Велики игуман

Велики игуман Псково-печерског манастира, отац Алипије, отворено је за себе говорио: „Ја сам совјетски архимандрит.” Ту своју изјаву ревносно је потврђивао и речима и делима.

Почетком осамдесетих година у манастир су дошли чланови обласне комисије са задатком да пронађу повод за затварање манастира. Шеткајући се манастиром угледали су ходочаснике који су обрађивали цветне леје, па су истог тренутка пришли оцу Алипију:

– А по ком основу ови људи ту раде?

Совјетски архимандрит им је одговорио:

– Овдашњи домаћин је народ који, ето, ради на својој земљи!

Више није било никаквих питања.

Другом приликом из Пскова је с истим циљем послата финансијска комисија народне контроле. Игуман је упитао ко је пристигла лица овластио за тако нешто.

– Ми представљамо финансијски орган који…

Отац Алипије их прекиде:

– Ја имам само једног надређеног, а то је Епископ псковски Јован. Идите код њега по одобрење. Без тога вам не могу дозволити приступ документима која се тичу финансија.

Контролори су отишли, а после неколико сати псковски архијереј телефонирао је оцу Алипију и збуњено замолио да контролорима омогући да обаве проверу датих докумената.

– Владико, телефонски позив не може да се приложи уз дати предмет. Пошаљите ми телеграм – одговорио је отац Алипије.

Убрзо је стигао и телеграм. Кад су се народни контролори поново појавили, отац игуман их је, држећи телеграм у руци, упитао:

– Реците ми, да ли сте ви комунисти?

– Да, углавном смо комунисти…

– И добили сте благослов од једног епископа, од псковског владике? Ех, да… Сад ћу ја лепо овај телеграм да пошаљем обласном комитету партије…

Тиме се и завршила финансијска контрола манастира.

Иван Михајлович Воронов, како се иначе архимандрит Алипије звао пре монашења, четири године је ратовао по фронтовима великог отаџбинског рата и прешао пут од Москве до Берлина. Касније је још тринаест година био на бранику Псково-печерског манастира штитећи га од државе за коју је некад проливао крв.

У једном и у другом боју отац Алипије борио се на живот и смрт. Тадашњем првом секретару ЦК КПСС, Никити Хрушчову, била је пошто-пото потребна велика победа, и то ништа мања од победе његовог претходника којем је страшно завидео на огромној слави коју је уживао. Као свој тријумф у будућим биткама Хрушчов је изабрао хиљадугодишњу Руску Цркву па јој је објавио рат и притом целом свету свечано обећао да ће на телевизији ускоро показати и последњег руског попа.

Убрзо након тога на хиљаде цркава било је дигнуто у ваздух, или су пак затворене, претворене у магацине и складишта за разне машине и тракторе. Укинута је већина духовних школа и института. Из скоро свих манастира монаси су просто разјурени, а многи свештеници нашли су се у затворима. На целој територији Русије остала су активна само два манастира, и то Тројице-Сергијева лавра коју су власти, ради показивања странцима, биле принуђене да сачувају као црквени резерват, и провинцијски Псково-печерски манастир. У овом другом случају моћној сили атеистичке државе супротставио се велики игуман Алипије и, што је најлепше, победио је!

Тих година сва прогоњена Руска Црква помно је пратила какав ће бити исход те неравноправне борбе. Вести из Печора преносиле су се од уста до уста, а тек касније су учесници и очевици записали догађаје чији су сведоци били. Навешћу само нека од сведочења о тим давним биткама.

Једне зимске вечери у кабинет оца Алипија ушло је неколико људи у цивилу који су му уручили званично решење о затварању Псково-печерског манастира. Игуман је био обавезан да о томе обавести братију. Кад се упознао с датим документом, отац Алипије га је бацио у распламсали камин, и то пред очима чиновника, а пренераженим посетиоцима мирно је објаснио:

– Рађе ћу мученички пострадати, него ли манастир затворити.

Узгред буди речено, спаљени документ био је у ствари званична одлука Владе СССР-а коју је лично потписао Хрушчов.

Тај догађај описао је архимандрит Натанаило који је био очевидац и одани ученик великог игумана Алипија.

