Света мученица Анисија

За царовања незнабожног цара Максимијана живљаше у славном граду Солуну једна девојчица по имену Анисија, ћерка богатих хришћанских родитеља, који је васпитаваху у страху Божјем, те она брже растијаше врлинама него годинама, јер родитељи је храњаху више истинама вере неголи млеком. Када јој прођоше детиње године и Анисија израсте у прекрасну девојчицу, родитељи је врло брижљиво учаху свој књижној мудрости. Умно обдарена, Анисија брзо и лако схваташе све, и показиваше на делу достојне плодове учења. Испуњена Духа Божија, она имађаше ваистину ангелску нарав, и лице јој се сијаше изванредном красотом. У то време она ретко излажаше из куће, и кријући младалачку красоту у одаји својој, она често с тугом говораше себи:

 "О, варљиви животе младих, јер или саблажњаваш или се саблажњаваш! Добра је старост, али, авај мени, туга ме обузима због дужине времена која ме дели од небеског". - И Анисија никада не престајаше призивати у помоћ Христа, преклањајући колена и квасећи земљу сузама.

Када Анисијини родитељи отидоше ка Господу, она постаде наследница очевог имања, и стаде размишљати шта да ради са тим богатствима. Јер пред њом беху велике ризнице злата и сребра, пространа имања, огромна стада стоке, безбројно мноштво робова и робиња, скупоцене свилене и златоткане хаљине, златан намештај, украшен разноврсним бисерјем и драгим камењем који је сијао величанственом лепотом. Гледајући све то, света Анисија говораше: Како се спасти усред толиких богатстава земаљских? Како размрскати главу старе змије, ђавола, и савладати његову силу? Знам дакле шта ћу урадити: противу змије употребићу змијско лукавство. Као што се сваке године она обнавља свлачећи са себе своју стару кожу, тако ћу се и ја избавити од својих богатстава. Јер богатства силно шкоде онима који их употребљавају на зло, и неизлечивим отровом убијају оне који их сабирају, а тврдице и недарежљиве окивају својим оковима и мрежама. Стицање имања подстиче на гњев и гомила богатства путем обмане и лажне мере; скупоцене хаљине уче охолом ходу и увлаче у грех; златне гривне и огрлице гордељиво подижу главу, јер желе да их људи виде и хвале. Стога ћу ја поступити с богатствима овако: постаћу им природна господарица пре но што она неприродно загосподаре мноме. А постаћу им заиста господарица трошећи их на добро, а уједно с тим уклањајући се и од искушења која богатства изазивају. Ја ћу им наћи јаку стражу: даћу их као у ризницу у куће удовица, сирочади и ништих. И веран је мој јемац - Господ, који ће ми узвратити не двоструко само него стоструко, додајући ми притом живот вечни. Дакле, раздаћу све, да бих све добила у целости, сто пута умножено, и раздавши све, узећу крст Христов. А када раздам све, мени ће лако бити поћи за Христом. Оставићу земаљско на земљи, да бих узаживела с ангелима на небу. Боље је избећи пагубан и нечист живот, и узажелети живот непролазан и подвиге духовне. Променићу временско за вечно: сву вредност приписаћу браку бесмртном, проводићу живот у целомудрију, и сачуваћу за Саздатеља тело моје чистим. Сад је време трговања, обавимо куповину. Гоњења и злопаћења нека ми издејствују славу на небесима. Мучитељи и муке нека ме приведу рајским утехама, а ране и тамнице нека ме уведу у дворе Христове, јер не само људи добијају награде, него се и жене удостојавају венаца.

Тако света девојка говораше себи, и са сузама се мољаше: Господе Исусе Христе, Светлости моја, Изворе бесмрћа, Корену нетрулежности, Ти си се на неисказан начин зачео у девичанској утроби, и по рођењу Свом сачувао си Пречисту Матер Твоју девичанственом! Господе благи, учини да и ја уђем у ред девственица и не будем одлучена од двора Твојих! Уврсти и мене међу мудре девојке, и удостој ме да са неугасивим светилником сретнем Тебе, да бих постала учесница славе Твоје завршивши беспрекорно подвиг свој!

