петак, 11. март 2016.

«Веруј у Промисао Божији и расуђуј уз савет» : О архимандриту Јовану(Крестјанкину)


Први пут сам видео оца Јована и чуо његове живе, уверљиве проповеди 1968.године. Одмах је на мене оставио утисак човека смиреног, сконцентрисаног, али у исто време неуобичајено енергичног, бодрог и духовно усмереног ка циљу. Док су му наочаре и очи трепериле и играле (некад чак несташно, али и врло умиљато жмиркајући), он је брзим ходом после Литургије ишао по манастирском имању и чинило се као да лети. При томе је све време застајао због преграде од верника који су му хитали у сусрет и скоро да су га приљубљивали уз под- тако је он све привлачио својом проницљивом, брижном, трпељивом добротом.

Управо сам се тада ближе упознао са оцем Јованом-када ми је тадашњи отац намесник, архимандрит Алимпије, дао послушање да одвезем оца Јована из Печора у Псков на аеродром и да му помогнем да се смести у авион за град Великије Луки: батјушку су хитно послали да одслужи Опело месном градском свештенику и колико се сећам, да привремено служи у тој парохији.

Током пута отац Јован се са великим жаром интересовао за мој живот, моје планове за будућност, о томе како сам уопште доспео у манастир, чиме се бавим у Москви; о Московском универзитету (који само што сам завршио и где сам неко време радио), о степену религиозности међу предавачима универзитета-по његовим примедбама стиче се утисак да он посматра на наш савремени живот двојако: са одређеном тугом и жалошћу, а у исто време, без обзира на све, са изненађујуће чврстим, може се чак рећи неуништивим оптимизмом. У томе ми се учинио врло сличним намеснику оцу Алимпију (упокојио се 1975.године), који је, када сам га обавестио о успешном одласку оца Јована и када сам изнео своје јаке утиске о њему, одговорио: „Таквог као што је он ни тројица монаха не би могла да замене!“

Након годину-две, задесивши се у обитељи због послова у редакцији часописа „Часопис Московске Патријаршије“, с времена на време сам, заједно са сабратом, мојим добрим пријатељем, печорским монахом (потоњим архимандритом, већ упокојеним) оцем Агафангелом (Догадиним),посећивао оца Јована у његовој келији. Отац Агафангел је такође много волео батјушку.

Посете су у то време биле врло кратке: само да се добије благослов и замоли молитва за породицу и мене.

Отац Јован, дочекујући нас у келији, својим бодрим тихим говором увек је “ жуборио“ нешто топло и благонаклоно. Без звања, пун искрене радости, буквално ме је одвлачио у угао предвиђен за молитву. Овде је брзински вадио бочицу неког посебног јелеја: из Јерусалима, из Америке (најчешће од тамошњих посебно поштованих икона Пресвете Богородице), па је нежно шапутајући брзо-брзо помазивао, по обичају: и чело и очи и руке, посебно том приликом откопчавајући дугмад на врату, примичући четкицу са јелејем и говорећи: „Сад ћемо и срце помазати, да у њему не буде никаквих злих помисли, никаквих!“

Чак и после тако кратких посета, од његове искрене пастирске бриге увек је било некако топло и радосно у души.

Врло блиски и пуни поверења односи су се изградили много времена касније, када сам, после велике паузе, прилично често боравио у Печорама.

У сусрет празновању 1000. годишњице Крштења Русије осмелио сам се, уз надзор и по благослову једног московског свештеника и мог старог пријатеља, да саставим службу Сабора Псковских светитеља. Желео сам да скоро готов текст изложим управо у манастиру. У суштини, у својој духовној домовини (први пут ме је Господ довео тамо још 1959. године, што је одредило сав мој потоњи живот).

Када сам оцу Јовану показао радну верзију текста, он га је, слава Богу, позитивно оценио и са одлучношћу својственом само њему, истог трена погурао ствар даље.

Што се манастирске стране тиче, са службом је све било уреду (размотрио ју је и одобрио, потпуно се уздајући у мишљење оца Јована, тадашњи намесник манастира, архимандрит Гаврило, који је убзо након тога постао епископ Благовештенски и Тиндински). Ипак, на месном епархијалном нивоу било је неопходно, пре него што се пројекат поднесе патријаршијској Богослужбеној комисији, да се добије благослов главног Псковског архијереја. То је био митрополит Јован (Разумов), тада већ изнемогао старац, са којим је било тешко склапати послове овог типа.