Ја оца Алипија нисам затекао у животу. Али говорити о Псково-печерском манастиру а не споменути оца Алипија, просто је немогуће.

***

– Имао сам среће да сам у манастиру затекао многе монахе који су ту били још за време великог игумана Алипија, а исто тако и да упознам познате сликаре, писце, научнике и рестаураторе из Москве, Лењинграда и Риге који су се тих година окупљали у дому гостопримљивог игумана. За њих је он остао пример неустрашивог и продуховљеног монаха и ратника и идеал захтевног, али брижног оца.

Упркос прагматичности па чак и наглашеној приземности, као и изузетној довитљивости, сјајној и често веома луцидној духовитости и задивљујућој сналажљивости, многи савременици, а међу њима и изузетни монаси подвижници, поштовали су оца Алипија као светитеља. Након његове смрти архимандрит Серафим, који је у манастиру уживао неподељени ауторитет, искрено се чудио монасима који су маштали о ходочасничким путовањима у далека места на којима су се подвизавали велики светитељи и у недоумици им говорио: „Чему та далека путовања? Идите у пештере! Тамо су мошти оца Алипија.”

Господ не воли плашљиве људе. Ту духовну законитост открио ми је отац Рафаило, којему је то својевремено рекао отац Алипије. У једној својој беседи рекао је: „У рату сам имао прилике да видим људе који су се плашили да ће умрети од глади па су, уместо да се боре против непријатеља, носили на леђима вреће с двопеком мислећи да ће тако продужити себи живот. Обично ти људи не би дуго поживели, него су гинули са тим својим двопеком. Преживели би најчешће они који би засукали рукаве и борили се против непријатеља.”

Кад су једном приликом представници власти дошли да одузму кључеве манастирских пештера, отац Алипије је издао команду свом сакелејнику:

– Оче Корнилије, одмах донеси секиру, јер ћемо сад сећи главе!

Службена лица одмах се дадоше у бег јер се, по њиховом мишљењу, никад не зна на шта су све спремни ти фанатици и мрачњаци?!

Такве и сличне наредбе отац игуман није издавао само реда ради. Кад су једном приликом, по ко зна који пут, дошли са захтевом да се манастир затвори, без увијања им је рекао:

– У овом манастиру половина братије су ветерани. Наоружани смо и борићемо се до последњег метка. Видите и сами на каквој се позицији налази наш манастир. Тенкови овуда неће моћи проћи тако да нас можете савладати само помоћу авијације. Но чим се први авион појави изнад манастира, у року од неколико минута цео свет ће о томе бити обавештен преко радија „Глас Америке” . Зато, добро размислите!

Не могу рећи какав се арсенал муниције заиста налазио у манастиру, али мислим да је то највероватније било ратно лукавство, то јест још једна сурова шала великог игумана. Али, што би се рекло, у свакој шали има истине. Тих година манастирско братство несумњиво је било веома специфично јер су више од половине монаха били ветерани великиког отаџбинског рата и носиоци многих одликовања. Други део, који исто тако није био мали, прошао је кроз Стаљинове логоре, а трећи су искусили и једно и друго.

Отац Алипије имао је обичај да каже да побеђује онај ко прелази у напад и доследно се придржавао те стратегије. У свакодневној борби за манастир тих година је из рушевина подигао огромне манастирске зидине, обновио запустеле цркве, крајње професионално очистио древне фреске и средио монашки и игумански конак. Пошто је и сâм био ликовни уметник, спречио је продају у иностранство многих дела руских и страних сликара. У његовој огромној колекцији налазила су се и дела Левитана и Поленова. Пред смрт је сва та ремек-дела уступио Руском музеју без икакве накнаде. Напослетку је уредио предивне вртове, цветњаке и вењаке тако да се манастир претворио у једно од најлепших места у Русији. Човеку који би се први пут нашао у Печорама, без обзира на то да ли је ходочасник или туриста, манастир би изгледао као некакав диван и чудесан свет, нешто заиста нестварно у нимало лепој совјетској реалности.

Главни подвиг оца Алипија свакако је било оживљавање старчества у Псково-печерском манастиру.

