Време свете Четрдесетнице представља посебан и најузвишенији период у току једне црквене године, када се духовно препорађамо припремајући се за Празник над празницима.
Будући да се богослужење Цркве увек прилагођава одређеном периоду у коме се налазимо, исти је случај и са периодом свете Четрдесетнице. Наиме, богослужења у потпуности бивају прилагођена покајном периоду, свештенослужитељи носе одежде тамних боја, храм је такође „обучен“ у тамне боје, а све то нас на видљиви начин свакодневно подсећа на покајни период у коме се налазимо. Сва химнографија наглашава нашу грешност и буди у нама жељу за покајањем, истичући при том светле примере угодника Божјих који су нам образац покајања.
Узимајући у обзир човекову слабост, у овом времену духовног
подвига и поста, потребно је да се чешће духовно укрепљујемо како не бисмо
клонули. Из тог разлога бриге за човека настала је Литургија Пређеосвећених
дарова. Њен циљ је интензивирање активног литургијског живота или, боље речено,
активног причешћивања између две недељне потпуне Литургије.
Отац Александар Шмеман о потреби и значају причешћивања у
данима свете Четрдесетнице каже: „У овој борби наша главна помоћ су Тело и Крв
Христова, она насушна храна која нас духовно одржава и, без обзира на сва
искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили
свето Причешће ми се молимо:
„... дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела,
на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, на мир душевних
сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу,
на одржање заповести Твојих, на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење
Царства Твога... Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и
срце ...
да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као
од огња, кроз причешће постајем Твојим обиталиштем..."
Литургија Пређеосвећених дарова служи се само за време свете
Четрдесетнице, и то: у сваку среду и петак првих шест седмица Великог поста; у
четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Може
се служити и у понедељак, уторак и четвртак, друге, треће, четврте, пете и
шесте седмице великог поста, у случају да у те дане падне свети који у Типику
има знак +, или, пак, храмовни свети.
Она се са слободом може назвати срцем великопосних
богослужења, или једним од најомиљенијих великопосних богослужења. По древном
типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка,
забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести),
јер је радост Евхаристијског славља неспојива са покајним карактером великог
поста. По речима помињаног оца Александра Шмемана: „Можемо да разумемо зашто је
Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети -
главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу
према Небеском Царству. А „синови Царства", каже Христос, „не могу да
посте док је са њима Женик". Ово нам потврђује 49. канон помесног сабора у
Лаодикији којим се забрањује приношење бескрвне жртве у време свете
Четрдесетнице, осим суботом и недељом. Касније овај канон бива проширен на
Пето-шестом трулском сабору (691.г.) и он гласи: „У све дане поста свете
Четрдесетнице, осим суботе, недеље и светлог дана Благовести, нека бива само
Литургија Пређеосвећених дарова“.
Потребно је истаћи да ова Литургија води порекло из првих
векова хришћанства, а њену коначну редакцију сачинио је свети Григорије
Двојеслов, епископ римски који је живео у 6. веку. Бројни су називи ове
литургије; неки од њих су: Литургија Четрдесетнице, Литургија освећења чаше, а
неки је називају Службом причашћа. Она је покајног карактера сходно времену у
коме се служи, врши се у тамном одјејанију, она није Евхаристијско славље, и не
можемо је назвати Литургијом у правом смислу те речи, јер не садржи анафору, а,
најједноставније речено, можемо је назвати великопосним вечерњем са причешћем.
Према сведочанству светог Јустина Мученика и Философа (2.
век), видимо да хришћанима тога времена није било страно издвојено
причешћивање, будући да су ђакони по кућама причешћивали оне који из оправданих
разлога нису били на Литургији. Слободно се може рећи да је претеча
Пређеосвећене Литургије управо ова поменута пракса издвојеног причешћивања
верних, које је више или мање било заступљено у свештеној историји Цркве.
Неизбежно је нагласити да је пост у том првом периоду
подразумевао не узимање хране до деветог часа (око 15 часова по нашем рачунању
времена), а не желећи да прекидају пост, видимо да су се причешћивали тек након
деветог часа, па је из тог разлога Литургија Пређеосвећених дарова вечерња
служба са причешћем и служи се увече, након деветог часа. Овакав вид поста се
није односио на суботе и недеље, када је 55. каноном Пето-шестог Трулског
сабора (691), овакав вид поста забрањен, изузев само једне Велике суботе.
Пре него кажемо нешто о поретку Литургије Пређеосвећених
дарова, незаобилазно је истаћи да се дарови за њено служење припремају и бивају
освећени на пуној недељној Литургији светог Василија Великог. Приликом
проскомидије пре пуне недељне Литургије, свештеник поред редовног вади још два
или више Агнеца (у зависности колико ће се Пређеосвећених Литургија током
седмице служити). Агнец који бива освећен на потпуној Литугији, чува се за
Пређеосвећену Литургију у за то одређени кивот.
