петак, 18. март 2016.

Старац Пајсије о бестидности


Бестидност протерује побожност

- Старче, одакле долази бестидност?

- Бестидност је дрскост, и она далеко изгони страх Божји, као дим који користимо да бисмо отерали пчеле од кошнице.

- Старче, како да се ослободим бестидности?

- Сматрај себе мањим од свих. За то је потребно много смирења. Као најмањи, треба да према свој браћи својој имаш поштовање и чествовање. Своје мисли треба да излажеш смирено, не показујући се као онај ко све зна. Тада ће те Бог посетити и напредоваћеш. Пасивна (прикривена - прим. прев.) бестидност је твој највећи непријатељ, јер то изгони благочешће. Обично за бестидношћу следи бунтовништво и, у почетку се, рађа неосетљивост и незаинтенерпваност за мале грехе, на које се човек, мало по мало, навикава и на њих почиње да гледа као на нешто природно ( = нормално). Тако, међутим, у души не остаје ништа друго до узнемиреност. Човек чак не може ни да разуме шта му је, јер му је срце споља запрљано (=ублатњављено) па не осећа колико је тврдоврат.[1]

- Какав је, старче, однос простодушности и бестидности?

- Једна је ствар простодушност а друга бестидност. Простодушност у себи има и благочешћа и нечег дечијег. Бестидност је безобзирност.

И у непосредности много пута има бестидности. У непосредности и у простодушности много пута се, уколико човек не пази, крије много бестидности. Каже неко: "Ја сам по карактеру непосредан", или, "ја сам једноставан", и онда говори бестидно, а да то и не схвата. Међутим, друго је простодушност а друго је бестидност.

- Старче, шта је духовно сабирање?

- Духовно сабирање је страх Божји, са добром мишљу. Тај страх, његово присуство, доноси радост и точи мед у срце - духовни мед! Видиш, једно мало детенце, које је стидљиво поштује свог оца, стиди се, и од стида не гледа свог оца. Ако нешто хоће да пита, поцрвени! Да га ставиш у иконостас. Друго дете размишља: "То је мој отац", и безобзирно иступа напред. А кад нешто жели, захтева да му се да, и удара ногама као да прети.

У доброј породици деца живе слободно. Постоји поштовање, али деца нису притешњена, нема војничке дисциплине. Деца се радују свом оцу, својој мајци, и они се радују њима. "Љубав не познаје срам", каже Авва Исаак.[2] Постоји страх, али са добрим размишљањем. У оваквој љубави постоји чествовање и поштовање, и она побеђује страх. Неко је стиснут, оклева, али се и плаши, јер не постоји стварна сабраност. Други је сабран, али се не плаши, јер стварно има духовно сабрање. Када је неко духовно сабран, осећа радост. Детенце, тако, воли свог оца и своју мајку, али је и безобразно на неки начин, јер се не плаши да ће га истући. Узима очев шешир, и ако је овај официр, баца га и радује се. Оно има једноставност, али није бестидно. Треба да разликујемо једоставност (= простодушност) од бестидности. А после чујеш девојку која седи беспослена, како говори мајци: "Мама, донеси ми чашу воде! Да буде хладна! ... Е, није хладна. Рекох ти да ми донесеш хладну". Тако почиње, и после говоре: "Зашто да се жена плаши мужа?"[3] У страху је међутим и поштовање, а у поштовању љубав. Жена треба да поштује мужа, а муж треба да воли жену. Али данас је све унижено ( = обезвређено), и породица се распада, јер су Јеванђеље бацили под ноге. "Жена треба да слуша", говори муж. Али ако немаш љубави, други те не чује, и не можеш ни чашу воде да му потражиш да ти донесе. Када неко поштује другог, самога себе поштује, али себи не полаже рачуна. У поштовању другога може бити частољубља, али ако се човек пази, онда то избегава.

Поштовање старијих

- Старче, често сам ружно говорио са старијима. Схватам да сам грешио и то исповедам.

