Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац
Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље),[7] од
родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством
духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног
Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног
ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао
Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском
и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она
духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у
Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту
духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна.
Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже
верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог
никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако
и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог
ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и
Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у
Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и
државну слободу.
Слободу своју у Господу, која се састоји у верном хођењу и
живљењу пред Богом у правди и истини и у неодступном творењу сваке заповести
Божје, стекао је Свети Јоаникије кроз многобројне богоугодне подвиге своје,
који су само једином Богу били познати. Јер од ране младости своје он себе свет
посвети Богу и животу за Бога, због чега и напусти свет и вреву светску и удаљи
се у пустињу, то јест у једну забачену клисуру Црне Реке (на Ибру), где
молитвено самоваше и тиховаше у једној тамошњој тесној пештери. Ту своју тамну
пећину Преподобник Божји убрзо претвори у светли храм Божји, јер у души својој
изгради свети и нерукотворени храм Божји у Духу, а затим и саму ту пећину
претвори у храм Светих Арханђела Божјих.
Када се затим слава подвига Светитељевих пронесе по околним
крајевима и међу свим верујућим људима, који због тога у великом броју почеше
долазити Преподобноме, Јоаникије тада напусти своје место подвига и одбеже у
непроходне крајеве Дреничке, где се сакри у густу шуму звану Девич, по чему
касније и би назван Девички. Тамо се склони у долину једног шумског потока, и
пребиваше у шупљем стаблу једне букве. И овдашњи његови велики и богоугодни
подвизи познати су јединоме Богу Свевидећем, али се из дара чудотворства
Светитељевог види колико су они били велики и угодни Богу. О њима се делимично
говори у старим Житијама и Службама написаним Светом Јоаникију (о чему се може
нешто више видети под 26. априлом, када се по други пут слави спомен овога
Преподобног). Кроз те своје многе и напорне подвиге, кроз разноврсна искушења
причињавана му од демона, Светитељ Јоаникије изашао је као искусан и славан
победник, што се види и из тога што му је Бог дао чудотворну моћ и власт над
нечистим дусима и њиховим пагубним дејствима.
На овом новом месту својих нових подвига Свети Јоаникије је
ускоро подигао цркву Ваведења Пресвете Богородице, и тако постао први ктитор
новог манастира Девича,[8] који и до данас постоји. Нешто касније, други ктитор
манастира Девича постаје и тадашњи Српски владар, деспот Ђурађ Бранковић
(1427-1456. г.), у знак захвалности Светом Јоаникију за чудесно исцељење
његовим молитвама деспотове болесне кћери Маре. Касније је манастир Девич
стекао не мало монашко братство, па су манастирска братија још дограђивала
манастир и манастирску цркву. По престављењу пак Преподобног Јоаникија, а то је
било 2. децембра 1430. године, подигнута је мала црквица на његовом гробу, која
и до данас стоји неповређена, док су остала манастирска здања много пута била
рушена и поново обнављана, благодатном помоћу Светог Јоаникија и трудом
благочестивих житеља манастира Девича и околних верника.[9]
Одмах по блаженом престављењу и чесном погребењу Светог
Јоаникија, почела се пројављивати његова богодана чудотворна и целебна моћ.
Због тога је побожни народ оближњих и даљних крајева почео притицати његовим
светим моштима и просити од Светога благодатна исцељења за душе и тела своја. А
дивни Чудотворац Девички богодарежљиво исцељиваше све болести и немоћи оних
који му са вером и љубављу прибегаваху. Али, исто тако, Светитељ понекад и
кажњаваше, и то оне који Бога не поштоваше и свети манастир Светитељев
нападаше. Ево једног таквог примера, који је забележио свети владика Охридски и
Жички Николај, у свом „Охридском Прологу“.
За време Првог светског рата и аустријске окупације дође у
манастир Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Он доведе игумана,
Дамаскина, у гробницу пред ћивот Светог Јоаникија, и упита га шта има под
каменом плочом? „Светиња“, одговори му игуман. „Каква светиња“, насмеја се
официр, „ту су некакве ствари скривене“. И нареди одмах војницима, да пијуцима
лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини
тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници
напусте и започети посао и манастир, па побегну. Тако се Свети Јоаникије показа
страшан непријатељима светиње Божје и неодољив поборник православних.
