Светитељ Прокопије беше родом из Десетограђа (Декаполиса)
око мора Галилејског, због чега се и прозват Декаполит. Овај крај се спомиње у
Еванђељу светога Марка: Дође Исус на море Галилејско у крајеве Десетоградске
(Мк. 7, 31). Преподобни Прокопије се у младости одаде испосничком животу
монашком и прође све прописане трудове, којима се чисти срце, и украси себе
савршеном чистотом, и беше знаменит међу преподобним оцима. Но појави се
иконоборачка јерес, чији први проналазач беше зли цар Лав Исаврјанин. Та јерес
лажно називаше идолопоклоницима оне који поштују свете иконе и клањају им се.
И нечестиви цар неправедно и немилосрдно убијаше многе
православне, а све раније православне цареве и архијереје и знамените хришћане,
који су се побожно клањали светим иконама, он предаваше проклетству, иако сам
проклет од свију. Тада овај велики и непоколебљиви стуб побожности и силни
заштитник правоверја, Свети Прокопије, храбро устаде против јеретика, који су
безбожно хулили оваплоћење Бога Слова и бестидно одбацивали Христов човечански
лик, на иконама сликан. И посрамљиваше јеретике, изобличавајући њихово безумно
умовање, и побећујући их непобедивим богонадахнутим речима. И њихова
превиспрена причања кидаше као паучину. Због тога изазва против себе гнев
звероименог и звероподобног цара, који као лав који је изишао из пустиње
рикаше, тражећи кога да прогута. И по наређењу царевом преподобни би ухапшен и
жестоко бијен. Затим му гвозденим справама љуто стругаше цело тело, па га у
мрачну и смрдљиву тамницу вргоше. Налазећи се у оковима, он великодушно
поднашаше све патње, имајући у свима својим страдањима другара и састрадилника,
Преподобног Василија, који му раније и у испосништву беше заједничар и љубазни
сажитељ. Са њим он, после многих рана задобијених за свете иконе, дуго је
тамновао, све до пагубне кончине насилникове.
А када безбожни цар Лав би лишен привременог, и уједно с
тим, и вечног живота, пошто умре и телом и душом, тада Свети Прокопије са
својим састрадалником Светим Василијем, и са другим светим и преподобним оцима,
би пуштен из окова и тамнице на слободу. И остатак живота свог проведе у својим
уобичајеним испосничким трудовима, упућујући многе на врлину, и приводећи их
спасењу. Потом у дубокој старости отиде ка Христу Господу, да гледа његово лице
не на икони него у стварности, и да за трудове своје прими двоструку награду:
као испосник, и као Христов страдалник који се за свете иконе борио до крви.
Скончао мирно почетком деветог века.
Нема коментара:
Постави коментар