Старчество је изузетна појава и због тога што није везано само за једно место, на пример за неки конкретан манастир, него се шири по целој земљи и доживљава неочекивани процват час у заволошким скитовима Северне Тиваиде, час у Белоберешким скитовима који се налазе у брјанским шумама, а онда у Сарову, па у Отинском скиту. Средином 20. века старчество је нашло уточиште у Псково-печерском манастиру. Отац Алипије је веома јасно схватио тај загонетни пут старчества. Зато је у свом манастиру чувао и умножавао старчество као нешто најдрагоценије. Игуман је успео да испослује дозволу за прелазак великих валаамских стараца из Финске у Печоре. Примио је у манастир јеромонаха Јована (Крестјанкина) после прогонства и одлежане робије. Отац Јован је тада био у великој немилости, а у манастир га је тајно довезао епископ Питирим (Нечајев). Исто тако је пригрлио и оца Адријана који је био принуђен да напусти Тројице-Сергијеву лавру. У време док је отац Алипије био игуман однеговано је цело поколење стараца, изузетних духовника, а о некима од њих говори се у овој књизи. Створити и сачувати тако нешто у оно време био је прави подвиг.

***

У годинама бесомучне антирелигијске пропаганде већина наших сународника имала је потпуно погрешну представу о манастирима. Зато се отац Алипије уопште није чудио кад су му постављали заиста бесмислена питања. С добродушним хумором и крајње разумљиво указивао је људима на њихову простодушност и на то да неразумно верују прљавим лажима и грозним измишљотинама.

Једном је група туриста, совјетских људи у правом смислу те речи, зауставила оца Алипија на прагу цркве. У налету гнева захтевали су да им каже истину о томе како виши клир експлоатише и тлачи обичне монахе, као и да им исприча све о страхотама манастирског живота, о чему су читали у новинама. Уместо одговора отац Алипије их загонетно упита:

– Чујете ли?

– А шта то треба да чујемо? – зачуђено ће туристи.

– Да ли нешто чујете?

– Чујемо како монаси поју.

– Ето вам одговора! Не би певали да лоше живе.

Један комуниста, иначе гост из Финске, у присуству својих совјетских другова поставио је оцу Алипију питање које је било нека врста заштитног знака атеиста тог доба:

– Можете ли објаснити како то да космонаути нису видели Бога кад су летели у космос?

Архимандрит Алипије саосећајно примети:

– Иста таква невоља може и вас задесити, то јест да одете у Хелсинки, а да не видите председника.

Они који су тих година имали прилике да бораве у Псково-печерском манастиру посебно се сећају познатих излазака великог игумана на балкон конака. Никад се није знало шта ће том приликом учинити или рећи. Понекад су чавке и вране, нарочито с пролећа, толико досађивале оцу Алипију својим продорним крицима да је умео да изађе на балкон с пиштољем и почне да пуца све док се птице панично не разлете на све стране. Пиштољ, наравно, није био прави, већ само мајсторски направљени плашљивац. Сунчано јутро у манастиру и игуман на балкону који нишани из пиштоља завидне величине – свакако је била слика која је на гледаоце остављала неизбрисив утисак.

Но разуме се да изласци великог игумана на његов омиљени балкон нису запамћени само по томе. Посебна осећања јављала су се код посетилаца који су били сведоци тога како би игуман изашао на балкон, нагнуо се преко ограде и започео разговор с окупљеним народом.

Балкон је гледао на манастирски трг тако да је отац игуман за лепа времена могао да ужива у погледу на свој манастир, да разговара с народом, а уједно и да пази на ред.

Чим би људи видели да се игуман појавио на балкону, на тргу би се одмах окупила маса ходочасника, туриста и становника Печора. Дискусија о вери или просто разговор с оцем Алипијем могао је да траје сатима. У тим ситуацијама игуман никад није пропуштао прилику да помогне онима који су га молили да им помогне у њиховом свакодневном животу. Па иако је тада била на снази забрана бављења црквеним доброчинством, отац Алипије је по том питању поступао искључиво онако како је сматрао да треба. Ево како се тога сећа архимандрит Натанаило: „Отац Алипије увек је помагао сиромашнима, делио милостињу и помагао многима који су га молили за помоћ. Због тога је морао много тога да претрпи. Отац Алипије бранио се речима Светог Писма које каже да треба чинити дела милосрђа и тврдио да она не могу бити забрањена јер је то неодвојиви део живота Свете Православне Цркве.”

