У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог
постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља
Праотаца, Недеља Отаца и Недеља Богоотаца. У Недељу Праотаца (у српском народу
познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа
Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су
проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу Отаца (у нас
познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову
у Јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу Богоотаца, после Празника Рођења
Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара
Давида као директног претка Исусовог.
Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, српски народ
и Српска Црква у три недеље пред овај празник обележавају наше овоземаљске
породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле,
то је типично српско слављење, као што је и крсна слава типична српска
светковина. У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише: "Припреми овог
најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три
последње недеље пред Божић, за које наш народ има и специјалне називе: Детињци,
Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан.
У овим припремним недељама пред Божић народни обичаји су,
углавном, свуда исти. Најпре оци и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се
зове Детињци, изјутра рано "везују" своју децу, негде чак и ону у
колевци, а деца им се "дреше". Пошто је то увек недеља по Светом
Николи, то обично "Свети Никола ујутру доноси деци поклоне".
У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, оци и деца
"везују" мајке (матере), а оне им се "дреше". У недељу пред сам Божић, која се зове Оци,
мајке и деца "везују" оце, а они им се "дреше". Ово
узајамно "дрешење" је узајамно чињење поклона љубави, што ствара
празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву
празничну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета
поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове: смирне, тамјана и злата.
Символика овог узајамног "везивања" и "дрешења" деце и
родитеља јасна је: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског -
Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши
га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани
најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он - Божић - Љубав, која је
"свеза савршенства", и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима
међусобно "везујемо" и "дрешимо". То везивање и дрешење
превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све
наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање
везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио
Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни.
И тако, искључиво српски народ је осмислио на свом
сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је уједно и
српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни
празници нанизани у предпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини
Материце, дан мајки, јер је мајка веза по којој "да није мајке, ни света
не би било".
Материце су празник Светих српских мајки, Детињци су дан
Свете српске деце, а Оци - дан Светих српских отаца, чији се број не може
избројати (стр. 60-61).
протојереј-ставрофор Душан Колунџић
Нема коментара:
Постави коментар