- Када то разумеш и исповедиш. мало по мало ћеш омрзнути себе са добром мишљу, смирићеш се, и тада ће доћи благодат Божија, а ова ружна навика ће нестати.

- Старче, више пута сам говорио бестидно, искушавајући љубав браће, али се плашим безобразлука.

- Не може тако, ти си још млад! У једној породици, одрасли су ти који кушају децу и са њима се играју, а не мали са одраслима. Тако се радују и мали и велики. Не иде да једно дете искушава свог оца или мајку. Не иде да једно дете искушава деду или баку. Замисли да неко дете, са добрим намерама, крене да дави оца за врат? Али кад одрастао зачикава дете, оно се радује и задовољно је. Тако и одрастао постаје као дете и заједно се радују.

- Старче, када своје мишљење кажем неком старијем, а он ми каже нешто за шта ми разум говори да није исправно, требали да се са њим сагласим?

- Не, не треба се сагласити са нечим што је зло. Треба да кажеш оно што је исправно, али на добар ( = исправан, одговарајући) начин. "Можда то ипак иде овако? Кажем то као своје мишљење". Или да кажеш: "Имам овакво мишљење". Тако се, као магнетом, привлачи благодат Божија. Има и оних који по навици, а не из намере, износе своје мишљење на безобзиран начин. Међутим, свакоме, какав год био, треба поштовање старијих. Али и старији, на неки начин очекује поштовање. И ако и има неких грешака, има и својих добрих страна, има искуства, итд. Ти, када те питају, кажи своје мишљење смирено и са поштовањем, ако у себи и не верујеш да је баш онако како ти кажу, јер други може да зна нешто што ти не знаш или о чему ниси размишљао. Када је неко млад, тада, када на пример, чује расправу о некој ствари, и мисли да је оно што он о томе мисли најисправније. Ако води рачуна о саговорнику, треба да каже: "Изгубио сам мисао". А ако је саговорник неко ко је по годинама старији, треба да каже: "Измаче ми једна ружна (= погрешна) мисао". Ако неко каже и нешто што је тачно, али при том нема одговорности ( за другога - прим. прев.) то што каже је дрскост.

- Када говорите о старијима, мислите ли на године или на духовни живот?

- Углавном на године. Јер, видиш, онај ко је узнапредовао у духовном животу, поштује онога ко је по годинама старији од њега.

- Старче, да ли је природно да човек више поштује некога ко је млађи али је духовно више напредовао, од некога ко је старији али је напредовао мање?

- Не, ово није правилно постављено. Ако је неко старији, треба га поштовати макар због година. Старијег ћеш поштовати због година, а млађег због духовности. Када постоји поштовање, тада и млађи поштује старијег и старији млађег. У поштовању је љубав. Апостол Павле каже: "Подајте свакоме што сте дужни: коме порезу - порезу, коме част част" (уп. Рим. 13, 7).

- Ако млађи приговарају старијима, то је зло?

- Ово је типично за данашњу младеж. Али Писмо нам говори: "Ако ти згреши брат твој иди и покарај га насамо", а не каже: "Ако ти згреши отац твој" (уп. Мт. 18, 15). Данашња омладина размишља са противљењем, не схватајући то. И такав начин размишљања сматрају природним. Говоре бестидно и кажу ти: "Рекао сам једноставно". Искушани су правим духом овога света, који ништа не поштује. Нема поштовања у односу млађих према старијима, и млади не разумеју какво је ово зло. Када млад човек без поштовања говори старијима, да би тако наводно изразио своју личност, шта очекујеш? Потребно је много пажње. Савремени дух овога света, каже. "Не слушајте родитеље, не слушајте учитеље, итд". Због тога су најмлађа деца данас најгора. Одрасли такође шкоде тој истој деци, јер као њихови родитељи не схватају какво им зло чине тиме што им се диве и сматрају их паметнима кад говоре бестидности.