Ево и сећања ђакона Георгија Малкова, тада младог филолога, који је често долазио у Псково-печерски манастир: „Архимандрит Алипије трудио се да у властитом животу испуњава заповест о љубави према ближњима. Многи болесни, сиромашни и они који су на било који начин пострадали у материјалном смислу често су од њега добијали скромну, а понекад и знатну помоћ.

Под балконом игумановог конака често су се виђали богаљи, сиромаси и многи које је задесила зла судбина. Упркос разним забранама власти, игуман им је помагао онако како је могао, некога је хранио, неког лечио, неком новчано помагао, а кад није имао новца, шалио би се: „Још није спреман јер се суши! Него, дођи сутра, слуго Божји!”

У неким случајевима помоћ је била и више него значајна. Тако је игуман помагао погорелцу да поново сагради кућу, а кад би неком липсала стока, давао би му новац да купи краву. Једном је сазнао да је у Изборску, недалеко од манастира, несрећним случајем изгорела кућа познатог месног сликара П. Д. Мељникова, па му је послао за оно време прилично велику новчану своту с напоменом: „Да се нађе бар за прво време.”

– Отац Алипије имао је изузетан дар беседништва – присећао се отац Натанаило. – Често смо имали прилике да чујемо ходочаснике како кажу: „Можда ће нам се пружити прилика да чујемо проповед оца Алипија па ћемо остати још једно недељу дана.” Својим поукама храбрио је клонуле духом и тешио малодушне: „Браћо и сестре, чули сте позив да се појача антирелигијска пропаганда. То значи да им не иде онако како би желели и зато се храбро држите, немојте да клонете духом. Заиста је страшна ствар кад човек постане део масе, јер она данас кличе: Осана, а након четири дана: Распни Га, распни! Зато не узвикуј „ура” и не аплаудирај тамо где влада неистина. Ако те питају зашто им не аплаудираш, реци им: „Зато што код вас нема истине.” Ако те пак упитају како то знаш, реци им: „Моја савест ми то каже.” Како да препознамо Јуду? Спаситељ је на Тајној Вечери рекао: Који умочи са мном руку у зделу тај ће ме издати. Кад је ученик дрзак, онда он хоће да се пореди са својим учитељем и са претпостављенима, да заузме прво место, да се први лати чаше. Старији још нису ни почели с доручком, а момче се већ облизује, већ се најео. Тако се рађа будући Јуда. Јуда је један од дванаесторице. Ако старији нису сели за сто, немој ни ти. Кад старији седну након молитве, онда и ти седни. Тек кад старији узму кашику, узми је и ти. Ако су старији почели с јелом, онда почни и ти.”

Али није сваки разговор с оцем Алипијем на балкону био тако миран и угодан.

Једном приликом Псковску област посетила је министарка културе Фурцева, иначе веома утицајна дама, и то са свитом чиновника из главног града и из нашег рејона. Тих година од ње су стрепели не само културни посленици, него и многи други. И као што је ред, организовали су јој посету Псково-печерском манастиру. Будући да је од својих пријатеља сликара отац Алипије знао шта све министарка ради и да патолошки мрзи Цркву, није чак ни изашао да је дочека, него је задужио оца Натанаила да им покаже манастир.

Кад је висока делегација била већ кренула према излазу, Фурцева је видела како игуман стоји на балкону и разговара с људима који су се окупили на тргу. Дама је одмах одлучила да научи памети тог монаха који се дрзнуо да је не дочека и да успут обласном руководству очита лекцију о томе како треба одлучно спроводити у дело политику партије и владе о спречавању дрогирања људи религијом. Приближила се балкону и, прекидајући све, довикнула:

– Иване Михајловичу, могу ли нешто да вас питам?

Отац Алипије је љутито погледа, али ипак одговори:

– Па добро, питајте.