Слично чудесно дело учини Светитељ и за време Другог
светског рата, када у његов манастир навалише муслимански насилници и тлачитељи
православних, такозвани балисти. Они нападоше на манастир Девич и разорише
скоро сва његова здања. Но када хтедоше да разруше и цркву над гробом Светог
Јоаникија, бише спречени на тај начин што се некима од њих укочише руке и прсти
залепише за дршке од будака и пијука, тако да остадоше на месту непокретни и
скоро окамењених руку и прстију. Тек после многих молби и молитава Светитељу,
он им се смилова и ослободи узетости ове безбожнике. Тако се, и овде показа
сила вере хришћанске православне и светитељска моћ и чудотворност Светог оца
Јоаникија.
Дивна су и многобројна чудеса Светог Јоаникија, учињена од
времена његовог пресељења са земље на небо па све до наших дана. Нека од
најновијих чуда његових описана су под 26. априлом, а овде ћемо споменути још
нека која тамо нису изнета.
У неко време турског ропства беше запустео манастир Девич,
те се у њему не појаше песма Богу. Тада неки православни хришћанин по имену
Милош, из Херцеговине, спремаше се да иде у Јерусалим на поклоњење тамошњим
светињама. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се Свети Јоаникије у сну
и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му Светитељ, да идеш у
Девич и тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош
послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја.
Ту се онда Милош замонаши и остане до краја свога живота, служећи Богу и
Светитељу Божјем Јоаникију.
Чудотворност Светог Јоаникија привукла је у његову обитељ
манастир Девич још једну душу, која се потом предала богоугађању. Реч је о
преподобној подвижници Ефимији монахињи, у народу познатијој под именом блажена
Стојна.[10] Стојна је живела у прошлом веку. Рођена је у селу Лопижима код
Сјенице, у кући Зарића, сада сасвим расељеној због зулума турског и агарјанског
у Србији. Стојна је од детињства била чобаница оваца. Као чобаница она је
једном ударила једну немирну овцу, но ударила је тако да је тај удар нанео више
бола савести и срцу Стојнином неголи телу овчијем. Тај удар није био смртоносан
за овцу, али је Стојна због тога много плакала. Увече је Стојна дотерала овце
дому оца свога, али их ујутру није више истерала на пашу, јер се те ноћи
разболела. У болести својој Стојна умоли браћу, да је одведу Светом Јоаникију у
Девич. И браћа је заиста и одведу Светитељу. Када је стигла до храма овог
Божјег Чудотворца, Стојна положи лице своје на његов ћивот, и није се могла
лако раставити од ћивота и од многих суза. Кроз неколико дана, њој се у Девичу
потпуно поврати здравље, и она од тада остане у манастиру, где се затим и
замонаши и остане под именом монахиња Ефимија.
Многобројна су и непрекидна све до данас чудеса Светог
Јоаникија, чињена Богом преко њега многим и многим људима, и то не само
православним Србима, него чак и иноверним Шиптарима и муслиманима. Тако је
Светитељ учинио и следеће дивно чудо. У потоку испод манастира Девича налази се
света водица, агиазма. На ту воду одводе болеснике и умивају их ради исцељења,
јер се ту у близини подвизавао Свети Јоаникије и подвизима својим осветио и
природу воде. Крај те воде стајао је један бакрени тас, где су захвални људи
метали новац. Неки Арнаутин украде тај тас и однесе га својој кући. Но он због
тога полуде, и би од сродника донесен под ћивот Светитељев. И слуга Бога
Човекољупца Јоаникије милостиво исцели овог Арнаутина и поврати му изгубљени
разум и памет.
Најзад, да споменемо и ово чудо Светог Јоаникија. За време
последње обнове манастира Девича (после Другог светског рата), неки родитељи
доведоше у манастир своју сумасишавшу девојчицу, молећи од Светог Јоаникија
исцељење за њу. И заиста, после молитава у манастиру, по благодати Светога,
девојчица би сасвим исцељена. Она је потом одрасла и удала се, и са својим
здравим дечачићем, кога је у браку добила, редовно отада долази у манастир
Девич на поклоњење и благодарење Светитељу Божјем Јоаникију Чудотворцу.
Тако је диван Бог у Светима Својима, и у овом Светом
Јоаникију, новом Чудотворцу. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви
и нас помилује и спасе. Амин.
Нема коментара:
Постави коментар