субота, 19. март 2016.

Седам беседа пастира


Књига «Седам беседа о руском свету», која је недавно објављена, изненадиће читаоца тиме што у њој патријарх Кирил не наступа само као проповедник и наставник верских истина, већ и као политичар и философ. Уосталом, овакав преокрет је потпуно оправдан. Питања националне идеологије су у току целе наше историје често била удео управо лица духовног звања.

Наша књижевност почиње од «Слова о закону и благодати» митрополита Илариона у којем је објављено да је Русија, коју је крстио Владимир, а просветио Јарослав Мудри – нови народ Божији, који је призван да чува и украси хришћанство. А без напора и подвижништва Цркве ни Русије, ни наше нације, данас једноставно не би било. Зато поглавар Руске Православне Цркве на основу вишевековног завештања има право да учи и да формулише.

Још је занимљивија чињеница да је идеологија коју јасно и недвосмислено објављује патријарх – конструктиван и стваралачки патриотски руски национализам испуњен љубављу и бригом. «Развијена самосвест и јединство руског народа су, - каже он, - непоколебљив темељ целовитости Русије и јединства наше цивилизације.» И истиче: «...Никад се нећемо сложити с онима који желе да виде «Русију без Руса», лишену националног и верског лица.»

Разуме се, патријарх пише о многонационалности земље, о политичкој етничности наше цивилизације, о једнакој вредности и уважавању свих народа, али апелује да схватимо: без Руса неће бити Русије. И зато што је та нација – главна сила која ствара Русију, њену цивилизацију и културу, и зато што је основна спајалица која сједињује државу у јединствену и мирну целину. «Поред све отворености наше културе, поред све разумне спремности да у своје редове примимо човека било ког порекла, треба да имамо на уму да без постојања руског народа и без Православља наша отаџбинска култура не би могла да се појави.»

Изузетно оштро и изражајно Свјатејши позива власт да постане свесна: «...Судбина руског народа, његово благостање, његова целовитост и зрелост његове самосвести треба да буду признати као кључни фактори у очувању духовног и политичког јединства Русије. Занемаривати то данас – значи уништавати државу... Руски народ није само пунопрвни, већ и најважнији субјекат националних односа у Русији и његови национални интереси не треба да буду игнорисани, већ их треба максимално узимати у обзир.»

То није просто констатација чињенице, већ су полемичне тврдње пошто је и сам патријарх одважан борац који не избегава оштре углове. Он се одлучно обрушава на политику дерусификације која је провођена 90-их година, и чији се трагови осећају и данас. «Не треба да се враћамо временима «кад је група научника и политичара постулирала вештачко супротстављање «руског» и «росијског» (придев руски се више односи на национално, а росијски на државно, прим.прев.). У то време су чиновници добијали незваничне налоге да у јавним наступима и званичним документима не користе реч «руски», која наводно слаби јединство нације».

Идеја о томе да се народи Русије могу живи скувати у митском «лонцу за претапање» је апсурдна. Ово нису успеле ни Америка која је препуна миграната, ни толерантна Европа. Једини начин да се код нас оствари међунационални мир јесте да поштујемо особености свих народа који живе једни поред других, почевши од руског. Свјатејши тврди: «...Хармонизација међунационалних односа није могућа на путу одрицања од националних осећања или гушења националне свести, већ на путу свести о припадности наших народа заједничкој цивилизацији која је створена заједничким напорима». Руска цивилизација, руски свет, а не «лонац за претапање» - такав је по речима поглавара пут ка процвату наше отаџбине и људи који је насељавају.

Напротив, ако заборавимо на права, достојанство и самопоштовање руског народа наћи ћемо се на ивици пропасти као што је то било 2013. године.

Тада су «сукоби који су се десили у московском микрорејону Бирјуљево показали: глувоћа људи на власти за захтеве народа, одсуство жеље за тражењем заједничких решења проблема прекомерне миграције и с њом повезаног криминала, као и понекад изазивачког понашања дошљака, доводе ситуацију до критичне тачке. Ако се став руске већине и даље буде игнорисао користи ће имати само они који разарају Русију».

Патријарх Кирил је подједнако оштар и према онима који покушавају да поделе руску већину, да је расеку на делове, да униште јединство које манипулаторима није по вољи. Смело осуђује псеудонаучнике и политичаре који измишљају националности «Козак», «Помор», «Сибирац» и који тврде да је «руски народ тешко замислити као известан хомогени субјекат» и да је «за Русе регионална особеност јача од етничке особености».

Овој лажи која је усмерена на раскол јединства нације Свјатејши супротставља јасну тврдњу: «У светским размерама Руси су изузетно целовита и јединствена нација. По степену верског и језичког јединства региона и по блискости културних матрица Руси немају аналога међу великим нацијама на планети».

Патријарх стално говори о јединству народа: и у простору, залажући се против његовог дробљења на новопечене «украјине», и у времену, апелујући на то да се заврши «грађански рат сећања». Он се залаже и против узимања једног од историјских периода Русије – средњовековног, царског или совјетског – као еталона и «златног века», у односу на који су друге епохе мање битне. Из сваког периода треба да узмемо најјачу идеју. Од Свете Русије – веру, од империје – државност, од ревоуције – стремљење ка праведности, од совјетске епохе – солидарност људи, а од данашњице – захтев за поштовњем грађанског и људског достојанства. Само ако све то објединимо добићемо целовиту философију руског историјског пута и руске цивилизације.

После изласка ове изванредне и потребне књиге на адресу патријарха се већ зачуло шиштање мрзитеља свега руског, поткрепљено лицемерним фразама, «у Христу нема ни Грка, ни Јудејца». Либерали треба да имају на уму: овим речима апостол Павле уопште није говорио о Цркви која негира националности, већ о томе да нема потребе за прихватањем јудејског закона и обрезања да би човек постао хришћанин.

Неко ће упитати: зашто поглавар Руске Православне Цркве посебну пажњу посвећује само руском народу? За то постоји оправдан разлог. Управо Руси су данас главни бедем Православља у свету – и по броју, као највећи православни народ у историји, и по својој етничкој и културној традицији у којој се Христова вера, која се предаје у учењу и обредима православне Цркве, преноси већ цео миленијум. Управо ми смо преузели на себе историјску мисију чувања Православља, пронели смо га и у годинама тешких прогона ратоборних безбожника, и кроз данашњу шаролику таму постмодернизма и «толерантности». Видимо како фанатици убијају хришћане на Блиском истоку, како либерализам Европске уније задаје ударце темељима православног живота у Грчкој, Бугарској и Румунији. Како пуца, али се још увек држи братска Србија...

Ако руски народ и руска држава нестану или се растворе, то ће значити да се Православље претворило у ништавну историјску величину – и тада ће пут човека ка Богу бити тањи од власи. Наш народ ће без Православља изгубити и душу, и лице. А Православље ће се без њега смањити до величине секте. Управо зато је сасвим јасно да бринући се за наше јединство и развој патријарх Кирил испуњава не само дужност пастира већ и патриоте и државног делатника.

Јегор Холмогоров
Са руског Марина Тодић

Нема коментара:

Постави коментар