Тако су једном у Коливију дошла два дечачића од осам - девет година, заједно са својим оцем. Један га држи за леву, а други за десну руку. Тамо је био и један мој познаник, иконописац, добар дечко и добар уметник - за један минут може да нацрта некога. "Дионисије, рекох му, нацртај децу како седе заједно". "Да видимо, рече, да ли ћу успети, пошто се мрдају". И поче да црта. Кад ће један од дечака: "Да видимо бре будало, шта си урадио". Мали уопште није имао страха. "Таква су данашња деца оче, рече ми и настави да слика". А мени крв навре у главу. А њихов отац седи, као да се ништа није догодило! Да тако каже човеку од тридесет година, а он их слика! Безобразлук, безбожност је то! ... Страшно! А после ће неко од такве деце хтети да постане монах. Колико је труда потребно да такво дете постане добар монах! Кад мајке не воде рачуна, уништавају своју децу. Мајке су ту најодговорније. У Русији, ако се нешто и променило, то је зато што су се мајке кришом држале вере и благочстивости и што су на тај начин помагале деци. Добро је да још увек има мало пажње у хришћанским породицама иначе би смо се скроз искварили.

- Могу ли таква деца, старче, када одрасту, ако желе, касније да се промене или да постану монаси?

- Ако верују да није добро оно што су чинили, Христос ће им помоћи. Ако у човека уђе добра узнемиреност, онда прима (благодат). Али, ако сматрају да имају право, и говоре игуману или игуманији: "Какву диктатуру имамо овде? Ко је чуо за овако нешто у данашње време?", како ће се исправити. Долазили су понеки калуђери са немиром да ми говоре овакве глупости.

Мало по мало, поштовање се сасвим изгуби. Долазе у Коливију млади, па поседају једни преко других, а старији немају где да седну. А, опет гледам, ако се пањ налази два корака даље, тешко им је да оду да га донесу, да би сели. Ја треба да им донесем. И гледају ме како га вучем а не долазе да га узму. Хоће да пију воде, а неће да оду да сами узму. Треба ја да им доносим и по други пут. Не оставља то заиста на мене неки утисак - тако велика деца - долазе по њих тридесеторо у друштву, гледају ме како доносим кутију ратлука и бокал воде, како вадим чаше да их поставим, и ништа. Мисле да као кад оду у ресторан или у хотел па им дође конобар, да тако и у Коливији има конобара. Пет шест пута сам морао да се потрудим, да донесем воду и да је ставим пред њих. "Донећу вам воде, децо, али то вам неће помоћи".

У градском превозу, гледаш малу децу како седе, а стари стоје. Млади седе са ногама једни преко других, а одрасли стоје, уместо да уступе место неком старијем. Али млади не дају. "Платио сам, каже, за ово место", и наставља да седи не извињавајући се никоме. Каква је дух некада владао! Жене су седеле са десне и леве стране улице, а када наиђе свештеник или неко старији, устајале су, и деца њихова су се овоме учила.

Колико су пута устајале! Старији, озбиљни људи са звањима, разговарају, а деца их безобразно прекидају у разговору да би причала глупости, и то сматрају успехом. Да помисле да прекину - ништа од тога. Треба да их посрамиш да би прекинули, другачије не иде! Нигде у Патерику ( = Отачнику) не стоји да млади тако говре. Старечник говори: "Рече старац", а не: "Рече младић". Некада млади нису говорили пред старијима и били су срећни због тога. Нису чак ни седели тамо где седе одрасли. А ако је неко дете ружно говорило својим родитељима, није смело да изађе напоље од стида. И на Светој Гори, ако неко није био сед, није се пео за певницу. А данас видиш (како поју) и искушеници и они који још нису ни искушеници! ... Тако неће научити да заједничаре у поштовању и благочестивости.

