Долгоденствуј, Високопреовећени Владико, на многаја љета!

У сусрет двадесетпетогодишњици службе Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија на Цетињу

Почетком деведесетих, када је покренута општа обнова црквеног живота у Црној Гори, чуло се најбоље и најистинитије објашњење онога што су урадили стари црногорски свештеници, а што се није могло моментално видјети голим оком. „Они су“ – неко је лијепо рекао – „сачували жар испод пепела“!

Заиста, колико је Црква расла и уљепшавала свој изглед, толико је, све више, постајало јасно да је прије овог пламена, ове духовне буктиње, било жара на нашим црквеним и манастирским огњиштима. Жара, кога је требало знати разгорети. А жар се разгоријева упорно и стрпљиво. Разгоријевати жар значи умјешно састављати ријетке остатке старе ватре са новом потпалом. Треба ту пазити и на влагу и на вјетар…и тешко је то радити, а да не добијете понеку опекотину, да се не огаравите. Што је веће огњиште, то је и тешкоћа оваквог посла већа…

Жар црногорских духовних огњишта разгорео је митрополит Амфилохије, ризикујући опекотине и гар. Ризикујући да не успије. Јер, када дирате жар – или ћете разгорети ватру, или ћете је до краја угасити. Мислимо да је Митрополит био свјестан тог ризика, као што смо убијеђени да је био свјестан онога што је записао његов претходник на владичанском трону, како „прегаоцу Бог даје махове“.

Ових дана обиљежавамо три деценије Митрополитове архијерејске службе (од када је изабран за епископа банатског) и 25 година од када служи на трону зетских и црногорских архипастира. За велику већину православних вјерника у Црној Гори, без обзира на њихово национално и политичко опредјељење, овај јубилеј представља свечаност! За један дио црногорске јавности, у коме не доминирају декларисани вјерници и црквени људи, Митрополитово име изазива контраверзу. Има и оних који га не воле. Има и један број оних који не подржавају оно што он говори и ради, али га, опет, поштују. Све у свему, рекло би се да овај црквени великодостојник, дијели судбину Онога у чије име дјелује и проповједа. Када се Богомладенац Христос родио, проречено му је, док је био у наручју Пресвете Богородице: „Овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде Знак против кога ће се говорити“ (Лк. 2, 34).

Мислимо да се ни на кога, данас у Црној Гори, толико не односе ријечи да ће „вријеме показати вриједност и истинитост његовог дјела“ – као што је то случај са данашњим цетињским владиком. Суд савременика у добром дијелу није праведан према ономе што ради и што говори митрополит Амфилохије. Има, истина, и оних који немају мјере у похвалама, али је и међу критичарима знатан број људи који, из неког разлога, не виде даље од форме. Замјерају му зашто често говори оштро, зашто његове ријечи понекад стварају нелагоду, оптужују га да „преправља и квари“, а држава свима објављује (наводно – демократска, грађанска држава) како доноси законе са искључивом намјером да спријечи Амфилохијево бављење политиком!

Будуће вријеме ће показати плодове Митрополитовог рада, иако се већ данас види у шта се претворио некада скривени и стидљиви жар.

Оживљени манастири, попуњене парохије, црквене литије које се крећу улицама готово свих црногорских градова, два велика монументална саборна храма – у Подгорици и Бару (освећење подгоричког је био васељенски догађај Православља у срцу Црне Горе, а освећење барског, биће, ако Бог да, најсвечанији духовни догађај 2016. године), обновљен рад Цетињске богословије, обновљена Светиња (литија и храм) на Румији, отворена велика Издавачко-информативна установа „Светигора“ (са часописом, сајтом и црквеним радијом)… Не би ваљало прескочити у овом набрајању ни отварање народних кухиња, иако то и није неки позитиван домет, али јесте свједочанство виталности и присуства Цркве у свакој пори друштвеног живота. А најљепше од свега је то, што се овдје не може све ни набројати….

А зашто се на Митрополита, и поред свега наведеног, од стране неких званичних црногорских адреса, гледа са неповјерењем? У архиви Митрополије, поред осталог, чувамо допис једне црногорске државне институције која је тражила, да се, послије започете обнове манастира Стањевићи – „ствари врате у првобитно или претходно стање“. А првобитно тј. претходно стање је била – рушевина! Овај случај није једини, има доста сличних, а сви они говоре да постоји јака свијест у Црној Гори којој највише одговара да православни храмови буду рушевине, или можда уређена археолошка налазишта – евентуално и максимално, конзервирани споменици, али никако сабиралишта живих људи, грађана Црне Горе, који имају своје духовне афинитете. А храмови су настали због живих људи. Због живих људи су се и одржали – до данас.

У савременој Црној Гори, држава је спремна да опустоши подгоричке улице, да блокира саобраћај и заустави ток живота – како би се окупили и заједно прошетали малобројни грађани који, од скора, преферирају истополне сексуалне везе. На другој страни, православни вјерници – којих је овдје било увјек и који су вазда представљали већину, на разне начине се спрјечавају, не да шетају улицама, него да обнове своје храмове и да своја духовна сабрања одржавају баш у њима. (Ма дајте молим вас – рећи ће неко – ето попова и вјерника на сваком ћошку! – Да, али Влада је спремила нацрт закона, којим планира да баш то спријечи и сузбије.)

У савременој Црној Гори, држава у престоном граду укида улицу Вука Караџића, а спрема се да то уради и са Обилића пољаном. Нећемо овај пут ширити причу о Косову и УНЕСКО-у, и срамној улози црногорске спољне политике, али ћемо подсјетити на актуелно оглушење наших политичара о аманет Светог Петра Цетињског, када је у питању међународна политичка оријентација према Русији. У савременој Црној Гори, чак се ни „Побједа“ више не штампа на ћирилици…

Овдје многи људи немају вечеру, а када рјетки срећници данас ступају у радни однос, такви пролазе кроз серију личних понижења, која их своде на ниво роба, а не слободног, достојанственог грађанина. Многи вјерници запослени код приватника, не могу и не смију да пођу на недјељну Литургију – јер ће остати без посла!

Када неко од садашњих свештеника Митрополије (Кривокапић, Никчевић, Станишић, Јовановић, Бацковић, Пешикан или Перовић… није ни битно који од њих) крене да озида какву црквену међу у сред родне Старе Црне Горе – он је онда „окупатор који атакује на дјело наших прађедова, чоче“, а када црногорским приморјем лете милиони, ми не знамо у чије власништво прелази оно што од нашег народа није смио отуђити ни венецијански дужд…

И онда митрополит Амфилохије прича оштро и говори много!? А нама се чини да ћемо га тек чути.

У име безброј вјерника Православне Цркве у Црној Гори, користимо завршетак овог осврта да Митрополиту од срца и са синовском оданошћу честитамо јубилеј:

Долгоденствуј, Високопреовећени Владико, на многаја љета!

Свештенство и монаштво Митрополије црногорско-приморске