Што се тиче поретка Литургије Пређеосвећених дарова, њен
први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним
„Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“
Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит
начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све Премудрошћу
створио, а свештеник за то време испред часне трапезе чита светилничне молитве
почев од четврте. После велике или мирне јектеније читају се три антифона из 18.
катизме. Посебан и битан моменат у овом првом делу Литургије Пређеосвећених
дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и
појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то
символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из
Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности.
Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом
богослужењу.
Између ова два читања налази се један врло специфичан
возглас: „Светлост Христова просветљује све“. Врло су занимљива нека тумачења
неких Отаца о овом благослову: Неки га доводе у везу са читањем Старога Завета
и, по њима, благослов за време читања старозаветних одељака показује да су
праоци и пророци били просвећени истом светлошћу Божјом која и данас све
просвећује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили.
Свети Симеон Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има
следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а
друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог
Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето
тело Његово. Мудрост је, дакле, сам Син Божји који нас просвећује и освећује.
Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на
дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег
богослужења. Свети Василије Велики на једном месту сведочи о древној химни
„Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости.
Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији Пређеосвећених
дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује да је
нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје
благодати испунила васељену.
Други део Литургије Пређеосвећених дарова, после
јектеније и молитве за оглашене, или
јектеније и молитве оних који се спремају за свето просветљење (ова јектенија и
молитва за оне који се спремају за свето просветљење чита се само од среде
четврте недеље поста па све до велике среде), следи део који можемо
назвати припремом за причешће
Пређеосвећеним даровима. Након прве и друге молитве верних по возгласу „По дару
Христа твога…“ поје се песма:
„Сада небеске силе са нама невидљиво служе: јер ево долази
Цар славе; ево већ принесена тајанствена Жртва долази, свечано праћена. Са
вером и љубављу приступимо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја,
Алилуја, Алилуја.“
За време ове песме врши се преношење Пређеосвећених дарова
са светог Предложења на свети престо, а за време кога сав народ преклонивши
колена клечи. Ово преношење подсећа нас на Велики вход на потпуним литургијама.
У праксу је касније ушло и читање великопосне молитве светог Јефрема Сирина,
коју свештеник чита након полагања Пређеосвећених Дарова на свету трапезу и
приликом изговарања ове молитве сам свештеник и сав народ чине три метаније.
Посебну пажњу привлачи нам и молитва после полагања Божанских дарова на свету
трапезу „Боже неизрецивих и невидљивих тајни…“. Кроз ову дивну молитву можемо
сагледати да Причешће Телом и Крвљу Христовом јесте суштина нашег духовног
живота, а самим тим можемо рећи да се у Причешћу даје круна сваком нашем
духовном подвигу који је у периоду свете Четрдесетнице изузетно наглашен.
За време причешћа поје се причастен који је препознатив за
Литургију Пређеосвећених дарова: „Окусите и видите, јер је добар Господ,
Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ После позива ђакона да са страхом Божјим, вером и
љубављу приступимо, уместо свакодневног: „Благословен који долази у Име
Господње…“, појци поју специфичну песму на Литургији Пређеосвећених дарова:
„Благосиљаћу Господа у свако време; прослављење Њега је у устима мојим.“ Док после
свештениковог благослова након причешћа, појци поју: „Хлеб небески и чашу
живота окусите и видите, јер је добар Господ. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“
Заамвона молитва на Литургији Пређеосвећених дарова
представља сликовити и врло леп приказ
пречасних дана свете Четрдесетнице у којој се налазимо. Молитва наглашава да
нас је Господ својом добротом увео у пречасне дане ове који нам служе за
очишћење како душе, тако и тела. У молитви се, са друге стране, молимо да нам
Господ дарује да се добрим подвигом подвизавамо и да ток поста завршимо
сачувавши веру, да се као победитељи граха јавимо и да се након овог времена
подвига удостојимо поклонити се Христовом славном Васкрсењу. Ова молитва
представља један вид путоказа којим правцем хришћани морају бити усмерени,
показујући нам на крају и циљ нашег подвига.
Након отпуста чита се 33. псалам „Благосиљаћу Господа у
свако време“, који јесте вид благодарења за ову службу која нам је дарована и у
којој се причестисмо светим тајнама Тела и Крви Господње, укрепљујући се
духовно како би издржали ток поста и подвига.
Бранислав Илић, студент Православног богословског факултета
Извоор: СПЦ
Извоор: СПЦ
Нема коментара:
Постави коментар