Можеш видети и ученика Атониаде, како се обраћа рекроту, који је и владика: "Преосвећени ректоре, да говоримо као једнаки". Ето докле се стигло! Зло је што ти каже: "Зашто, шта сам рекао? Не схватам". Не каже: "Опростите, имам ли благослов да кажем једну реч? Може да буде и бесмислица", него реч по реч као да то нема никаквог значења: "Твоје мишљење и моје мишљење". Схваташ: Овај дух је нажалост ушао и у диховни живот монаштва. Послушај искушенике како говоре: "Рекао сам то старцу, а он ме не разуме! Рећи ћу му поново." "Добро, како ћеш му то "поновити"? То је као да кажеш: "Старац се није поправио". "Зашто, каже, не могу да изнесем своје мишљење?" Да скочиш у вис од таквих ствари. И на крају ти каже: "Ожалостио си се? Опрости". Опростићу му, али не због тога што је рекао, већ због тога што ми је крв јурнула у главу!

Почињу да суде и Богу

- Старче, код нових нараштаја постоји једно расположење да свему и свакоме суде. Да ли је тако било и некада?

- Не, некада није било тако, то је дух овог времена. Данас није довољно што осуђују лаике, што осуђују политичаре и црквене људе, данас суде и Светитељима и долазе до тога да суде и Богу. "Бог је, кажу, у том случају требало да учини нешто. Није поступио исправно. Бог то није требало да учини! Чујеш ли тај разговор? "Дете моје, куда идеш?" "Зашто? Говорим по свом сазнању", каже ти, и не схвата колико у томе има безобразности. Дух овога света уништио је многе добре ствари. У тако лошем стању, у богохулству, зло напредује. Осуђују Бога и уоште их се не дотиче што је то богохуљење. Има и оних који су одрасли, и ако имају и мало памети, почињу да осуђују: "Овај је збуњен, овај је слап, други ради тако и тако", говоре, и никад се не извињавају.

Дође једном један у Коливију и каже ми: "Бог ово није требао тако да учини". "Можеш ли ти, рекох му, да један каменчић држиш у ваздуху да лебди? Ове звезде које гледаш, нису само округле лопте које сијају. Оне су чврста тела која се окрећу и која се тако држе, а не падају". "Колико ја знам, то не би требало да буде тако", рече. Чујеш ли ти овај разговор! Зар ми да судимо Богу? Дође логика и нестаде вере у Бога. И шта год да му кажеш, одговара: "Опрости, али моје знање ми говори другачије. Зар не могу да кажем оно што знам?" Шта Бог слуша да причамо! Срећом, те нам то не узима за зло.

У Старом Завету је записано како Бог говори Израиљцима: "Протерајте Хананејце сасвим из земље" (уп. Пон. зак. 7, 2 итд). Бог је знао зашто је то рекао. Али неки од њих рекоше. "То баш није човекољубиво. Одбацимо то, немојмо то учинити". Међутим, касније су запали у неморал, у идолатрију, и своју децу су жртвовали идолима, како што каже Псалам[4]. Све што чини, Бог зна због чега чини. Неки бестидно говоре: "Зашто би Бог чинио страшне ствари?" Тако почиње суђење и након тога у човеку нестаје сваког духовног стања, те више нема нимало благодати Божије, да би схватио мало дубље, да би, дакле, схватио, због чега је Бог тако поступио. То "зашто?" представља суђење, преузношење, егоизам.

- Неки млади, старче, питају: "Због чега је било потребно да Христос буде разапет? Зар није Бог могао да спасе свет на другачији начин?"

- Он нас је спасао на такав начин и није на људима да питају зашто то није другачије урадио! Има и оних који говоре. "Бог уопште није страдао. Син се жртвовао". Један отац би, према мом мишљењу, пре пристао да сам страда него да страда његов син. Колика је то мука за једног оца да жртвује своје дете за друге. Кад не разумеју шта је то љубав, шта можеш да им кажеш?

