на Цркву. Тада преподобни, и против своје воље, испуни жељу свјатјејшега: помоли се Богу за његово скончање. И посла му овако питање: Заповедаш ли да дођем до тебе, или да се видимо онамо пред Господом нашим? Патријарх му преко изасланика одговори: Не прекидај, оче, своје молчаније; доста ми је што си рекао: видећемо се онамо пред Господом нашим. - И тог дана предвече свјатјејши патријарх Тома с радошћу се разлучи од тела и ка Господу отиде.

По престављењу патријарховом преподобни Теодор се врати у свој манастир, и ускоро се и сам приближи блаженој кончини својој, пошто учини многа и преславна чудеса и изрече многа пророштва о будућности. А пред кончину своју двапут виде светог великомученика Георгија који му се у сну јави. Прво му се јави, дајући му путнички штап и позивајући га на далеки пут са њима. Затим му се јави јашући на коњу и водећи другог коња, и рече му: Седни, Теодоре, на овог коња, и хајде за мном.

По овоме блажени Теодор закључи, да му претстоји скори одлазак са земље. О томе с радошћу обавести своје ученике, и изјави да ће после Ускрса скончати. И када умираше, виде свете Анђеле где су дошли да га узму, и осмехујући се радосно, предаде у руке њихове своју свету душу. Скончао је у почетку царовања цара Ираклија, око 613 године. Житије његово и чудеса описа ученик његов Елевсије, коме у монаштву преподобни даде име Георгије. Овај Георгије казује за себе да су му родитељи дуго у браку били без деце. Зато су дошли код преподобног Теодора и молили га да им својим молитвама и благословом учини да добију пород. Он узе њихове појасе, благослови их, и дајући им их прорече им да ће имати порода. И роди им се овај Елевсије. Пошто га одгајише, они га доведоше код преподобног и дадоше на службу Богу. И он проведе дванаест година поред преподобнога, и би очевидац неисказаних чудеса његових. Све то он описа веома опширно, а ми овде укратко од њега узесмо. Али и толико је довољно, да бисмо славили чудеснога Бога, прослављаног у његовим чудотворцима, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове, амин.

Нема коментара:

Постави коментар