Због срећних околности, или по Божијем промислу, не смем да судим, владика је баш тих дана пристигао у манастир због неког празника. Отац Јован га једноставно „ухватио“ у гостионици, на бочном степеништу којим смо се спуштали из трпезарије после ручка. Сећам се како ми је, док је крчио пут до архијереја гурајући се међу многобројним монасима и гостима манастира, отац Јован ужурбано шапутао: „Сада, сада ћемо га ухватити!“ И за трен ока, владика, збуњен због неочекиваног пресретања оца Јована, буквално је био сатеран у ћошак. Саслушавши неколико кратких речи батјушке о суштини ствари, уз молбу за благослов за даље утврђивање текста у Москви, владика је одмах, у некој добродушној зачуђености и са апсолутним поверењем у оца Јована, дао неопходан благослов. Већ након неколико месеци, служба која је потврђена у Патријаршији (чему су допринели позитиван одзив Издавачког одељења Патријаршије и добра, буквално муњевита подршка владике Филарета (Вархомејева), потоњег митрополита Минског), била је први пут одслужена у Псковској епархији и у славној Печорској обитељи, као и у псковском Свето-Троицком катедралном храму.

Међутим, литургијско стваралаштво, подржано од стране манастира, није се на овоме зауставило.



Одмах након одслужене наведене службе отац Јован ме је позвао у своју келију и објавио: „Слава Богу, потрудили сте за сву Псковску земљу. Сада је потребно да исто то урадите и за нашу обитељ-пишите, друже, сада службу свим Печорским светитељима, обитељ вас за то благослови“. Наравно да нисам имао другог избора. Пристао сам са великом радошћу, али и са бригом, „хоћу ли успети“.

Тако ме је отац Јован својом благом вољом усмерио на још један труд за обитељ.

При томе ћу приметити: он је и овде, задивљујуће природно и просто, показао два њему тако својствена квалитета: животну трезвеност и духовну храброст.

Ради се о следећем. Приликом своје прве посете Печорској обитељи, посетивши и манастирске пећине, из неког разлога сам био посебно привучен једним гробним местом. На самом улазу стоји велика надгробна плоча, са древним веригама које висе од узглавља. То је место упокојења старца са краја XVIII и почетка XIX века, оца Лазара. Како сам после сазнао, у манастиру је од давнина поштован као светац. Много касније пронашао сам и књижевно-историјске документе који у потпуности потврђују истинитост тог поштовања. Тада ми је био потпуно непознат, али се његов гроб некако „заглавио“ у срцу и душом сам увек стремио ка њему и често га посећивао.

Када сам почео да пишем службу, упорно се наметало питање: зар не би требало написати и Лазару одговарајуће тропаре у канону, т.ј. зар не би требало утврдити манастирско и народно прослављање његовог вечно живог спомена који траје век и по. У писаној и богослужбеној форми? Са тим питањем упутих се оцу Јовану.

Пажљиво саслушавши разлоге, одмах се сложио: „Пишите. У нашем манастиру га одавно поштују као свеца, а и народно сећање у таквим стварима никада не лаже. Он је светац-у то немојте сумњати. А на сабору наших стараца, питаћемо их директно шта мисле о предлогу. Уколико се сви сложе-тако ће остати...Зашто да без разлога узнемиравамо московске архијереје? Уколико одобре целу службу одједном -и Лазара ћемо праведно прославити...“

Као резултат, сабор стараца је једногласно прихватио одлуку о неопходности прикључивања праведног Лазара у Сабор манастирских светитеља. Сам текст службе су разматрали старци, удубљивали се у сваку реч, због чега се саборовало два дана. Захваљујући молитвама оца Јована и печорских инока, десило се следеће: Свјатејши Патријарх је на предлог Богослужбене комисије Синода, утврдио како сам скуп Сабора Псково-Печорских светаца, тако и текст службе!

Треба подвући да је отац Јован, због посебне ширине коју је поседовао, спајао у себи необичну духовну слободу са смиреном послушношћу у служби.

Лично сам осетио на својој кожи.