– Реците, како сте се као образован човек и уметник могли наћи у друштву тих реакционара?

Отац Алипије био је веома стрпљив човек. Но кад би неко почео пред њим да вређа монахе, томе није остајао дужан.

– Зашто сам овде? – понови питање отац Алипије па погледа уважену гошћу онако како је некад артиљерац Иван Воронов гледао у нишан гардијског оружја. – Добро, рећи ћу вам… Да ли сте чули да сам био у рату?

– Рецимо да јесам.

– Да ли сте чули да сам стигао до Берлина? – поново упита игуман.

– Причали су ми и о томе, мада не разумем какве то везе има с мојим питањем. Зато је још чудније што сте ви, совјетски грађанин који је прошао рат…

– Елем – мирно настави отац игуман – ради се о томе да ми је код Берлина експлозија откинула… (ту се Иван Михајлович Воронов изрази крајње грубо и непримерено), тако да ми није преостало ништа друго до да одем у манастир.

Завладала је језива тишина, а онда се разлеже женски врисак, затим се проломише узвици негодовања, повици и претње, тако да чланови делегације, предвођени уваженом дамом, појурише према манастирској капији.

Само након сат времена игумана су позвали у Москву на разговор. Изгледало је да ће овог пута бити озбиљних проблема. Али отац Алипије је на сва питања одговарао мирно и сталожено:

– Постављено ми је конкретно питање и ја сам на њега исто тако конкретно одговорио, али и довољно разговетно да би наша гошћа то могла да разуме.

Било како било, све се добро завршило. Био је то једини случај кад је отац Алипије проценио да може да употреби такво оружје.

Тај чувени и, благо речено, помало прост одговор касније је постао повод за разне сплетке и нагађања. Познати рестауратор и историчар уметности Сава Јамшчиков, према којем је отац Алипије био заиста благонаклон, причао је: „Једном су ме питали како је тако леп мушкарац могао да оде у манастир. Прича се да је једном био тешко рањен и да је том приликом изгубио способност за репродукцију… Једном се сâм игуман дотакао те теме и рекао ми: Саво, све су то само празне приче. Рат је био заиста језив и током једне стравичне битке дао сам реч Богу да ћу отићи у манастир уколико преживим. Замислите само ситуацију, води се жестока битка, на наше прве борбене линије надиру немачки тенкови и газе све пред собом и усред тог правог правцатог пакла комесар нашег батаљона изненада скида шлем, пада на колена и почиње да се моли. Да, да, плакао је и мрмљао речи полузаборављене молитве коју од детињства није изговарао. Молио је Свевишњег, Којег је колико јуче презирао, да нас поштеди и спасе. Тад сам схватио да се у души сваког човека налази Бог Којем ће кад-тад прићи…”

***

Власти су се довијале како су знале и умеле и на све могуће начине покушавале да униште манастир. Тако је једном, по одлуци Печерског савета, манастиру одузета сва земља, укључујући и пашњаке. Било је то почетком лета. Истерали смо краве на испашу, али је несрећна стока одмах морала бити враћена у шталу.

Некако у исто то време људи из обласног комитета су, по налогу из Москве, довели у манастир велику делегацију коју су чинили представници братских комунистичких партија. Хтели су да се похвале старим руским споменицима, како би то они рекли. У почетку се све лепо одвијало. Таман кад су такозвана деца разних народа, опијена манастирском тишином и лепотом, почела да се шетају између цветних леја, уз шкрипу су се изненада широм отворила врата економског дворишта одакле је ричући излетело свих тридесет манастирских крава и један огроман бик. Изгледало је као да су полудели због слободе. Отац Алипије је лично издао команду за почетак те унапред припремљене операције.

Дигнутих репова и уз мукање, животиње су сумануто појуриле према лејама са цвећем и почеле халапљиво да пасу и траву и цвеће. Истог тренутка широм манастира на разним језицима одјекнуло је запомагање представника међународног комунистичког покрета који су се муњевито завукли по ћошковима. Људи из обласног комитета одјурили су код оца Алипија.