А један други ми каже. "Адам је имао двоје деце, Авеља и Кајина. Где је Кајин касније нашао себи жену?" Али ако неко пажљиво чита Стари Завет, видеће да је Адам "родио много синова и кћери" након Сита. Кајин[5] је побегао у планине након убиства свога брата, па није знао да је жена коју је узео његова сестра. Тако је Бог то устројио, да људи буду из једног колена, да не би постојала злоба и злочин. Учинио је то Бог да би људи рекли: "Од истих смо прародитеља, од Адама и Еве", да би се тако избегла људска злоба. И упркос свему томе видиш каква све зла постоје данас!

Шта сам све чуо од таквих неких који долазе у Коливију! Кажем им: "Боли ме глава а немам аспирин". Након тога одлаже тужни. Не разумеју зашто сам им рекако да ме боли глава, и говоре: "Толико смо се трудили да дођемо овде да би нам он рекао како га боли глава!" Други ме питају: "Да ти донесемо аспирин?"

 Бестидност изгони благодат Божију

Потребно је много пажње. Неуредно и непажљиво поступање ( = делање) је препрека за божанску благодат. Недостатак честитости је највећа препрека за приближавање благодати Божије. Колико су млади непослушнији толико се више удаљавају од благодати Божије. Слобода овога света не протерује само благочестивост, него и светску мудрост. Дошли су тако, овде у Коливију неки млади, и вичу свом оцу: "Еј, тата, имаш ли цигаре? Попушио сам моје". На шта то личи? Чак и да пуше, треба да пуше кришом. Данас као да то није ништа! Како да на концу не остану сасвим без благодати Божије? Данас девојке вређају своју браћу, и пред родитељима користе тако прљаве речи, а отац ништа на то не каже. Мени се коса на глави диже кад то чујем. Кад останем сам, кажем и више него што треба.

Окружење које влада у свету и родитељи у свету уништавају своју децу. Световно окружење много штете наноси. Мало је младих који су сабрани и честити. Много је више младих који су бесни ( = дивљи, необуздани), а то ја зато што се понашају бестидно. Многи родитељи ми доводе своју децу и говоре: "Оче, моје дете је ђавоимено". А видим да није ђавоимено - нека Бог сачува! Мало је маладих који су стварно ђавоимени. Много је више оних који имају једно спољашње искуство са демонима. Ђаво им, дакле, споља наређује, није у њима, али и од споља он завршава свој посао. Одакле то потиче? Од бестидности. Када се деца са бестидношћу обраћају старијима, благодат Божија се удаљује. А када се удаљи благодат Божија деца постају дивља и чине безакоња. С друге стране, деца која су благочестива, која имају поштовања, која слушају своје родитеље, своје учитеље, старије, стално примају благодат Божију и имају Његов благослов. Њих покрива благодат Божија. Са великим чествовањем Бога, са великим поштовањем према старијима, у душу долази и велика благодат Божија, која је радује, док је благодат сасвим не обасја. Благодат Божија не долази на оне који се буне. Она долази на оне који ревнују, који су разборити и који се показују благочестиви. Такви имају поглед који зрачи! И што више поштовања имају према родитељима, утолико више примају благодат Божију.

Онај, међутим ко почиње: "Не, не желим ово, желим оно друго", и ко то чини безобразно, такав ускоро постаје бунџија, постаје ђаво ( јер "ђаво" значи клеветник, али и противник - прим. прев.). Зато је и Непријатељ ( = ђаво) желео да свој трон постави изнад престола Божијег. Видите, сви млади који врше вољу његову, постају бунтовници. Ако се ови млади не покају, ако се не извуку из таласа који их даве, и ако наставе да се бестидно понашају, тада - Боже сачувај! - настаје двоструко остављење и долазе у ситуацију да и о Богу говоре ружно, и сасвим потпадају под власт злих духова.