Увек је учио разумевању строге дисциплине која је канонски утврђена у Цркви. Ако сам тада, у неофитској лакомислености (крстио сам се и почео да се оцрковљавам тек у 25-ој години живота), дозвољавао себи да „попут оних у свету“, често и сувишно критикујем принудно, у време совјетске владавине, такозвано „прегибање“ црквене власти у односу са моћницима овога света, он би мекано, али врло строго и директно прекоравао моја, не сасвим објективна размишљања, учећи да без дисциплине и духовно разумног поштовања црквене хијерархије може наступити само свеопшто разарање Цркве. Увек је инсистирао на томе да је, ма колико се ми понекад критички односили према поступцима појединих представника духовне власти, наша духовна дужност подчинити им се. Уколико према власти сачувамо такав здрав однос ослобођен непотребних страсти, онда ће на крају крајева Господ Сам све исправити и усмерити црквени брод у пристаниште Свога Царства без обзира на све немоћи кормилара. У супротном, наше критике неће имати границе, а резултат ће бити грех својевоље и апсолутни распад чиватог црквеног живота.

По том питању је био јако строг. Уколико сам се, због недостатка искуства, упуштао у сувишно критиковање, затварао би ми уста дланом и ту бих ућутао. Често је говорио: „Много је лакше осуђивати друге него самог себе. Гледајте на себе и водите рачуна само о себи-то је много важније. Ако бисмо то схватили и тако се понашали, скоро да би наступио рај и не би имао ко да се критикује. Увек осуђујте само себе, само себе. Разлози за то су безбројни, безбројни... “

У исто време, могао је бити врло благ, чак широкогруд у проценама ових или оних околности у црквеном животу. Следећи случај: у манастиру су каткад млади монаси били склони (услед недостатка духовног искуства) зилотском „супер-православљу“. Почињали би да оптужују владику Антонија Лондонског, кога је отац Јован много поштовао, за сувишни либерализам: веле, кобајаги, он и у паришком Нотр-Даму проповеда, малтене да одобрава женско свештенство код протестаната (треба додати да је владика, са једне стране увек узимао у обзир специфичност западних услова хришћанског живота, а са друге-по њиховој суштини, никада није сматрао протестанске „представнике“ свештеницима већ их је признавао за обичне проповеднике-па зашто не би и жене проповедале?). Али када би отац Јован чуо такву „критику“ упућену владици Антонију, стављао би прст на уста и говорио: „Псст...Ни-ни речи..“. И додавао би: „Ми овде по ивици ножа ходамо, а он по ивици игле...Ми не смемо, а он сме!“

Незаборавна је његова радосна,доброђудна отвореност према људима...Како је само добро било задесити се код њега у келији, када је он још бодар и релативно здрав, примао за благослов читаву нашу породицу. Како је понекад волео и да се нашали смештајући сина и мене на диван, док би се сам шћућурио на ниској, рекло би се дечијој столици, код наших ногу и почињао: „Хајде, ево и мене, попут малог Вањечке, Жанчика, Гансика, сешћу...Хајде, поверите ми се, шта се дешава...“

Заправо, волео је кудикамо да се нашали-у оваквом духу смиравања самог себе, сасвим искрено и природно. Не без разлога, један од печорским монаха се присећао како је батјушка, вели, и са њим збијао шалу на сличан начин. Како наводи у својим мемоарима, „отац Јован је волео да се шали безазлено и доброћудно: „Ја, грешни, волим шалу, али све говорим са смислом“,- каткад бисмо чули од њега. Није било тешко разумети шалу. Даје батјушка свој љубазни дар уз пратећу фразу: „Великом Саши од малог Вање“...и како ове просте речи утичу на душу и срце!“

Ах, са колико топлине и љубави су били испуњени наши сусрети са батјушком!