Пошто се тако помоли Господу, света Анисија одмах продаде све, али не по цени колико је стварно вредело, и не на онакав начин на какав обично бива на пијацама при продавању и куповању. Јер она говораше купцу само ово: Знај, ове ствари које продајем припадају ништима и убогима. Стога одреди праведну цену, да би тиме ти и себи стекао неку награду, јер праведан је Господ, и љуби правду, и узвраћа по правди.

Пошто распродаде сву имовину, света Анисија стаде добијени новац раздавати ништима и страдалцима по тамницама. Обилазећи све тамнице, она не само даваше сужњима све што је потребно, него их и лично својим рукама служаше, нарочито оне који после силних мучења и задобијених рана не беху у стању да се сами услуже. Такве она и лечаше, превијајући им ране и мажући им мелеме. Она тешаше тужне и уцвељене; посећиваше оне који болесни лежаху, и помагаше их. Она хоћаше по трговима и улицама, и даваше обилну помоћ свима ништима, и болеснима, и онима што на ђубриштима лежаху. Притом она говораше себи: Нећу тражити себи утехе и насладе у богатствима, која на дан Суда неће вредети ни колико кап воде.

Када света Анисија потроши све до последње паре, не оставивши себи ништа, она се затвори у једној соби, и трудом руку својих зарађиваше храну телу своме, и у зноју лица свога јеђаше хлеб свој, држећи се речи светог апостола: Ко неће да ради, нека и не једе (2 Сол. 3, 10), јер хришћани треба да се хране од труда руку својих. Подвизавајући се у молитвама и посту, Анисија живљаше као бестелесна. Навикавши на подвиге и оскудан живот, она дане провођаше у трудовима и читању божанствеНих књига, а ноћи у псалмопојању и молитвама. Земља јој беше постеља; уместо меке постеље она имађаше једну рогожу, уместо топлих покривача - старе подеране хаљине. А спаваше она врло мало, јер говораше себи: Опасно је спавати када непријатељ мој бди.

При томе света подвижница проливаше обилне сузе, и уздаси њени беху многобројнији од речи што излажаху из уста њених. А беше она толико обузета божанском љубављу да када преклањаше колена на молитву, њој изгледаше Да припада к ногама Спаситељевим, и целива их, и косом својом отире прах с ногу Господњих. Та мисао рађаше у њој изворе суза, слично оној која сузама обли ноге Господу, и косом од главе своје отре (Лк. 7, 36-50). У ње беше једна непрестана жеља: да се разреши од тела и да живи са Христом (ср. Флб. 4, 23). И молећи се, она бијаше прси своје и говораше:

"Свемогући Господе Боже, Оче Јединородног Сина Твог Исуса Христа, Господа и Бога и Спаса нашега, Ти седиш на престолу славе Своје! Теби служе хиљаде и хиљаде Архангела, и предстоји неизбројно мноштво послушних Ти Престола, Господстава, Начала и Власти; Тебе хвале Херувими и непрестано славослове Серафими, певајући Трисвету песму! Ти си духове који су устали против Тебе ринуо у бездане пакла, и змаја који је лишио себе благодати Твоје оковао нераздрешивим оковима, престо његов сурвао на земљу, одагнао га из небеске службе, лишио га блаженог живота, и срамну гордост његову крстом сатро! Из пречистог наручја Твог Ти си нам послао Бога Реч, предвечног Спаситеља душа наших, рођеног од Духа Светог и Марије, и Њиме потражио изгубљено, учврстио немоћно и исцелио сатрвено! Тебе призивам свим срцем својим ја, смирена и грешна слушкиња Твоја. Ти знаш помисли свакога човека; Ти си огањ, бачен у овај свет Јединородним Сином Твојим, запалио у моме срцу, и искру вере што је у мени претворио у буктињу љубави према Теби, доћи и спаси мене, недостојну слушкињу Твоју, јер Тебе желим, Тебе иштем, и к Теби се приљубљујем свом снагом својом.