– Имајте обзира – с уздахом ће отац игуман. – Много ми је жао стоке! Немамо других пашњака тако да морамо да је напасамо унутар манастирских зидина.

Истог тог дана манастиру су били враћени сви пашњаци.

Отац Натанаило присећао се и једног од најтежих искушења. Једног дана у манастир је стигао указ о забрани служења заупокојених Литургија у пештерама. То је значило да је онемогућен приступ пештерама, након чега би уследило затварање манастира. Указ је потписао Епископ псковски. Но, без обзира на то, отац Алипије је наложио да се настави служење заупокојених Литургија.

Кад су градски властодршци сазнали за то, дојурили су у манастир да провере да ли је отац Алипије добио указ свог надлежног архијереја. Отац Алипије им је потврдно одговорио.

– Па зашто га онда не извршавате? – збуњено ће чиновници.

На то им је отац Алипије одговорио да он не испуњава указ који је потписан под притиском и по слабости духа.

– Не слушам људе слабог духа, него само оне јаког духа – закључи игуман.

Служење заупокојених Литургија у пештерама није прекидано.

Рат против манастира није прекидан ни на један једини дан. Тога се присећао и псковски писац Валентин Курбатов: „Кад је требало да дође ко зна која по реду државна комисија за затварање манастира, архимандрит Алипије је на главној капији окачио обавештење о томе да се у манастиру појавила куга и да зато комисију не може пустити у манастир. На челу комисије била је Ана Ивановна Медведева, председница обласног Комитета за културу. Управо њој се отац Алипије и обратио:

– Није ми жао ових мојих монаха, што би се рекло правих лудака, зато што њима свакако следује Царство небеско. Но вас Ана Ивановна и ваше главешине не могу пустити у манастир јер не знам какав бих одговор за вас дао на Страшном суду. Зато опростите, но капију вам не могу отворити.

А после тога поново на авион па у Москву да би објашњавао, обијао прагове и по ко зна који пут победио.

Као што прави ратник увек непогрешиво препозна непријатеља, тако је и отац Алипије био непопустљив према онима који су свесно уништавали духовне вредности. Но, према обичним људима понашао се потпуно другачије, чак и према онима који због глупости нису знали шта раде.

У животу оца Алипија, и то по његовим сопственим речима, најважнија је била љубав, ма колико се то чинило чудним након свих ових прича о њему. Љубав је била његово непобедиво оружје, тако несхватљиво за овај свет.

Велики игуман често је говорио: „Љубав је најузвишенији вид молитве. Ако је молитва царица врлинâ, онда је хришћанска љубав Бог, јер Бог и јесте Љубав… Посматрајте свет само кроз призму љубави па ће сви ваши проблеми нестати. Тада ћете видети да је Царство Божје у вама, да је човек икона, а овоземна лепота само сенка рајског живота. Можда ћете помислити да је немогуће волети непријатеље. Али сетите се да је Исус Христос рекао: Све што учинисте људима, мени учинисте. Те речи златним словима запишите на таблице вашег срца, окачите их поред иконе и сваки дан их читајте.”

Једне вечери, кад су манастирске капије већ одавно биле закључане, код оца игумана дотрчао је преплашени чувар и обавестио га да пијана војна лица покушавају да провале у манастир. Касније се испоставило да су то били дипломци Псковске војне академије који су бучно славили завршетак школовања. Иако су били ситни сати, млади потпоручници захтевали су да се одмах отворе све цркве, организује обилазак манастира и да им се омогући да виде где то крију своје монахиње попови који су се ту ушанчили. Чувар је с ужасом испричао да су се пијани официри већ докопали огромне греде и да, користећи је као овна[1], већ разваљују капију.

Отац Алипије одмах је отишао у своје одаје, преко расе огрнуо војничку блузу с низом борбених одликовања и медаља, а преко униформе је заогрнуо мантију, тако да се ордење не би видело, па је заједно са чуваром кренуо према главној капији.

Игуман је још издалека видео да се на манастир јуриша веома озбиљно. Кад је пришао капији, наложио је чувару да извуче засун. Истог трена кроз отворену капију нахрупи десетак љутитих потпоручника. Претећи су опколили старца умотаног у мантију и, један другог прекидајући, почели да захтевају да им се одмах покаже манастир, упозоравајући га да не може на совјетској земљи да спроводи црквене законе и да нема право да од будућих хероја скрива општенародне музејске вредности.