 "Поштуј оца и матер своју" [6]

Докле су стигла данашња деца! Не држе ни једно мишљење. Немају поштовања, али су егоисти и нервозни. Злоупоптребљавају слободу. Дете каже својим родитељима: "Пријавићу вас полицији". Дете које има петнаест година и које је направило велики прекршај, када га је отац ошамарио, напише тужбу и тужи оца суду. А отац на суђењу каже. "Неправедно ми судите, јер да га нисам тада ошамарио, затворили би моје дете у затвор. Тада не бисте патили ви, него бих ја патио". Приђе дечаку, удари му два шамара и рече: "Због ова два шамара ме осудите, а не за онај. Сада ме ставите у затвор, јер сам га за малу ствар ударио".

Желим да кажем, докле су стигла деца. На овај начин данас размишљају. Некада су нас родитељи тукли, ударали нам шамаре, али нам нису допуштали да недолично говоримо. Добијали смо батине као и миловање, а да се и не супротстављамо и да не знамо да ли смо погрешили много или мало. Веровали смо да су и батине за наше добро. Знали смо да нас родитељи и воле и када нас кажњавају, и кад нас чувају и кад нас ошамаре. Јер и шамар и миловање и чување родитеља, све - како би се рекло - је из љубави. Кад родитељи бију своју децу, срце им уздрхти. А дете, када добије шамар, заболи га образ. Већи је бол у срцу родитеља, од бола на образу. Мајка, шта год да ради деци, било да их кажњава или да их бије или да их милује, све то чини из љубави, и све то долази из истог материнског срца. Када, међутим, деца то не разумеју и када говоре бестидно, супротстављају се и тврдоглаве, тада изгоне из себе благодат Божију, и тада подлежу одговарајућим демонским утицајима.

- Старче, зар не постоје и лоши родитељи?

- Да, али тој деци, која имају такве родитеље, помоћи ће Бог. Бог није неправедан. Дивље маслине су пуне горчине. Ту на путу за Коливију расте дивља шљива. Рода не доноси јер је препуна шљива. Гране се сломе од превише плодова. Тако и данас, поред свега што им се пружа, млади не доносе рода.

 Јаз међу генерацијама

Свет је постао лудница. Мала деца излазе о поноћи, а требало би да излазе по дану. Затворени су у зградама и подражавају начин живота одраслих. Шта да раде та деца, шта да раде њихови родитељи? "Родитељи нас не разумеју". Долазе родитељи и кажу ми: "Деца нас не разумеју". Створио се јаз између деце и родитеља. Да би се то превазишло, потребно је да родитељи сагледају ствари из угла деце и деца из угла родитеља. Јер ако родитељи данас не васпитавају своју децу, ни она касније неће васпитавати своју. Јер ако они данас не чују и не поштују своје родитеље, и њих ће касније мучити њихова сопствена деца, јер ће деловати духовни закон.

- Старче, нека деца кажу да им шкоди љубав родитеља?

- Немају право. Када деца имају у себи ревности, онда им не шкоди љубав родитеља. Ако искориштавају њихову љубав, пропашће. Ако дете има штете од родитељске љубави, онда је оно, у суштини, поремећено. Док би требало да благодари Богу за своје родитеље, за љубав њихову, оно се жалости што га воде путем врлине, а нека друга деца немају родитеље! Шта рећи! Ако неко дете не види своје родитеље као доброчинитеље и ако их не воли - тим пре ако родитељи имају страха Божијег - како је могуће да такво дете поштује и воли Бога, великог доброчинитеља и Оца свих људи, што је у младалачком добу и иначе теже разумети?

Старац Пајсије Светогорац

--------------------------------------
НАПОМЕНЕ:

Грка реч "Στραβοξυλο", има значење "тврдоглавост", "тврдичлук", али би овде боље одговарао смисао наше речи "тврдовратост" (прим. прев.)

Уп. Авва Исаак, Аскетика, Слово 58, стр. 256, грчког издања.

Уп. Еф. 5, 33.

Псалам 105, 37 (према Септуагинти - прим. прев.): "И жртвоваше синове своје и кћери своје демонима".

Пост. 5, 4.

Изл. 20, 12.

Нема коментара:

Постави коментар