И ако је у своје време отац, архимандрит Алимпије могао да каже о њему “да такве истинске монахе можеш на прсте пребројати“, онда су после, са одласком старијих печорских стараца на онај свет, млађа братија говорила(навешћу речи истог оног „Великог Саше“: „Један је такав био. Батјушка је успео да нам буде не само отац, већ и мајка. Само смо њему могли да се отворимо буквално са свим тајним, без сумње да неће разумети, или да ће разумети погрешно. Загрлио би те, и чуо би како његово срце састрадава са тобом. А нежним, добрим речима се завршавао разговор. Отац је био последња нада. Њему су хитали када се више није имало куд. Отац Јован се доживљавао као посебна појава. Основну хришћанску врлину је успео да оваплоти својим животом онолико колико је то могуће смртном човеку. „Љубав...све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје...А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје: али од њих највећа је љубав.“ (1 Кор. 13: 7–8, 13). Његова љубав нас обасјава и после упокојења, не престаје. И сада често одлазимо у пештере да би опет, као док је био у животу, олакшао својом молитвом наше боли и тешкоће на монашком путу“.

Осећам дубоку искреност и необоривост његове љубави. Често сам му поверавао (буквално „нисам могао“ да прећутим!) најдубље тајне: чему се надало, шта је желело или због чега је жалило моје срце- то никада не бих урадио да је у питању био други човек..Својом бескрајном, мудром, духовно искусном, истинском хришћанском добротом он је отварао наше душе у сусрет себи, а преко себе- Самом Господу...

О, са каквом радосном лакоћом сам толико пута излетао из келије, збацивши са душе много тешког, оптерећујућег терета греха!

У исто време љубав оца Јована није била “ружичасти хуманизам“. Увек је остајала максимално активна и стална духовна потреба. Могао је на најприроднији начин да споји у себи љубав са очинском строгошћу, подсећајући на одговорност и пред Богом и пред људима са којима нас је Он спојио. Како се присећа исти онај печорски сабрат Александар, „батјушка је умео да спаја у себи љубав и строгоћу. У потребном тренутку, однекуд се у њему појављивала исцелитељска строгост. Ономе ко је грешио могао је да покаже до танчина крајњи резултат његовог поступка. И у обичној за њега добронамерности, то упозорење би звучало као страшан гром, предсказујући скору беду. Рекао би: „Закорачио си у ад“, уколико је човек ишао тим правцем. Његова разумна исцелитељска љубав је и мене више пута враћала у живот.“

Уопште говорећи, отац Јован је био изузетно разуман човек. Добијали смо многе корисне савете из црквене праксе. Савети су били резултат његових сопствених дугогодишњих „расуђивања уз савет“, као резултат великог црквеног искуства које је задобио захваљујући константном животу у Цркви и за Цркву. Увек је јасно и конкретно одговарао на постављена питања: Ко може да присуствује Тајни Јелеосвећења? Ко, колико често и са којом учесталошћу сме да се причешћује? Како се исповедати?

Тако, на питање о могућности да сви учествују у Тајни Јелеосвећења, одговарао је да уколико је пре било уобичајено да само тешко болесни и стари људи примају Тајну, сада може свако, јер је цео свет духовно тешко болестан, а о физичком здрављу нема шта ни да се прича-данас свако болује од нечега! Такво је време-понављавао је батјушка. Зато је чак и пожељно да једном годишње сви учествују, сви-и стари и млади људи, добијајући на тај начин посебну меру благодати Божије од учешћа у прелепом црквеном Таинству.

Што се тиче учесталости причешћивања батјушка је говорио да се ово питање никако не сме решавати формално, већ имајући у виду духовно стање сваког појединца. Сви, учио нас је, могу се причешћивати једном месечно. Неким свештеницима, знајући своје стадо, може се дозволити Причешће и једном у две недеље.

Саветовао је да се исповедају конкретни греси, а не неке опште категорије наших греховних стања. При томе, призивао је да се не мисли само на себе, већ и на оне око себе, који исто чекају за исповест, као и на свештеника коме се приступа. Поштујте и цените њихово време и снагу. Никада не претварајте исповест у беседу, то је Таинство, а не разговор, нити беседа, све и да је душекорисна и у нечему можда чак спасоносна. Све има своје време и место. Овде је потребан заједнички труд: за оног ко се исповеда-да се покаје, и за оног ко прима исповест-да се греси отпусте (уколико их је могуће отпустити). А дискутовању како се наместила једна или друга духовна ситуација код једног или другог, ту није место.За то су потребне посебне беседе са духовником-другим речима, иста она „расуђивања уз савет“. Свакако не за време службе...