Отац Алипије их је саслушао погнуте главе, а онда их је погледао и збацио са себе мантију. Потпоручници стадоше у став мирно и занемеше. Отац Алипије их је све оштро осмотрио и од најближег официра затражио његову шапку. Млади официр је покорно пружи старом монаху. Кад се отац Алипије уверио да је на унутрашњој страни обода написано презиме официра, као што то правила налажу, окренуо се и пошао према својим одајама.

Растрежњени потпоручници невољно кренуше за њим. Немушто су покушавали да се извине и молили игумана да им врати шапку. Младићима је већ било јасно да их очекују озбиљне непријатности. Али отац Алипије им није одговарао. Тако су млади официри стигли до игумановог конака и ту неодлучно застали. Игуман је отворио врата и покретом руке позвао их да уђу.

Те вечери седео је с њима до касно у ноћ. Угостио их је онако како је то могао да уради само велики игуман Алипије. Осим тога, лично их је провео кроз манастир, показао им древне светиње причајући им о славној прошлости и невероватној садашњости самог манастира. На крају је очински загрлио свакога од њих и издашно их даривао новцем. Збуњено су покушали да одбију такав поклон, али отац Алипије рече да ће им тај новац добро доћи баш зато што су га прикупиле њихове баке, деке и мајке.

То је, наравно, био посебан случај, али свакако не и једини. Отац Алипије никад није губио веру у силу Божју која преображава људе ма ко они били. Из искуства је знао да су многи дојучерашњи прогонитељи Цркве постајали тајни хришћани, а понекад су то и отворено признавали, и то можда баш захваљујући суровим речима истине и раскринкавања, које су имали прилике да чују од оца игумана. Након неколико месеци, а понекад и годинâ, дојучерашњи непријатељи враћали би се код оца Алипија, али више не зато да би вршили притисак на манастир, него да би у великом игуману видели сведока другога света, мудрог пастира и духовника. У човековом сећању заувек остаје истина која је изречена без страха, ма колико се у почетку чинила горком и неразумљивом. Она ће га раскринкавати све дотле док је не прихвати или заувек одбаци, а свако за себе одлучује шта ће од то двоје изабрати.

***

У писмима Епископу псковском Јовану, архимандрит Алипије је саопштавао: „Новински чланци препуни су неправедних увреда и клевета на рачун поштених, добрих и честитих људи. Вређају чак и мајке и удовице палих бораца. Њихова наводно идеолошка борба подразумева избацивање на улицу стотине и хиљаде свештеника и клирика, и то најбољих. Колико их је само код нас долазило и са сузама у очима нам причало да не могу да нађу никакав посао, па макар био и световни. Њихове жене и деца немају од чега да живе.”

Ево само неких од наслова централних и локалних новина тог доба: „Псково-печерски манастир је легло религијског мрачњаштва”, „Готовани у мантијама”, „Лицемери у мантијама”.

Навешћу још једно писмо епископу Јовану. У њему отац Алипије описује један догађај: „У уторак 14. маја текуће 1963. године економ Иринеј организовао је, као и претходних година, заливање манастирске баште кишницом и водом од отопљеног снега, коју сакупљамо захваљујући устави коју смо направили поред сенице изван манастирских зидина. Док су наши људи радили, пришла су им шесторица мушкараца, а затим још двојица. Један од њих држао је у руци инструмент којим су парцелисали бивши манастирски повртњак. Почео је да виче на раднике, рекао им да та вода није манастирска и наредио да одмах престану да пумпају воду. Наши људи су покушавали да наставе, али он им је притрчао, зграбио црево и почео да га отима, док је други фотографисао наше људе…

Тим непознатим људима економ је рекао да је стигао игуман и да треба њему све то да објасне. Један од њих ми је пришао, а остали су стајали мало даље и фотографисали нас.

– Ко сте ви и шта хоћете од нас?