"Господе Боже Сине, прими молитву моју, коју приносим Теби срцем скрушеним и духом смиреним. Не презри мене, о Исусе Христе, ради које си био на крст прикован, по образима бијен; ради које си жуч са оцтом испио, смрт горку окусио, у трећи дан из мртвих васкрсао, и на небо се узнео, и седиш с десне стране Оца: не посрами мене, и не одгурни мене из броја слушкиња Твојих, него ме удостоји хришћанске кончине на знамење светог крста Твог! Учини ме учесницом страдања Твојих, да будем достојна јавити се пред лице Твоје! Сачувај ме верном Теби! - Прикуј страху твоме тело моје; од судова твојих уплаших се (Псал. 118, 120); одврати очи моје да не гледају ништавила (Псал. 118, 37), него их отвори, молим Те, да бих видела чудеса закона твога (Псал. 118, 18). Теби сам одана од утробе матере моје, Ти си Господ мој! Отац мој и мати моја оставише ме (Псал. 26, 10), а Ти си ме, Господе, примио. Исправи путеве моје, да се не посрами слушкиња Твоја, него "учини са мном чудо доброте" (Псал. 85, 17), и испуни молбу моју, јер "Господе, пред тобом су све жеље моје, и уздисање моје није од тебе сакривено" (Псал. 37, 10).

"И још се молим Теби, Боже, Оче, помози ми да се не обрете грех на мени, слушкињи Твојој: јер Теби приносим себе на жртву кроз смирење моје. Прими ме као жртву паљеницу оваца и телади и хиљаду угојених јагањаца. И удостој ме следовати Јагњету Твоме безазленом, Исусу Христу, са којим нека буде Теби, са Светим Духом слава и част и сила кроза све векове. Амин".

Пошто се тако помоли Богу, света Анисија устаде са молитве и осени себе крсним знаком. Све то виде лукави враг рода људског, и не могаше подносити њен ангелски и небески живот. Јер он је гледаше где она већ духом борави на небу и свим срцем жели да пострада за Христа, и шкргуташе зубима на њу и покушаваше да њену собу затресе и сруши. Али видећи да је она одасвуд ограђена крсним знаком, он одбегаваше, прогоњен невидљивим батинама. Ипак, њему понекад успеваше да светитељки каткад убаци лењост и мрзовољу, али она одмах разараше његово лукавство, ограђујући себе непрестаном молитвом као бедемом. И враг истине јадиковаше и говораше себи:

"Тешко мени бедноме! Ја ангеле повукох за собом с неба, многе исполине покорих, а сада ме младићи и девојке исмевају, јер смрт љубе као живот, и овенчани њоме они хитају к небу и остављају овај свет пустим. Мене је тешила крв убијаних мученика, али њихова вера и подвизи и проповед изменише читаве градове и народе. Храмови се моји руше, прорицалишта занемљују, жртвеници се обарају, жреци моји који се раније весељаху сада су потиштени. На пропаст моју свуда се поставља крст, и царство моје већ пада: јер они који су радосни у мукама, страшни су у гробовима: они ме опаљују, бију и одасвуд прогоне; и оно што ја бејах измислио противу њих, то се сада окренуло против мене и задаје ми силну муку. Но ја ипак знам шта да урадим с њима: пронашао сам једно ново лукавство".

И одмах враг смишља ово: желећи да славу светих мученика сахрани у прашину заборава, и да њихови подвизи остану незаписани, како потоња покољења не би имала из чега сазнати о њима, црни завидљивац удеси да хришћане убијају без суда и испитивања, и то не цареви и властодршци већ најпростији и најгори људи. Свезлобни враг није схватио да Бог захтева добру намеру а не речи.

