Више мислити и мање говорити

Премудри Соломон у једној од својих прича рекао је: "У многим ријечима не бива без гријеха" (Приче, 10, 19). Овдје је ствар не само у томе што неконтролисани језик обавезно допушта грешке и лапсусе, већ још и у другом: брбљање је рађање гордости и незнања.

Горд човјек је умно ограничен. За њега се сва мудрост свијета налази затворена у његовој лобањи, па он сматра својим дугом да обради и усрећи људе у окружењу богатим даровима, разумије се, не златним, већ ријечима. Горд човјек не схвата да се иза граница његовог малог и хвалисавог разума простире непрегледна област невидљивог и непознатог, као што је иза обале острвцета - океанска пучина. Висока култура мисли долази до граница самоодрицања, не као скепса и агностицизам, већ као реално сагледавање својих могућности. Из разлога што ће културнији човјек опрезније користити ријеч, у томе он јасније види сву слабост и условљеност наших уопштавања и закључака, сву ограниченост и нетачност информације коју добијамо. Зато он прво размишља, па тек касније говори, а пошто је мислити теже него говорити, онда је за размишљање и претходну провјеру мисли и расуђивања потребно вријеме. Зато у разговору такав човјек прави паузу прије него што одговори, и уопште се у разговору више труди да сазна нешто ново него да разувјерава другога.

Гордоме човјеку се чини да нема шта да сазнаје, он је сигуран у непогрешивост својих мишљења, он негодује што му се супротстављају, и обично наставља да развија своју мисао, чак не трудећи да схвати саговорника, сваког тренутка прекидајући га. Обично код таквих људи одсуствује чврста логика. Они не стреме њој и чини им се да им њихова лична надмоћ надмоћ над другима даје право да говоре аутократски. Овдје умјесто логике мјесто заузима увјереност у своју исправност која се изражава емотивно у неком театралном тону, тако да се чини као да ЧОВЈЕК рецитује Брјусовљеву пјесму "Асаргадон": "Ја сам вођа земаљских царева и цар - Асаргадон".

За размишљање, рекли смо, потребно је врИЈеме то јест ћутање. Ријеч изговорена прије времена личи на кисело грожђе, које не садржи ништа осим кома Зато се опажа парадокс: ко много мисли - мало говори ко мало мисли - много говори. Један човјек обрађује риЈечи као метал. Други пушта ријечи као мјехуре од сапунице никаквог тРУДа: као што дим даје цигарета и мјехуре сапунаста пјена. Ријеч уопштава. Што са већом информацијом човјек влада, то му је више времена потребно за њено уопштавање. А што мање зна, тиме му је мање потребно кочионих елемената. Човјек који много и стално прича, постепено престаје учити да мисли. Код браће Грим има басна "Два бурета". Једно се котрља калдрмом тихо, зато што је до врха напуњено вином, друго тутњи звецкајући о камење јер је празно . Ову басну брбљивци сматрају личном увредом и, уопште, не цијене нешто посебно браћу Грим.

Већ је Кант са иронијом говорио: "Највећи изум 19. вијека је умијеће судити о књигама не читајући их". Брбљивац може не само да суди о свему, већ да се спори и доказује, у потпуности се ослањајући се на своју проницљивост. Ако му се чињенице супротстављају онда тим горе за чињенице. . . Кажу да је гроф Хвостов, не само за своја средства издавао опширне зборнике својих стихова, већ их је лично и куповао.

Све велико завршава се у ћутању. Ћутање је страхопоштовање пред тајном. Религија као унутарњи живот је област ћутања, али чак и у науци - великим открићима предходило је ћутање. Њутн и Кеплед проводили су усамљенички начин живота. Мендељејев се седмицама закључавао у своме стану и никога није примао. Ајнштајн је говорио да је своју теорију стварао пловећи чамцем по језеру у самоћи.

Људи који су проводили свој живот у дебатама и споровима, у суштини, нијесу стварали ништа. У најбољем случају, могли су постати епигони и популаризатори туђих мисли и идеја. Могу нам указати на пример античких философа, који су се састајали ради дискусија код атинског Акропоља или су организовали јавне дискусије. Ипак, питагорејци и платонисти учили су се не само говорењу, него и ћутању. И више од тога, код питагорејаца је трогодишње ћутање служило као обавезан услов да се ступи у њихов савез.

Паметан човјек избјегава спорове. Он схвата да су идеје аксиоматичне (онтиномичне), и човјек мора бити изнутра припремљен да би их прихватио. Мудар човјек размишља о ријечима, а причалица их сипа као пијесак из мјешине. Већ је древни пјесник рекао: "Удар бубња заглушује звукове флауте, а крикови пијетла - славујеву пјесму". Нећемо се упуштати, од чега је направљен бубањ, а од чега флаута.

Многоречитост одузима снагу код молитве, лишава мишљење усредсређености, концетрације, надима човјекову душу. Често непромишљене ријечи и шале лишавају га пријатеља. Многоречитост пустоши душу и, према казивању Светих Отаца, благодат оставља таквог човјека као што голуб одлијеће од склоништа где се ложи пећ, да не би испрљао своја крила чађу и гарежом. А губитак благодати је највећи од свих губитака. Свети оци говоре: "Тиховање сабира, а ријечи растављају". Тиховање је тајна будућег вијека. У тиховању долази до сусрета душе с Богом. Господ је рекао: "За сваку празну ријеч коју рекну људи ће дати одговор" (Мт 12, 36), то јест за сваку сувишну и празну ријеч, а колико је злих и лажљивих ријечи у многословљу! Зато ће као тужилац човјеков на Страшном суду постати његове сопствене ријечи. Свети Оци говоре: "Ћути о ономе што не знаш. Не тврди оно у шта нијеси увјерен. А о ономе што знаш говори кратко. Шта више мед је -укусан у малим количинама, а у великом изазива мучнину."

Када бисмо знали да нам се ријечи враћају, уопштено говорећи, као бумеранг, схватили бисмо да човјеку није дат само језик да би могао говорити, већ и усне да би задржале бујицу ријечи. Ћутање је тешко. Један од светих каже да неколико година треба човјеку да би се научио говорити. Но неколико десетљећа ја се учим ћутању! И још нисам до краја освојио ту вјештину".

Извор: Православие.ру / Светосавље.орг