Тај човек са шеширом на глави није хтео да ми каже ни своје име ни чин, али ми је рекао да ми немамо право ни на ту воду ни на земљу на којој стојимо. Ја сам на то додао:

– И још не смемо да удишемо ваздух и да се грејемо на сунцу зато што су и сунце, и ваздух, и вода и све остало ваше. А шта је онда наше?

Поново сам га упитао ко је и зашто је дошао, али није хтео да ми каже своје име. Тад сам му рекао:

– Ја Иван Михајлович Воронов, грађанин Совјетског Савеза и учесник Великог отаџбинског рата, и моји пријатељи који живе иза ових зидина, ветерани и инвалиди Отаџбинског рата, од којих су многи изгубили руку или ногу, задобили тешке ране или били контузовани, натапали смо ову земљу својом крвљу и чистили овај ваздух од фашистичке гамади. Моји пријатељи који овде живе су и радници фабрикâ и пољâ, стари инвалиди и пензионери, остарели очеви који су своје синове изгубили у борби за ослобођење ове земље и ове воде. И зар ми који смо своју крв проливали и животе своје давали немамо права да користимо своју земљу, воду, ваздух и сунце, све оно што смо отели од фашиста за себе и за свој народ? Ко сте ви и у чије име све ово радите? – поново сам га упитао.

Почели су да муцају и да се позивају на рејонске и обласне комитете.

Док су се постранце удаљавали, човек са шеширом рече: „Ех, оче!”

Одговорио сам му да сам отац за ове своје људе, а да сам за њих Рус Иван који још има снаге да тамани стенице, буве, фашисте и осталу гамад.”

***

На годишњем помену великом игуману архимандрит Натанаило рекао је на проповеди: „Почетком 1975. године отац Алипије имао је трећи инфаркт. Унапред је знао кад ће умрети и, по његовом благослову, унапред му је направљен ковчег који је стајао код њега у ходнику. Кад би га неко упитао где му је келија, показао би на тај ковчег и рекао: ’Ево моје келије.’ Последњих дана његовог живота уз њега је стално био јеромонах Теодорит. Свакодневно је причешћивао оца Алипија и пружао му медицинску помоћ, за шта је иначе био квалификован. Отац Алипије је 12. марта 1975. године, у два сата после поноћи рекао: ’Дошла је Мајка Божја. Како је лепа! Дајте ми боје да је насликам.’ Додали су му боје, али руке га више нису слушале. Колико ли је само тешких граната тим својим рукама превукао до линије фронта за време Великог отаџбинског рата. У четири сата изјутра архимандрит Алипије се тихо и мирно упокојио.”

Тих година је код совјетског архимандрита, оца Алипија, који је имао поуздане помоћнике и у војним круговима и у кабинетима оних који су били на власти, долазило много сликара, научника, политичара, писаца. Активно је учествовао у животу неких од њих, и то не само у материјалном смислу, него пре свега као свештеник, као духовни пастир. Али и ти људи, чије су судбине биле веома различите, и изузетне и сасвим обичне, духовно су снажили оца Алипија. У архиви архимандрита Алипија у Псково-печерском манастиру чува се фрагмент рукописа А. И. Солжењицина. То је једна кратка молитва и животни принцип, којег се и сâм велики игуман Алипије придржавао у свом животу.

Како ми је добро да с Тобом живим, Господе,

Како ми је лако да верујем у Тебе!

Кад се у неверици погубим

или утучен постанем,

кад најумнији људи

не виде даље од дана данашњег

и не знају шта им је сутра чинити,

Ти ме тад јасно увериш да постојиш

и да ћеш се постарати

да путеви добра не буду затворени.

Усред славе овоземне

с чуђењем се осврћем на пут

који никад нисам умео сâм да пронађем,

чудесни пут кроз безнађе

с којег сам успео човечанству да пошаљем

одраз блистања Твог.

И кад год пожелим да то поново учиним,

дајеш ми прилику,

а кад год не успем,

значи неком другом си то наменио.

[1] Ован – старинска справа за пробијање зидина.

Епископ Jегорjевски Тихон (Шевкунов)

Са руског Божана Стоjановић

Извор: Праволавие.ру