Као закључак мојих кратких запажања о оцу Јовану желим да кажем још неколико речи о томе какву је улогу, могу рећи пророчку, одиграо отац у мом животу као „служитеља Божија“. Мислим да се слично дешавало и са другим духовном децом благодатног старца.

Још у пролеће 1988. године, решио сам да започнем са њим разговор о могућности рукоположења. Тада смо доста темељно причали, исповедао ме за сав предходни живот и рекао ми, делимично, за грехове које сам починио до крштења: „То је радио човек који је у Вама већ мртав. У дубини душе треба са жаљењем и тугом чувати сећање на тог покојника, али у исто време и заборавити! Благословим вас на примање чина, али мислим да то неће бити још скоро. При томе, своју судбину никако немојте покушавати сами да решите, нити да ишта самовољно радите по том питању.Ништа...Када буде потребно и могуће, Господ ће све уредити...“

Отишао сам са радосним али и збуњеним срцем...Знао сам да батјушка своје речи не расипа: казао је-значи тако ће и бити...Али када ће се догодити?

Од те поучне беседе прошло је много година...Изгледа да се отац добро сећао тог, двојаког завршетка нашег разговора. Зато је много касније, спазивши у ходнику како идем ка његовој келији, могао раширених руку шаљиво да ми пожели добродошлицу: „А ево иде и наш отац протопрезвитер!“-али при томе наставио да потврђује како ће све тек бити....

Једном приликом, 1995.године, опет сам га подсетио на своје унутрашње тежње у рукоположењу, и на реалне могућности од московске црквене власти на шта је он одговорио: „Не, не... За сада не смете. Још нисте све о манастиру написали. Пишите, пишите! За сада је то ваше послушање...После, после“.

Приметићу да је управо по његовом благослову изашла из штампе књига чији сам уредник био: „Света Русија. Преглед историје Православља у Русији“ (поново издата лета 2010. године и у Украјини-по препоруци и благослову познатог оптинског старца схиигумена Илије) „У пештерама, Богом зданим: Псково-Печерски подвижници религиозности XX века“(написана у другој половини 1990-их година заједно са сином Петром), и многе друге.

Најзад ме је живот све више и више приближавао жељеном циљу. Али су се ствари одвијале уз напоре и форсирање, тако рећи, иако се тада, по мом мишљењу,одређена иницијатива очекивала и од мене. Написао сам батјушки писмо- са истим питањима: Није ли време и како да поступам? На писмо је отац одговорио следеће: „Драги Јуриј Григорјевич... Не бих Вам саветовао да гурате процес рукоположења непотребном буком. Бог увек зна време за оне који умеју да чекају. Молим се и мислим на Вас“.

Коначно сам решио да се препустим Божијој вољи- шта буде, биће...

Прошло је још неколико година (а од тог нашег првог разговора-петнаест година!)и бет мог мешања, било ми је дато по Промислу Божијем, дугоочекивано рукоположење.

Мој пријатељ из студентских дана, московски свештеник Борис Михајлов потпуно неочекивано ме је обавести да ћу ускоро служити као ђакон у храму Покрова Пресвете Богородице у Фиљах, где је он настојатељ. Он је, вели, лобирао за то код владике Арсенија. Благослов је добијен и морао сам брзо да прикупим сва неопходна документа.

После свега две недеље, у пролеће 2003.године сам био рукоположен у чин ђакона.

Драги отац Јован је заиста пројавио дар прозорљивости када је у питању мој лични црквени пут. Као и у многим другим случајевима, био је управу!


Није га без разлога преподобни Симеон, велики Псково-Печорски старац, знајући за њега много пре доласка у Печорску обитељ, називао „земаљским анђелом и небеским човеком“...

Сам отац Јован је понекад одговарао на питање: „Како живети оче?“ следећим речима: „Веруј, веруј у промисао Божији и расуђуј, друже, уз савет“.

Нисам често виђао старца, посебно последњих година његовог живота, али сам „савете“ вазда памтио. И по мери могућности, трудио се да живим у складу са његови поукама.

Добар резултат-ево га пред вама. Моја ђаконска служба.

Како сам само благодаран за то-првенствено Богу, затим њему, Његовом верном служитељу, дивном печорском старцу Јовану...

Ђакон Георгије Малков
Са руског Ива Бендеља
Православие.ру


 


 

Нема коментара:

Постави коментар