Погубивши велико мноштво хришћана Максимијан, научен ђаволом, направи се тобож изнемогао. Напивши се довољно крви он, као крволочна звер која, када се добро наједе меса и више јој се не једе, мирно пролази поред животиња, тако и овај безбожни мучитељ, пошто осети одвратност према убијању, направи се кротак, и овако говораше: Хришћани су недостојни да их убијају пред царевим очима. Каква је потреба испитивати их и судити их и записивати њихове речи и дела? Јер ти ће се записници читати и предавати из рода у род међу онима који буду држали хришћанску веру и спомен ће се њихов празновати кроз векове. Зашто да не издам наређење, да хришћане кољу као стоку, без саслушавања и вођења записника, да би смрт њихова остала непозната и спомен њихов био заглушен ћутањем?

Доневши такву одлуку, погани цар одмах разасла На све стране наређење: да сваки који жели, може убијати хришћане, без икакве бојазни, не бојећи се ни суда ни казне за убиство. - И стадоше убијати хришћане без броја свакодневно и у свима покрајинама и градовима и селима, на трговима, на путевима, и по кућама. Сваки који је срео и само распознао хришћанина, могао је одмах не говорећи ни речи ударити га чиме било, или га пробости ножем, или посећи мачем, или убити каменом, мотком, као скота. И испуњаваху се речи Светога Писма: Убијају нас за тебе сваки дан, поступају с нама као с овцама које су за клање (Псал. 43, 23; Рм. 8, 36).

У то опако и убитачно за хришћане време света Анисија, свом душом горећи од жеље да умре за Христа, изађе једном из свога стана са намером да иде у храм Господњи. А када она улажаше на такозвану Касантриотијску капију, разлеже се граја народа, јер тога дана незнабошци празноваху празник сунца и приношаху своје погане жртве. Утом један царски војник, идући према светој Анисији, када је угледа онако лепу заустави је, и нахушкан самим ђаволом, рече јој: Стани, девојко, и кажи ми куда идеш. - А она, видећи његову бестидност и дрскост и држећи да је то вражје искушење, прекрсти се на његове очи. Међутим војник се не застиде целомудреног ћутања девојчиног, него сматрајући да га она тиме срамоти и понижава, дохвати је као вук овцу, па је љутито и бесно упита, ко је она и откуда иде. А она, јагње Христово, желећи да се кротким одговором избави из свирепих руку његових, рече му: Слушкиња сам Христова, и идем у цркву. - Но бестидни војник, подстицан бесом који беше у њему, узврати јој: Нећу те пустити да идеш тамо, него ћу те одвести к жртвенику где приносе жртве боговима нашим, јер данас ми празнујемо бога сунца.

Говорећи то он покуша да јој силом скине мараму с главе, да би јој потпуно открио лице. Но она се јуначки противљаше, не допуштајући му да јој скине мараму с главе. И одгурнувши га, она му пљуну у лице, и рече: Нека ти, ђаволе, запрети Господ мој Исус Христос!

Тада војник, сав бесан, и не подносећи име Христово, извуче мач, удари њиме свету Анисију испод ребара и прободе је скроз. Света девица паде на земљу, и заједно са крвљу која се лијаше из ње предаде своју свету душу у руке Христа Бога свог, којега љубљаше и за кога свим срцем у све дане живота свога умрети жељаше. А пролазници видевши то окружише је мртву и у крви: и једни оплакиваху њену младост и љуту смрт, а друга роптаху на безбожнога цара који издаде неправедан закон да се убијају невини људи. Неки пак хришћани узеше чесне мошти њене, чесно их спремише и погребоше на две стадије далеко од Касантриотијске капије, с леве стране народнога пута. Доцније над чесним моштима свете Анисије би подигнут молитвени дом.

Ово се догоди за владавине на земљи цара Максимијана, док над нама царује у бесконачне векове Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.